Poezija putne torbe

Malo je umetnika koji nisu zaljubljeni u putovanja. Jer, "pre nego u svim knjigama, najbolje priče pronađene su između stranica pasoša." Putovanja zbilja jesu mnogo više od razgledanja nepoznatih predela - ona su poziv na duboku i trajnu ideju življenja.

Iskusni putnici tvrde da vas putovanja prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača. Oskar Vajld ni na jedan put nije kretao bez svog dnevnika u torbi. Tvrdio je da ga nosi da bi uvek uz sebe imao prvorazredno štivo za čitanje. Kada bi ga carinici pitali ima li šta da prijavi za carinjenje, Vajld bi mirno odvraćao: "Samo svoju genijalnost."

Istina je da ne možemo otkriti nove okeane ako nemamo hrabrosti da izgubimo obalu iz vida. Piko Iljer smatrao je da su putovanja kao ljubav –izazivaju stanje izoštrene, povišene svesnosti, u kome smo pažljivi, otvoreni, konkretni i spremni da se menjamo. Zato se prave ljubavi, kao i prava putovanja –nikada ne završavaju.

Sa nekih mesta zbilja kao da se ne vraćamo. Meditacija u sumrak na vrhu brda od lovora, sedenje na stepenicama majušnih kapela, udisanje opojnog daha ruzmarina, čitanje uz more, dok se svetlost dana gubi u izmaglici, paljenje svetiljki na moru u sumrak, usnule palme u providnu zoru, rutavo lišće đurđevka okupano rosom, metafizička su iskustva.

Život iskusnog putnika, onog koji je "rođen spakovan", putovanja ne ubrzavaju. Naprotiv, ona ga vračaju u blagosloveno usporenje.

Pre svega, poezija putne torbe ili kofera, uzvišeno je znanje. Psiholozi kažu da je od čitavog putovanja, često najviše sreće uočeno kod putnika koji se temeljno spremaju za putovanje. To je ono detinje – radovanje unapred. Prazan kofer, koji čeka da u njega spustimo ono što nam je neophodno na putovanju, ali i naše relikvijare - ono bez čega na putu možda i možemo, ali ne želimo da se toga lišimo, dragoceno je iskustvo. To je onaj luksuz o kome govori Šekspir, kad kaže: "Jadan je svaki čovek koji nema u životu nečeg suvišnog..."

Ko od nas nije imao višak prtljaga? Ljudi vole da nose stvari koje ih čine srećnima.

Bela Hamvaš, najveći esejista dvadesetog veka, tvorac misli da se u svakoj boci vina krije po jedan anđeo, smatrao je da je pakovanje oprezna i mudra delatnost, koja se ne može započeti bez molitve: "Na dno torbe dolaze stvari kojima ne smeta gužvanje, ali nisu tvrde. Praznine se ne smeju popunjavati maramicama. To rade samo varvari. Lepota maramice je u njenoj ispeglanosti, Putnik od pijeteta praznine popunjava mekim stvarima - kupaćim kostimom, džemperom, čarapama."

Hamvaš je smatrao da u svakoj putnoj torbi, pri svakom putovanju, mora postojati nešto potpuno suvišno, aluminijumska čaša ili paketić osušenog cveta lavande, ali da putnik sa posebnom pažnjom u putnu torbu valja da spusti odabrani sapun - jer usput će se miris uvući u odelo.

On preporučuje da se pakujemo samo onda kada imamo nadahnuća, a da ako ono iščili, pakovanje odložimo za sutradan, da ne bismo napravili ozbiljne propuste.

Na primer, u tome koju ćemo knjigu poneti na putovanje. Hamvaš smatra da se problem knjiga koje ćemo poneti mora da rešava nedeljama pre putovanja: "Ako putujem leti, onda već oko Božića pravim beleške. Na primer, Kouper, Oksford, leto, što znači - nabaviti Koupera u "Oxfordovom" srednjem izdanju i čitati ga na leto."

Oblik knjige često je Hamvaša navodio da neku knjigu ponese na put. Koliko god voleo metafizičke pesnike, u mađarskom izdanju retko ih je nosio na putovanja, zato što su štampane na neukusnom papiru, loše povezane i odštampane.

Na različita pohode,umetnici nose različite knjige. Kada se otisnuo u partizane, Mića Popović je poneo Kročeovu "Estetiku". Kada je ranjen, u kolima koja su ga vukla, polako je čitao knjigu, trpeći bolove.

