Na ručku sa Gogoljem

Da nam je umetnost u stomaku, a duša u želucu, tvrdio je Pablo Pikaso.

"Jedno od najlepših imena za mene je Madlen. Tako se, naime, zovu moji omiljeni kolači koje mi je majka kao detetu pripremala", kaže Prust.

Ukus kolačića koji se tope, za njega je bio tajni put za direktan ulazak u Eden detinjstva. Ako na početku svega jeste bila reč, na početku čovekovog života, to je bila – hrana. Svet detinjstva svet je sačinjen od ukusa, ali carstvo literature je u ljubavi sa biranim zalogajima.

Čičikov, u Gogoljevim "Mrtvim dušama", pred vratima gostionice mašta o šunki, kobasici s belim lukom, uhi, ribljoj čorbi od manića i mleča, rastegaju (ovalnim i krupnijim piroškama) i kulebjaci od somovine (pita sa ribom.) U krčmi naručuje prasetinu sa renom i pavlakom.

Prilikom ponovnog susreta Levina i Kiti u Ani Karenjinoj, večera se sastoji od zakuski, ribe i sira, čorbe sa piroškama, lososove pastrmke u crvenom vinu, jarebica u pavlaci, krušaka sa votkom i medom.

Siromašni Rusi u delima Gorkog, naslađuju se ražanim hlebom, pečurkama, lešnicima i borovnicama.

Za sudskog sekretara Žilina, u Čehovljevoj Sireni, idealan ručak sačinjen je od zakuski sa haringom, kavijara, ikre od manića, mariniranih vrganja, zatim kulebjake od peradi, čorbe , zlatnog jezerskog karaša (kojeg je neophodno držati puna dvadeset četiri sata u mleku da se odstrani miris mulja), par šumskih šljuka uz koje dobro ide mlada jarebica ili par masnih prepelica. Ali nema ni reči o slatkišima - na njih se i ne pomišlja.

Slučaj komedijant želeo je da jedan od pesnika dvadesetog i dvadeset prvog veka, Čarls Simić, bude i sjajni esejista, a pre svega, hedonista. (On je rođeni Beograđanin, koji je od 1953. živeo u Americi. Tamo je odneo zdrav, punokrvni, balkanski hedonistički apetit. I nastavio da ga razvija dalje.) Neki od njegovih najlepših eseja posvećeni su – hrani.

U eseju "Romantika kobasica", kaže: Čak mi i njihova imena zvuče kao poezija: chorizo, merguez, rosette, boudin noir, kielbasa, luganega, cotechino, zampone, chipolata, linguica, weisswurst, da pomenem samo neke.

Kome nije pošla voda na usta u dobro snabdevenoj mesari ili ljupkoj bakalnici pri pogledu na mnoge vrste kobasica, svežih i dimljenih, punjenih svinjetinom, jagnjetinom, džigericom, teletinom, srnetinom, živinskim mesom, začinjenih travama, belim lukom, biberom i začinima kojih je toliko da se ne mogu nabrojati?

Do pre deset godina, bila je jedna mala delikatesna radnja specijalizovana za francuske kobasice iz raznih regiona, u Ri Delambr na Monparnasu. U istoj onoj čuvenoj uličici gde je jednom živela Isidora Dankan, Men Rej imao svoj prvi atelje, a Hemingvej sreo Skota Ficdžeralda u baru koji se zvao Kod Dinga. Svaki put kad bih ušao u tu radnju, iskusio bih talas emocija kao da ću da izgubim kontrolu nad sobom i napravim scenu. Pokazao bih jednu vrstu kobasica, predomislio se i pokazao drugu, a onda kupio obe. Kad bi mi ih već stručno upakovali i dok bih izlazio, često bih se vratio i kupio još par drugih vrsta…"

Odlazak u restoran, za literate je uvek avantura. Nešto nepredviđeno, slast koja se smeši.

Simić piše: Čitajući jelovnik kod Alberta jedne večeri, učinilo mi se da on zvuči kao strasna, lascivna izjava ljubavi. Otišao sam kući i napisao:
Moja pileća supo začinjena lomljenim mladim bademima.
Moja mešana zimska zeleni,
Najdraža taljatelo s pečurkama, mirođijom,
inćunima,
Paradajzima i sosom od vermuta.
Voljeni morski đavolku, s ukrčkanim lukom,
kaparima
I zelenim maslinama.
Pruži mi svoj jezik s ukusom pasulja i belog luka.
Mala seksi ponudo formaggia i frutta!
Hoću da se skupa stopimo u belom vinu, kao
kruška.
A zatim usnimo u želeu od divljih jagoda sa šlagom.

