Alhemičar iz fabrike siročadi: Čarls Simić

Simić je bio jedini Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu za poeziju (za autobiografiju, Pulicera je dobio 1924. još samo Mihajlo Pupin sa ovih prostora, danas je ta knjiga u Americi obavezna lektira, kod nas se o njoj retko piše.)

Simić je rođen u Beogradu 1938, kao Dušan Simić. Kasnije, u emigraciji, njegov otac mu je ime Dušan zamenio u Čarls. Pesnik je jednom duhovito objasnio da su njegov otac i prijatelj sa kojim se konsultovao, smatrali da Čarls na engleskom znači Dušan, ali da su najverovatnije tom prilikom bili pripiti.

Kada se posle mnogo decenija vratio u Beograd, početkom dvehiljaditih, zamolio je prevodioca i prijateljicu, Vesnu Roganović, da ga odvede do Kondine ulice. Ispred je dugo stajao: "Ovako sam i mislio da će biti. Prozor na podrumu koji sam razbio pre 1950. godine, još nije zamenjen..."

Imala sam sreću da Čarlsa Simića sretnem  u Beogradu. Padali su vodeni zidovi kiše. Pravila sam sa njim intervju za NIN. Bio je iznenađujuće gospodstven, visok i tih. Očekivala sam rableovsku figuru i mnogo smeha – čitav niz njegovih eseja bili su i metafizička slika sveta, ali i slavlje hedonizma – obožavao je dobru hranu, bluz, džez, najfinija vina... a sačekao me je pesnik koji je nečujno seo preko puta mene i rekao: "Mislim da Bog čita sve. Ipak, moj Bog je kritičar."

Kad god pomislim na njega, setim se rečenica iz njegove autobiografske proze, "Zastrašujući raj": "Junsko je veče. Šetam ulicama s drvoredima punim mračnih šaputavih stabala, u mom susedstvu u Beogradu. Ulice su slabo osvetljene, ali po njima još ima ljudi; zbijaju se jedni uz druge kao ljubavnici. Pada mi na pamet da je to najsrećniji trenutak u mom životu."

Ovako se Beograda sećao pesnik koji nije bio ni Srbin, ni Amerikanac, a pisao je veličanstvenu poeziju i bio kandidat za Nobelovu nagradu. Ali, zaista nije mario mnogo za priznanja. Najvećima nisu potrebna.

Njegovi stihovi behu zlatna rđa što šumi na mestima gde smo nekada imali krila, minijaturna unutrašnja pozorišta Dikinsonove, noćne more iz detinjstva posle kojih majka neće ući u sobu, melodiozni dah mračnih slovenačkih šuma koje su oko njega i majke tuberkulozno disale, dok su, noću, ilegalno, sa teškim koferima napuštali Jugoslaviju.

Stvarnost beše stari poetski plakat koji sve ljušti, pisao je. Bio je dete (a svakom detetu na Balkanu je izgleda dosuđeno da doživi bar po jedan rat), sa porodicom je išao povremeno u selo, da se sklone od bombardovanja.

Iz tih dana nosi sećanja na čudne zvuke iz susedne njive (kasnije je saznao da su to nekoga klali), na boju snega u Šumadiji, u zoru boje indiga, na tihi, preteći beogradski suton. (Da li je čudno što čitavog života pati od nesanice?) Sećao se da su za vreme bombardovanja, pod avionima u visokom letu jeli lubenice. U toku okupacije zapamtio je i božanski ukus bureka sa mesom Dobrosava Cvetkovića koji ga je pravio najbolje na svetu, jer glad je, kao i uvek, najbolji začin svakom jelu, a glad je tada bila stvarnost i zauvek ostala da kao latentni strah lebdi nad ovim prostorima.

Tadašnju Jugoslaviju, Simić je nazvao "fabrikom nesreće." Čarlsova porodica emigrira. (Ime Dušan će ostati samo deo njegove imejl adrese.)  Prvo je otišao otac. Zatim i on beži sa majkom iz zemlje koja je "stručnjak za proizvodnju siročadi".

Pedesetih godina žive u Parizu. U školi pada iz svih predmeta, osim iz istorije umetnosti. Zaljubljen je u glumicu Džin Tirni i gleda po tri njena filma dnevno. U njegovom snu, njeno lice rascvetava se kao mladica magnolije. No, Pariz nije grad za siromašne emigrante, autsajdere, gubitnike.

Čarls sa porodicom emigrira u Ameriku. Živi prvo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Njegovi roditelji su razvedeni. Usamljen je. Svet postaje "verbalni univerzum koji sebe sagledava iznutra." Seća se: "Napustio sam roditeljski dom u osamnaestoj... Čitave zime pisao sam loše pesme i slikao loša platna, sve vreme sedeći u nekom podzemnom budžaku u teškom kaputu sa rukavicama."

