Ikone koje govore

"Došli smo do zaključka da se naša ljubav srazmerno povećava kako novac nestaje i da je to najbitnije", pisala je Ana Dostojevski. Intrigantno je pitanje šta se zbivalo u stvarnom životu izuzetnih parova iza zatvorenih vrata, u kućama gde su živeli zajedno genijalnost i muze, beda i bolesti, strah i siromaštvo, ljubav i odanost.

Dela koja su menjala svet neprekidno su nastajala iz tog galimatijasa ruskog istorijskog usuda, dubokih ljubavnih i drugih patnji, ali i iz bezuslovne ljubavi koju je imala svaka od ovih samosvojnih, hrabrih, dostojanstvenih, snažnih žena - supruga, kako prema suprugu, tako i prema umetnosti.

Ana Dostojevski (1846-1918) za Dostojevskog je čula kao sasvim mlada devojka. Već je tada sa ushićenjem pročitala njegove "Ponižene i uvređene". Kada je od njega dobila poziv da mu bude stenografkinja, ova naočita devojka (po majci Šveđanka, po ocu Ukrajinka), bila je srećna što će upoznati onog kome se već toliko divila.

Imala je 20 godina, a okolnosti njihovog susreta behu više nego dramatične: Dostojevski je zbog dugova morao da napiše roman za ciglo četiri nedelje. Ako to ne učini, izgubiće prava na sva svoja dela. Ana je 26 dana radila neprekidno i zahvaljujući njoj, roman "Kockar" je dovršen, a Dostojevski izbegao katastrofu.

Od tada mu je omiljen način rad postao diktiranje, a sanjao je i proročki san: kako je među svojim papirima pronašao dijamant blistav kao malo sunce. Ovaj san ispričao je Ani. Oboma je bilo jasno koga dijamant simbolizuje.

Ana pristaje da se uda za bolesnog umetnika, što je neprekidno u dugovima, jer želi da pomogne onome kome se divi i da se brine o njemu: "Moja ljubav bila je čisto intelektualna, idejna. To je pre bilo obožavanje, divljenje čoveku toliko darovitom i obdarenom tako visokim duhovnim kvalitetima. Fjodor Mihailovič je postao moj bog, moj idol..."

Proveli su 14 godina braka u stalnoj finansijskoj neizvesnosti.

Na dan venčanja, Dostojevski je od uzbuđenja dobio napad epilepsije... Ubrzo se navikla i na to. Otkucala je brojne romane Dostojevskog – i one najveće, "Zločin i kaznu" i "Braću Karamazove". Pisac ju je zvao svojom saradnicom i anđelom čuvarom.

Događalo se da prokocka i njene poslednje tri haljine i da ona pređe i preko toga. (Najveći apsurd bio je to što se dva puta dogodilo da kada izgubi sve, Dostojevski najednom dobije ideju za novi roman. Posle gubitka u jednoj igri, smislio je "Zločin i kaznu".)

Ana Dostojevski nije samo bila muza, ona je bila i bolničarka (negovala je Dostojevskog u svim bolestima), kucala je uporno njegova dela čak i kad je bila pred samim porođajem, bila je majka (jednako nežna i prepuna ljubavi i prema deci), ali i negovateljica - dizala je decu, ali i uspela da zajedno sa Dostojevskim prebrodi i najteže porodične nedaće (gubitak deteta), da pisca ubedi da život mora ići dalje, odvikne ga od kocke i nebrojeno puta ga je vratila pisanju.

Ova visoko obrazovana žena, čak i poslovno izuzetno sposobna, isplatila je sve njegove dugove objavivši njegova dela i upravljala svim njegovim poslovima, čak je bila i izdavač čitavog opusa ovog pisca. Pošto su za ruski narod njegovi pisci proroci, Ani Dostojevski svi su, po smrti muža, govorili o velikom gubitku za Rusiju. Prvom koji joj je izjavio saučešće, poljubila je, iz zahvalnosti, ruku.

Na pitanje hoće li se ikada još udavati, mirno je, očajno, odvratila: "Za koga bih ja sada još u Rusiji mogla da udam? Za Tolstoja?". A Tolstoj je, videvši je obudovelu (dva pisca se nikada nisu srela, ali su se veoma poštovali), uzviknuo da "liči na Dostojevskog", zapravo – mislio je da nosi oko sebe posebnu auru njegovog književnog sveta.

Rat i mir u Jasnoj poljani

Sofija Tolstoj (1844-1919.) takođe je za budućeg supruga čula još u mladosti. Udala se za njega sa osamnaest, iako je Tolstojeva prva ljubav bila - njena majka. Pre venčanja, Tolstoj joj je predao svoje dnevnike na čitanje. Bio je sve, osim svetac. Već je imao vanbračnog sina sa ženom sa sela. Sofija je prešla preko svega pročitanog. Preselili su se u usamljenu Jasnu Poljanu i tamo je Sofija, u tišini potrebnoj Tolstoju, neprekidno prepisivala njegova dela.

"Dok prepisujem, doživljavam potpuno novi svet osećanja, misli i utisaka..."

