Ikar iz Smolenska

U aprilu 1961. godine Jurij Gagarin otisnuo se u svemir na Vostoku 1, iz pustinjskih stepa Kazahstana. O ovom letu, Dejvid Bouvi je napisao stihove, pretpostavljaći kako se Gagarin tada osećao, u visinama i ćutanju, potpuno sam: "Odavde gde sedim, u metalnoj konzervi, daleko iznad sveta, planeta Zemlja je plava, a ja ništa ne mogu da učinim…"

Gagarin je sedeo u malenoj svemirskoj letelici, prečnika svega dva metra. Kada sada govore o njegovom podvigu, astronauti kažu da je on u trenutku lansiranja više bio putnik, nego kosmonaut.

Da bi kročio u istoriju, Gagarin je prihvatio opasan izazov koji je zahtevao ogromnu hrabrost (taj strah koji traje minut duže) -uputio se  u svemir, srce misterije koje je u to vreme bilo sasvim nepoznato. Raketa koja je trebalo da ga lansira imala je jednak broj neuspešnih i uspešnih letova.

Gagarinov let imao je zadatak da pokaže može li čovek da preživi u svemiru i može li svemirska letelica da izdrži putovanje. U svojoj autobiografiji, "Put do zvezda", Gagarin opisuje  neverovatnu auru naše planete i treperave senke koje su oblaci, olujnoplavi različci, pravili na površini Zemlje.

Zanimljivo je da je ova knjiga i u prevodu na srpski jezik objavljena tačno onako kako je izašla prvi put u tadašnjem Sovjetskom Savezu, pa se na početku nalaze napomene iz vojnog izdavaštva Ministarstva odbrane SSSR-a. Knjiga je prošla kroz temeljno čitanje tadašnjih visokih državnih organa.

Sovjeti su čuvali svog heroja koji je bio sin stolara, a uspeo je da posle prvog leta u kosmos postane planetarna zvezda i da doživi niz uzbudljivih susreta: ručao je s britanskom kraljicom, bio je specijalan gost Fidela Kastra na proslavi godišnjice kubanske revolucije, poljubila ga je Đina Lolobriđida, letovao je s partijskom vrhuškom na Krimu...

Dobio je preko milion pisama sa čestitkama i izrazima divljenja, više od najvećih tadašnjih filmskih zvezda. Jedno vreme bio je ambasador dobre volje... Kažu da je njegov detinje vedar osmeh uspeo da istopi nešto od leda "hladnog rata".

Rođen je u selu Klušino kod Gžatska (danas u Smolenskoj oblasti) kao treće od četvoro dece, godine 1934. Otac mu je bio stolar, majka muzilja. Noću bi ležali na slami i gledali zvezde, mesec kao zrelo voće ili majušno ogledalo olujnog sjaja.

"Tada sam postao opsednut odlaskom u nebo, zvezde, visine, krila, ptice, ideju o letenju", to je misao koju je od detinjstva Gagarin nosio u grudnoj kosti.

Onda je počeo rat, Nemci su ih iselili iz kuće, živeli su u zemunici, stariji brat i sestra su proterani, a ozloglašeni esesovac je Gagarinovog najmlađeg brata, jer je zavirio u njegovu radionicu, obesio šalom o drvo. Majka i Jurij su čudom spasli dečaka- Nemca su baš tada pozvali na dužnost, a oni dečaka odneli na rukama i jedva vratili u život.

Jednog jutra je preleteo avion i bacio nešto što je Jurija podsetilo na golubove koji padaju na livade pokrivene snegom. Behu to leci. Javljali su: "Nemci su pali kod Staljingrada."

Gagarin pamti silnu radost. Posle Drugog svetskog rata učio je školu u mestu blizu Moskve. Matematika mu je bila omiljeni predmet. Sećao se aviona koji je pao blizu njegovog sela i pilota koga su spasli, kao i da je čitavu tu noć stajao uz letelicu.

"Ledena rosa. Zora. Rat. A ja celu noć kraj aeroplana. Budan, srećan."  Školovanje je nastavio u tehničkoj školi, a učlanio se i u aeroklub gde je naučio da leti na avionu Jak-18. Nakon srednje škole upisuje vojnu pilotsku, gde je postao pilot aviona Mig-15.

Onda – gazi biljurne, kišne barice, sa devojkom Valentinom, koja je sanjala da bude lekarka i pohađala medicinsku školu. Posle venčanja, večeri su provodili tako što joj je on čitao Egziperija, njegove romane o letenju, "Zemlja ljudi" i "Noćni let", divnu književnost. Niko nije mogao pretpostaviti da će Gagarin i Egziperi imati isti kraj. 

Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što će biti prednost u malom kokpitu Vostoka. Ali on to tada nije ni slutio. Sekirao se zbog visokih, kršnih kandidata. Godinu dana kasnije, nakon rigorozne selekcije, Gagarin je odabran za sovjetski svemirski program.

