Svet osvetljen munjama

Elija Kazan ga je opisao:"To je čovek koji nema kožu, a bez kože je nezaštićen, ranjiv na sve i na svakog, surovo pošten pesnik čiste duše, koji je patio od dubokih neuroza, osećajan, fin čovek stvoren da samog sebe uništi."

Francuskoj spisateljici Fransoaz Sagan, često se vraćao u sećanje:"Bio je omalen, plave kose, plavih očiju i veselog pogleda, koji je nakon Vitmanove smrti, bio i po meni ostao najveći američki pesnik. Pratio ga je neki smeđi čovek, vedrog lica, možda najšarmantniji čovek i Amerike i Evrope, koji se zvao Franko. Iza njih, mršava žena, u kratkim pantalonama, koja je delovala izgubljeno, žena koja je za mene bila najbolji pisac u ondašnjoj Americi, Karson Mek-Kalers. Dva genija, dva usamljena bića koja je Franko držao za ruke."

Ove godine se u svetu obeležava četrdeset godina od smrti Tenesija Vilijamsa, koji je uz Artura Milera i Judžina O’Nila bio najjači blesak u dramskoj literaturi američkog dvadesetog veka.

"Stalena menažerija" biće u ovoj sezoni postavljena u Madlenijanumu.

"Tenesi je voleo da bude pijan, nego da bude sličan bilo kome od nas", rekao je jedan od njegovih prijatelja. Ali, ne postoji alkohol, samo metafizička žeđ…

Vilijams će biti žedan do kraja. Tomas Lanir Vilijams Treći rođen je kišnog marta 1911, svet će ga upamtiti kao jednog od najznačajnijih i najvoljenijih i najusamljenijih pisaca 20. veka, pod pseudonimom Tenesi Vilijams.

U vreme kada je Tenesi imao pet godina, dobio je difteriju, zbog čega su mu noge bile paralizovane pune dve godine. Majka ga je negovala, govoreći mu:"Koristi maštu, to je besplatni velosiped, vazdušni balon, mašina za putovanje kroz samo srce vremena."

U trinaestoj godini poklonila mu je pisaću mašinu. "Do tada, već sam znao da u grudina nosim tetoviranu ružu, da me devojčice ne interesuju, da smo svi mi pokusni kunići u božijoj laboratoriji, kao i da smo osuđeni na usamljenost u našim kožama, za ceo život…."

Godine 1929. upisuje se na univerzitet u Misuriju , primećen je njegov talenat za pisanje, ali su ocene slabe i otac ga primorava da radi u fabrici cipela. U istoj fabrici će, kad napusti univerzitet, raditi pune četiri godine. 

Ime "Tenesi" stekao je tokom školovanja, nadenule su mu ga kolege, inspirisane njegovim južnjačkim akcentom i činjenicom da mu je otac bio poreklom iz Tenesija.

Ali Tomas će biti ime kojim je on sebe nazivao u samoći, pred ogledalom noći, iznad sjajnih poluga ruža, koje su mu obožavaoci donosili posle predstava. Tom će se zvati ličnost jedne od njegovih najslavnijih drama, "Staklena menažerija", u kojoj opisuje svoj složeni odnos sa sestrom Rouz, od koje ga je vremenski delilo svega šesnaest meseci razlike.

Oboje izabrani, oboje prepuni teških snova. Postoje bolovi koji ne prolaze. Ponešto se ne može prežaliti.  Otuda puna čaša džina svakoga jutra. Ne kao alkohol. Kao anestezija. Otac ga nije voleo. Bio je trgovački putnik i kako su godine proticale, postajao je sve više nasilan. Ocu su kocka i alkohol postali  bliži od svih ljudskih bića na svetu.

"Bio je demon", pisao je Vilijams. Njegova majka, Edvina, bila je potomak plemenite južnjačke porodice. Užas nesrećnog braka, sva samoća oko nje - oštre, bolne iglice večitog snega, nagnala je i nju i decu da se uvuku u sebe kao u ljušture. 

Drugo, srednje dete u porodici beše sestra Rouz, duboko povređena čeljustima očevih grubosti.  Njena labilnost beše pečat koji se razlio preko sjaja njene ženstvenosti.

Umesto da procveta kao ruža, njena psiha eksplodirala je kao tužni, cirkuski vatromet.  Istoričarka pozorišta, Elin Hejl, tvrdi da su ona i Tenesi  bili vezani poput blizanaca.

Sestra je zaista sakupljala staklene figurice i taj čudesan svet majušnih stvorenja od stakla, postaće ime njegovog najpoznatijeg komada. Bio je neprekidno upućen na tajanstveni svet žena, pun neizgovorene patnje, tihih tuga i izneverenih nada i očekivanja. Zar je čudno što će u njegovom opisu žene tako često imati važne role? Fragilna, krhka, neuravnotežena Rouz, čitavog života biće uzrok njegovog stalnog bola i neprekidne, opsesivne želje za pisanjem.

Žudeo je da se oslobodi njenih providnih očiju, mesečarske lepote koja ga je progonila u snovima…Ali porodični cirkus zauvek ostaje u nama, ma koliko daleko odlazili. Rouz će zauvek ostati razlog što je čitavog života pripadao svetu tuge, svetu izvan kruga svetlosti.