Na svoj poslednji put, u bolnicu iz koje je znao da se neće vratiti, Ivo Andrić je spakovao "Samom sebi", Marka Aurelija. Na policama holivudske zvezde Merilin Monro, u kući gde je nađena preminula, novinar je ugledao Bibliju i Džojsovog "Uliksa". U Hemingvejevoj kući na Kubi, gde je pisac doputovao, pa je, osvojen aromatom tla i ostao, bila je velika biblioteka. Hudinijeve memoare Hemingvej je držao na uredno poređanoj polici knjiga, smeštenoj u – toaletu.

Meša Selimović tvrdi: "Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više - da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i samog sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove…"

Stoga, svako treba da nauči poeziju putne torbe. Lepo je ako je od materijala koji nam se dopada, koji je čvrst i otporan, a opet ne grub. Nikada ne znate hoće li i kada vaša torba postati jastuk. (Slatko se spava na aerodromu posle prekookeanskog leta, sa glavom na torbi, dok se čeka onaj kraći let - do kuće.)

Po Beli Hamvašu, kada je dan putovanja "već siguran, novac obezbeđen, pasoš gotov, čovek mora da se povuče u osamu na jedan sat, uzme papir i olovku i udubi se u meditaciju. Pre svega da misli na velikog pretka svih putnika, Robinzona…"

Bela Hamvaš smatra da ne valja putovati bez kvalitetne kolonjske vode, kojom će se putnik osvežiti izjutra u vozu, ali ni bez male flaše konjaka, koju će putnik ujutru popiti našte srca. Tek jedan gutalj čistog zlata. Manje knjige, po Hamvašu, valja staviti u džep - na primer, Ekermanove "Razgovore sa Geteom", a pravi ritam čitanja za vreme putovanja izgleda ovako: najbolje je otvoriti knjigu, posmatrati predeo i na svakih desetak minuta pročitati jednu rečenicu. Hamvaš je smatrao da je naš istinski saputnik knjiga koju nosimo na putovanje, jer knjige vole da putuju, da udišu duh puta, postaju nam tokom putovanja prijatelji i deo su takve prisnosti koja se ne sme rašćerdati ako nosimo knjige koje su zajedničko vlasništvo. "Knjige iz biblioteke su hetere koje svako može da dobije. Knjiga s kojom putujem moj je bračni drug", piše Hamvaš.

Ali – šta ne nositi na putovanja? Čezare Paveze piše: "Ako odlučite da putujete daleko i brzo, onda ne nosite mnogo stvari. Ostavite sve svoje zavisti, ljubomore, nepraštanja, sebičnost i strahove…" I ovo je sasvim tačno, jer čovek putuje da bi se sklonio od sopstvenih misli i teških emocija.

Putovanje je stvaralački čin i zato je i pakovanje – poseban čas. Kofer koji putnik nosi ne mora biti ni moderan ni skup. Dobro je da bude neupadljiv i izdržljiv. Takve prodaju u Londonu. Teget i plavi, sitno karirani kofer, kao pelerine Šeroka Holmsa. A takav  ima sposobnost da dobije još jedan sprat ako se putnik razmaše u kupovanju. (Mene ludilo neumerenosti uvek dohvati u knjižarama). 

Džeki Kenedi je iz Njujorka u Pariz, u zvaničnu državnu posetu, nosila po dvadeset kofera. Tvrdila je suprugu Džonu Kenediju da će Englezi pažljivije gledati šta je ona obukla, nego što će slušati šta je on govorio. Bila je u pravu.

Forma jeste odavno zamenila sadržinu. Danas se u izlozima prefinjenih radnji mogu videti koferi – eksponati. Oslikani su da prenesu neku važnu poruku, ili da imitiraju prošla vremena. Nosila ih je, navodno, u Afriku Agata Kristi ili Merilin Monro na svadbeno putovanje. Koferi eksponati mudro ćute. Na aukcijama dostižu vrtoglave cene, namirisani parfemom od jasmina i ljubičica.

Nekada su koferi bili slični škrinjama, ili deo nameštaja pa su služili za čuvanje porodičnih dragocenosti ili dokumenata. Na tavanu i dalje imamo dedin drveni kofer. On nigde nikad nije putovao, ali je u tom koferu pohranio sudske spise, dokumenta o porodičnom imanju i  starinske knjige.

Kažu da je omiljeno zanimanje ljudi na onome svetu prepričavanje priča sa putovanja. Kakva je to šeherezadinska gozba usmene književnosti pohranjene u poetici kofera!