Selekcija je bila izuzetno oštra. Gagarin se seća: "Držali su nas u barokomori na različitim stepenima razređenosti vazduha i vrteli nas na centrifugi koja je ličila na vrtešku. Lekari su proveravali naše pamćenje, snalažljivost, prebacivanje fokusa, sposobnost brzih, preciznih, ujednačenih pokreta. Zanimali su ih naša biografija, porodica, drugovi, kultura, emotivna stabilnost. Za let u svemir tražili su kod kandidata zdravo srce, bistar um, snažne živce, neumoljivu volju, snagu duha, vedrinu i živost. Samo pregledi očiju trajali su po nedelju dana…"

Nakon intenzivne obuke i još rigoroznijih testova i selekcije, odabrani su samo Jurij Gagarin i German Titov. Konačna odluka o tome ko će postati prvi čovek u svemiru doneta je u vrhu Komunističke partije Sovjetskog saveza. Prednost je data Gagarinu zbog radničkog porekla, Titov je poticao iz srednje klase. Kada je tog 12. aprila 1961. Gagarin ugledao letelicu, nije osetio strah, samo polet. Ostalo je zapamćeno njegovo čuveno: "Poehali!"(Hajdemo!), koje je izgovorio iz letelice.

Sećao se: "Čuo sam zvižduk i sve veću buku, osetio sam kako se ceo trup letelice zatresao i sasvim polako se odvojio od uređaja za lansiranje. Počela je borba rakete sa silom gravitacije. Buka nije bila jača od one koja se čuje u kabini mlaznog aviona, ali u njoj je bilo mnogo muzičkih nijansi i boja zvuka koje nijedan kompozitor nije komponovao i koje, po svoj prilici, ne može proizvesti nikakav muzički instrument niti ljudski glas. Moćni motori rakete komponovali su muziku budućnosti, nesumnjivo uzbudljiviju i lepšu od svih dela prošlosti."

Gagarin je tonuo u čudesne slike: "Video sam oblake i njihove blede odraze, na dalekoj, dragoj zemlji. Na trenutak se u meni probudio sin radnika kolhoza: potpuno crno nebo ličilo mi je na uzorano polje, zasejano zrnevljem zvezda. One behu sjajne i čiste.. Sunce je takođe bilo zadivljujuće jarko i golim okom je bilo nemoguće gledati ga, čak ni kroz trepavice…Vodene površine zemlje izgledale su kao tamne, svetlucave mrlje…Zemlja me je oduševila bujnom paletom boja. Okružena je oreolom nežnoplave boje. Zatim taj obod postepeno tamni i postaje tirkizan, plav i ljubičast i na kraju prelazi u crnu boju ugljena… Uživanje za oči."

U knjizi je napisao da je let tekao glatko i da on izlazi iz rakete ushićen, nalećući na spontano naišle seljane i kravu. Ali, dogodilo se nešto drugo. Završna faza Gagarinovog povratka na Zemlju bila je izuzetno kritična: padobranski sistem kapsule bio je nedovoljno efikasan tako da nije mogao da smanji njenu brzinu do nivoa koji bi putnik mogao da preživi u trenutku udara o tle.

Zato je unapred bilo predviđeno da Gagarin iskoči iz kapsule na visini od oko 7.000 metara i meko se prizemlji sopstvenim padobranom. Zvanični sovjetski spisi nigde ne spominju ovaj detalj, verovatno zato što su standardi letačkih rekorda i dostignuća koje je propisala Međunarodna aeronautička federacija (FAI) zahtevali da pilot mora da bude u kabini od početka do kraja leta.

"U strahu da bi međunarodna javnost mogla da ospori Gagarinov podvig iz formalnih razloga, podatak o Gagarinovom padobranskom sistemu namerno je izostavljen. Štaviše, vlasti su naredile Gagarinu da na konferenciji za novinare izjavi kako se na zemlju spustio zajedno sa kapsulom. Tako je Gagarin od strane FAI sertifikovan kao prvi čovek koji je leteo u kosmos. SSSR će priznati istinu tek 1971. godine, ali Gagarinov let i pored toga nije zvanično diskvalifikovan."

Gagarin je i posle lansiranja u kosmos, nastavio da leti, sa ambicijom da postane vrhunski borbeni pilot. Ali je u uspehu i svetskoj slavi uživao kratko. Poginuo je zajedno sa svojim instruktorom u "migu-15", marta 1968. godine tokom rutinskog trenažnog leta. (Gotovo istog trenutka počele su da kruže različite teorije o pravim uzrocima nesreće, od onih mogućih, pa sve do krajnje fantastičnih – delo CIA službe, samoubistvo...).

SSSR je sproveo četiri istrage o incidentu: dve je izvršila policija, jednu vojska i jednu KGB. Izveštaj o nesreći imao je 30.000 stranica. Zaključeno je da je Gagarinov avion bio neadekvatno opremljen za let u tada veoma lošim vremenskim uslovima i da je do udesa došlo usled iznenadnog gubitka kontrole nad letelicom…

Tačni uzroci nesreće do danas nisu utvrđeni.  Čitavu noć trajala je potraga za njegovim telom. U zoru, na jednoj grani breze, na visini 10-12 metara primećena je tkanina- komad gornjeg dela Gagarinove pilotske jakne, u čijem džepu je nađen neoštećen kupon za doručak koji je pripadao Gagarinu. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani, a urna sa pepelom nalazi se u zidinama Kremlja. Gagarin je imao samo 34 godine u trenutku pogibije. Jednu godinu više od Isusa u trenutku raspeća.