Ona će veći deo života provesti u istituciji za duševno obolele. Jasno je zašto onako lako navlače preplašenoj Blanš Diboa ludačku košulju i odvode je ("Tramvaj zvani želja"), jasno je i zašto ona ni ne razlikuje, na kraju, bolničare od tamničara ili običnih ljudi. (Scene su bolno uverljive. Da li je ovo Tenesi gledao u porodičnoj kući?) 

U ludilu, svi postajemo isto. Rouz je na klinici podvrgnuta lobotomiji. Ovo Tenesi nikada nije mogao da oprosti ni sebi, ni majci, ni bogu, ni svetu. Plaćao je uredno njeno bolničko lečenje i u srcu nosio "vreli beočug, čudno beo, koji se pomerao i stalno pravio rane."

Boreći se sa ovom morom, napisao je obiman dramski opus, dve novele, stotine priča, eseje…Ali nikakvo pupljenje leta nije moglo da odagna bol, ni slava, ni brojne književne nagrade.

Poput Ibzena, zauvek je njegova najdublja veza koju je ostvario bila ona sa sestrom. Poput Čehova, osećao je neprekidan nemir, kao da uspeva da čuje došaptavanje duša – što dramski dijalog, u najboljem slučaju i jeste.

Sa Vašingtonskog univerziteta prebacuje se na univerzitet u Ajovi, gde i diplomira 1938. Sledeće godine seli se u Njujork i upisuje u Dramsku radionicu. Behu to srećni dani – jedne noći, u klubu potpuno potopljenom u muziku, dim i alkohol, video je na leđima tamne igračice istetoviranu ružu. Zauvek će zapamtiti ovu sliku. Tako će se zvati i jedna od njegovih čuvenih drama.

U Nju Orleansu, shvata da je homoseksualac.

"Tada je bilo lakše. Kao da sam zagrlio jedan deo sopstvene noći." On voli ovaj grad koji pulsira, dimi se, urla…Ne dobija izdržavanje od roditelja, zaposlen je kao čuvar farme pilića. Ali ne za dugo. Četrdesete i pedesete godine dvadesetog veka u potpunosti pripadaju njemu. Najuspešnije predstave napisao je tada.

Njegov komad, "Tramvaj zvani želja," Elija Kazan treba da režira na Brodveju, ali nije siguran kome da poveri ulogu Stenlija Kovalskog. Angažuje Branda. Za "Mačku na usijanom limenom krovu" i komad "Tramvaj zvani želja", Vilijams dobija Pulicerove nagrade.

Tiho je tada rekao:"Uspeh i poraz su pod‌jednako katastrofalni."

Većinu njegovih komada  u Holivudu su režirali najznačajniji reditelji toga doba, a u njima blistale najveće zvezde – Brando, Vivijen Li, Elizabet Tejlor, Pol Njumen, Ava Gardner.

Vivijen Li je za ulogu Blanš Diboa dobila Oskara, a Karl Malden je u istom filmu dobio istu nagradu za sporednu ulogu. Film "Tramvaj zvani želja" ukupno je dobio četiri Oskara. Saradnja sa Elijom Kazanom donela mu je svetsku popularnost.

On sam nikada nije dosegao slatku pticu mladosti. Tetovirana ruža u grudima ga je sve više pekla. Šezdesete i sedamdesete godine behu beskonačno teške.

Poetski izvor u Vilijamsu sada je fermentirao u ćutljivi, letargični očaj. Frank Merlo, sicilijanski glumac koga je Vilijam duboko voleo, preminuo je posle četrnaest zajedničkih godina od raka.

Pisac sada gotovo i da ne spava. Tablete kombinovane sa alkoholom su svakodnevica. Neprekidno povećava količinu. "Nebesa su bila ružičasta i blizu samo posle dve flaše džina." Neuspesi se ređaju.

Poslednji uspeh je nagrada "Toni"  za predstavu "Noć iguane."

Zavisnost od barbiturata se povećala. Tvrdio je da mu vraćaju kreativnost, a zapravo su mu samo mutili horizonte i gasili u njemu blistavost. Smešten je u duševnu bolnicu na nekoliko meseci.

Posle toga, o njemu se brinuo njujorški lekar poznat po tome što je pacijentima prepisivao gomilu najrazličitijih lekova.(Posle Vilijamsove smrti, biće mu oduzeta dozvola za rad.)

A onda je došla jedna februarska noć. Već je bio popio mnogo alkohola. Uzeo je sa noćnog stočića bočicu sa barbituratima. Želeo je da potone u san- okean potpune tišine. Bočica se nije otvarala. Ruka mu je bila nespretna od alkohola. Hteo je da poklopac otkine zubima i povukao čep. Pri tom je i udahnuo. Čep se zario u dušnik. Pronađen je sa gomilom rasutih tableta svuda oko sebe, ugušen, sam.

Tri prazne flaše sjaktale su i ogledale se jedna u drugoj na podu. Dan posle sahrane, neko je na njegov grob poslao hiljadu ruža. Mlade, sijale su staklasto i nevino, menažerija lepote još netetovirana bolom.