Zarađuje prodajući kravate, ispravlja čitulje i oglase u novinama, vanredno se školuje, sluša božanstveni crni, raskošni bluz, Njujork vidi kao zastakljenu kutiju punu senki. Noći "imaju izlazne rane", sluša zvuk saksofona i raštimanog klavira, u klubovima beše toliko dima da se činilo kao da gore. U pesniku su nemirne "beskrajne račve maternjeg jezika."

Dok je živeo u sobi u hotelu koja je gledala na zid, pisao je poeziju: "Pesma je pokušaj samooporavka, samoprepoznavanja, sećanja na sebe samog, čudo ponovnog postojanja, misterija velika koliko i misterija samog postojanja."

Nad raskupusanim beležnicama video je lica svojih predaka (sa majčine strane bilo je mnogo popova, čak i jedan vladika) a spas je nalazio u Huserlu koji kaže da je "sadašnjost koju živimo, krajnji, univerzalni i apsolutni oblik transcedentalnog iskustva."

Želeo je da njegov život bude hajdegerovska pobuna protiv ništavila. Smatrao je da uvek paralelno živimo u dva sveta, od kojih je jedan neizgovorljiv. Spas je nalazio u svom uvek vitalnom smislu za humor, "jer, ako humor ikad izađe iz upotrebe, ljudi će ostati bez duše".

Druga strast kojom je tolio metafizičku žeđ, bila je čitanje: "Čitam da bih zaspao ili da bih se probudio. Čitam dok radim razne poslove, krijući knjigu među papirima na  stolu ili u poluotvorenoj fioci. Čitam sve i svašta, od Platona do Mikija Spilejnija. Mislim da ću i u svom kovčegu, jednog dana, držati knjigu uz sebe. Najprikladnija bi bila Tibetanska knjiga mrtvih, ali bih više voleo priručnik o seksu ili pesme Emili Dikinson".

Živeo je u Njujorku, gradu koji pati od nesanice baš kao i on, pred zoru bi minuo ulicama i činilo mu se da vidi senku Sokratovu u trenutka kada se "filozofski klovn" klanja nevidljivoj publici.

Sećao se: "Njujork nije moguće napustiti. Dođite jednom u taj grad i – hopla, ulovljeni ste za čitav život..." Ovde je hodio tragom umetnika Džozefa Kornela, ulazio u hotel u ulici Paradiz koji pohode utvare, gde je osluškivao usamljena šaputanja veličanstvenih ogledala na zidovima.

Pulicerovu nagradu dobio je 1990. za zbirku pesama "Svet se ne završava" i postao član američke Akademije umetnosti.

Užasavao se radnih soba i raskošnih pisaćih stolova, svezaka u kožnom povezu…Za pisanje je koristio koverte od starih računa i poleđinu letaka što se dele na njujorškim ulicama kao reklame za brze zajmove, salone za masažu i razne vidovnjake.

Pisao je u kuhinji dok njegova žena kuva. Čim bi začuo da supruga u kuhinji gnječi beli luk ili secka peršun, njegova Muza bi se nečujno uvukla kroz poluotvoreni prozor. Domaće supe, gulaši, pržena šunka i kobasice na roštilju imali su isto dejstvo.

Lirska pesma je za Čarlija bila isto što i prvoklasna kuhinja: zahtevala je osetljiv nos i znalačko korišćenje začina. Smatrao je da stvarati poeziju u Americi znači spasavati sopstvenu dušu. Voleo je da sebi sipa čašu crnog vina i oseti blagoslovenu prazninu, to "božansko stanje, tu školu metafizike."

Bilo mu je potrebno da polako ispije jednu čašu ili možda dve. Izbegavao je da popije celu flašu jer bi od toga postao sentimentalan i umesto da piše poeziju, poželeo bi da peva pesme iz mjuzikla i italijanske operske arije.

Nikada nije prestao da sanja Beograd. Često ga je progonio isti san: on je dečak, a stražar na granici čizmom gazi njegov pasoš. Fabrika siročadi nikada ne prestaje da progoni. Sanjao je i brbljivu štenad, papagaje i kakadue, pobegle iz prodavnice kućnih ljubimaca- pravo u sneg.

Znao je cenu ulaska u pesmu - izgubićeš put kojim se vraćaš. Pa ipak, neprekidno je tonuo u poetske lavirinte. U njegovim rečenicama pulsira jarki tonalitet juga, ali i beskraj sitnih poljubaca smrvljenih o usne zime, na Božićnoj molitvi. Ne znam da li je dragi, voljeni, čudesni Čarli verovao do kraja u Boga. Ali znam da Bog jeste verovao u njega i u smrskani sjaj njegovih stihova, što kao oluja stružu po prozoru večnosti.