"Votka od svih ljudi čini Ruse", pisao je Ivan Rebrof, a čini se da prepuna trpeza ima moć da i kod nesrećnih ljudi, bar na trenutak, tuga ustukne.

Kod velikih pisaca, u delima koja su menjala naše živote i sudbine, dijeta se, nikada ili gotovo nikada i ne spominje.

"Najiskrenija čovekova ljubav je ljubav prema hrani", napisao je duhovito Bernard Šo. Čini se da je i literatura koja govori o gastronomiji i gastronomskom, trenutno najtraženija kod bukinista širom sveta.

Džank fud (Junk food), koja je preplavila naše živote, sa velikom verovatnoćom da će nas i udaviti, kao lakmus papir nepogrešivo razotkriva planetu kao mesto gde se živi - džank lajf (Junk life).

I dok svet beskonačno dosadno raspravlja o tome šta je zdravo a šta nije i šta moramo svakako, a šta ne smemo nikako, utešno je pobeći kod Darela i pročitati da je Justina u "Aleksandrijskom kvartetu" volela – ljubičice u šećeru i male, šarene sladolede.

Neminovno je da svako malo zakoračim u Bunjinove svetove, gde se jelovnik niže od blinija sa crnim kavijarom, jaja punjenih haringom, uhe, lososa, pečenja sa krompirom i pečurkama, a na kraju se služi slatko od malina ili ribizli.

Valja napomenuti da u literaturi gde se obilno i opširno piše o Erosu trpeze, o telesnim uživanjima je, po pravilu, malo reči. Ruski pisci vole da posle opisa velikih gozbi, iza zaljubljenih junaka – stidljivo zatvore vrata.

Između gastronomskog i Logosa, postoji tajna veza. Nju su pesnici odavno naslutili. Tako Vesna Parun ima sledeći stih: Reč je kora nara, koja puca na mom srcu.

Pesnici i pisci vole da sočnost stihovima dodaju prizivajući voće, spomenimo da voće ispod slasti krije semenke – simbol besmrtnosti i suštine.

Brajan Peten ima pesmu "Ukradena pomorandža", koja počinje stihovima: Kad sam izlazio, ukrao sam pomorandžu, nosio sam je u džepu i osećao kao toplu planetu…

Prvi znak smrti, znak je odricanja od života i početak gašenja čula. Jer mi čulima ne doživljavamo samo ovaj, već i sve druge svetove.

Sveopšta akceleracija diktira bezukusnost. Naša planeta preplavljena je sirotim bićima koja više nikada neće naći nijedan jedini trenutak izgubljenog vremena, jer su, žvaćući plastične čizburgere, usput progutali sopstvenu dušu.

"Ja čuvam vreme", rekao je jedan od najvećih pesnika dvadesetog veka, genijalni Rumun, Jon Karajon.

Opisi dugih gozbi, vraćaju nas u blagoslovenu sporost življenja, u dubinu vremena.

Marina u Nabokovljevom romanu "Ada", spravlja obede od zakuski (kavijar, marinirani vrganji, pašteta od guščije džigerice sa gomoljikama iz Perigora), čorbe od kiseljaka, smuđa, šumske jarebice pečene sa borovnicama, špargli i profiterole "na način ruski". (Guščija pašteta i profiterole deluju kao pozajmljene iz zapadnjačke kuhinje, dok se u "u slučaju špargli pisac namerno oslanja na Prusta…").

Sve što se odnosi na hranu, u Rusiji lako prelazi iz materije u duhovno.

Uskršnji praznik označava završetak beskrajno duge, sumorne, sive zime i povratak svetlosti. Bojiti jaja u najrazličitije boje, označava fizički način sudelovanja u vaskrsavanju prirode. Plava boja znači nebo, vazduh i zdravlje, crvena – vatru, krv, zelena – plodnost, žuta – mladost i ljubav, ljubičasta –istrajnost, narandžasta-ambiciju, bela – čistotu, crna – apsolut. Sve ove boje raskošna su mešavina fizike i metafizike, jer čovek oseća radost što je iz zimske hibernacije prešao u Uskršnji preporod proleća.

I još - ako vas ruska porodica pozove u goste, a vi se snebivate i ustežete, zamoliće vas da se ne ponašate kao stranac, uz čuvenu rusku rečenicu: "Hajde, ne ponašajte se kao da ste u poseti".