Dok je godinama tema njenog prepisivačkog rada bio "Rat i mir", dobili su troje dece. Po objavljivanju, Tolstoja su u svetu proglasili za novog Homera. Kada se 1872. vanbračna žena jednog suseda, Ana Pirogova, bacila pod voz zbog nesrećne ljubavi, Tolstoj je video preminulo telo i učestvovao u autopsiji.

Nastala je ideja za Anu Karenjinu. Dok je prepisivala "Anu Karenjinu", izgubili su troje dece, koja su umirala tokom prvih meseci života. Očajni, ipak nisu prekidali sa radom.

Davala mu je svoje dnevnike da se inspiriše i dublje uđe u žensku dušu. Pedeset godina proveli su u braku.

Sofijin ogroman doprinos piščevom radu često se zaboravlja i samo ističe da nije bila za njegove ideje u religioznoj fazi, onda kada se odrekao autorskih prava i vlasništva i pobegao od kuće sa 82 godine.

U Astapovu, gde mu je pozlilo, umirao je u kući upravitelja železničke stanice, okružen učenicima. Nisu joj dozvolili da pređe prag. Slikali su je kako viri kroz roletne, pokušavajući da uđe i oprosti se sa Tostojem.

Pasternak je posmatrao Sofiju na sahrani, pun strahopoštovanja. Napisao je: "U sobi je ležala ogromna planina poput Elbrusa, a ona je bila njena velika, zasebna stena. Sobu je zahvatio olujni oblak pokrivši pola neba, a ona je bila njegova zasebna munja."

Nada i strah u vučjim vremenima

Munja je sevnula i između Nadežde i Osipa Mandeljštama. Nadežda (1899-1980) je smatrala da je njen pravi život počeo onog dana kada ga je upoznala, 1. maja 1919. Ljubav beše obostrana. Nisu se venčali, nisu marili za formalnosti. Nadežda je planirala da bude slikarka, Osip – pisac. No, vremena behu vučja. Ostalo je sačuvano Mandeljštamovo pismo: "Nađuša, bićemo zajedno po svaku cenu. Kćeri moja, sestro moja, tvoj smeh je moj smeh i tvoj glas čujem u tišini... Ti mi daješ život..."

A život, stvarni život, beše okrutan prema njihovom daru i ljubavi. Tih godina su po zatvorima ležali milioni ljudi. Nije se više znalo ko koga potkazuje. Mandeljštamovi su se ipak venčali marta 1922, da bi mogli da sede u istom kupeu voza. Za to su im tražili venčani list. Ostali su bez dece, svesno.

Nisu želeli potomstvo koje će rasti pod Staljinovim režimom. Daroviti Mandeljštam bivao je sve skrajnutiji, "postepeno je prelazio u sve niže kategorije, spuštao se niz lestvicu živih bića...“ Vladaju beda, jad, strah i glad. U strahu da Mandeljštamovi rukopisi ne budu izgubljeni, u pretresanjima i seljenjima, progonima, Nadežda počinje da uči sve njegove pesme napamet. Kao dva prosjaka, progonjeni iz Moskve, lutaju Rusijom. Mandeljštam piše pesmu protiv Staljina.

Kada je izrecituje Pasetrnaku, on postaje siv u licu: "Osja... Ništa nisam čuo... Ništa nisi recitovao..."

Što je užas strašniji, ljubav je dublja. U noći kada će ga zauvek odvesti, Nadežda sanja ikone koje govore. Budi se i kaže mu: "Sada je kraj".

I tada se čulo tiho i uporno kucanje na vratima. Osipa su odveli. Nadežda je brzo pobegla. Njegova arhiva će decenijama biti sakrivana. A ona je iz dana u dan ponavljala svaku reč njegovog opusa.

Jedini put u istoriji književnosti, jedna žena sačuvala je svaki red velikog pisca tako što je naučila svaki njegov slog napamet. Nadeždu muči misao da je Osja mrtav, piše mu pismo: "Osja, mili, daleki moj... Ovo pismo možda nikada nećeš pročitati, pišem ti ga za večnost... Kakva je sreća bio naš dečji život, naše svađe, prepirke, igre i naša ljubav. Sada čak ni nebo ne gledam... Blagosiljam svaki dan i svaki čas našeg gorkog života, dragi moj, saputniče moj, moj vodiču za slepe..."

U trenutku dok ovo piše, Osip je već bačen u jamu, imao je 47 godina. Nadežda spava noću sa koferom u kome su njegovi rukopisi, to joj je jastuk. Do smrti, biće udovica jednog od najvećih pesnika Rusije.

"Živela sam od iskri radosti u njegovim pesmama..." Prvog januara 1981. pet stotina ljudi došlo je na sahranu Nadeždi Mandeljštam. Njen kovčeg beše pokriven Mandeljštamovim pokrivačem, jedinom njegovom preostalom svojinom.

Tako se dogodilo ono što je pesnik opisao u pesmi "Ponoć u Moskvi": "Imamo paučinu školskog ćebeta starog - pokrij me njime kada umrem, k’o ratničkom zastavom..."