Duše na putu: Rajner Marija Rilke u Rusiji

Mnogi su hodočastili svetom, ali niko kao pesnik Rajner Marija Rilke nije tako duboko osetio i doživeo duhovnost i duhovnu prirodu Rusije, kada se sa dvadeset četiri godine uputio da otkrije slovensko carstvo i duhovnu radost slovenske duše. Saputnica mu je bila niko drugi do Frojdova učenica i Ničeova prijateljica i savetodavka, Lu Salome, ruska intelektualka, žena providnih očiju, mile lepote i visokog obrazovanja. Lu je bila vodič i pokrovitelj na ovom putu duše mladom pesniku.

Rilke se najpre našao u Moskvi, zatim u Sankt Peterburgu, a onda je tokom dva duga putovanja, 1899. i 1900, posetio velike, senovite gradove na Volgi – Samaru, Kazanj, Nižnji Novgorod i Jaroslavlj.

Sudbina ili slučaj hteli su da se mladi Rilke prvi put nađe u Moskvi na Veliki četvrtak. Tada ovaj grad zovu "svetom Moskvom", jer toga dana zajedno podrhtava osam stotina crkava i nekoliko hiljada ćilibarskih, zlatnih kubeta i kupola.

Svaki put, pripremanje za vaskršnje uskršnje obrede pretvaralo je grad u ogroman, praznični hram, gde su se kraj kuća u nijansama žarene sijene, kretale plime seljanki, mlečnih profila, svetlokosih, čije su se pesme, psalmi, molitve, šapati, uzdisaji, mešali sa zvezdanim bezdanom zvonjave zvona.

Kod Rilkea je ovo izazivalo gotovo prustovsku ogoljenost čula i zurio je satima u ikone gde su Hristove stigme bile majušni rubini boje golubije krvi. Za gomile vernika koje je Rilke susretao, Uskrs nije bio tek konvencionalni društveni praznik: vaskrsli Hrist za njih beše ogledalo žive stvarnosti, zasićeno sjajem vere.

Rusija  je na Rilkea ostavila dubok utisak. Godine 1903, napisaće: “Ovde sam shvatio jednu od nepobitnih i tajanstvenih činjenica, naime da je Rusija moja prava otadžbina.

Godine 1920. zapisuje: “Šta dugujem Rusiji? Ona je od mene stvorila ono što jesam, iz nje sam ponikao i ja i svi moji duboki koreni su u njoj.“

Svi čitaoci Tolstoja i Dostojevskog znaju da je Rusija prožeta prisustvom duhovnosti i promišljanjem božanskog prisustva. Rilke je poznavao pisce ove zemlje, ali je na njega presudno uticalo ono što je tamo doživeo – sjaj kubeta u sepijastom sumraku, senke što nečujno minu stazama vrtova, izgovarajući molitve.

Pesnikovo hodočašće obeležila je i činjenica da su u momentu kada je sa Lu Salome doputovao u prestonicu, tekle pripreme za proslavu Puškinove stogodišnjice, što je Rilkeu omogućilo da uvidi i koliko je ruski narod duboko privržen svojim najvećim pesnicima.

Bio je zapanjen činjenicom da su i nepismeni seljaci, ne samo gradska elita, napamet recitovali odlomke iz „Jevgenija Onjegina“ ili „Bronzanog konjanika.“ Kome je bliska poezija, blizu mu je i Bog, zaključivao je Rilke.

Kad je osvanuo praznik Svete Trojice, Rilke i Lu Salome otišli su u Kijev, drugi sveti grad. Rilke se sećao neba - plavi, krhki različci oblaka, pred ulazak u Hram Svete Sofije, zatim freske i mozaici iz XI veka, Kijevsko-pečerska lavra, drhtavi zidovi kože nalik breskvinoj, meditativno pojanje, sve je to izazvalo ushićenje i divljenje kod nemačkog pesnika.

Zauvek će se sećati seljaka sa upaljenim svećama koji su promicali u povorkama kroz mračne podzemne prolaze manastira; on i Lu zalazili su duboko u katakombe gde su sahranjeni monasi i gde pustinožitelji čitav vek provode u talasima večne pomrčine, moleći se i iskazujući večnu ljubav Bogu.

Rilke piše majci: “To je najsvetiji manastir koji sam posetio u čitavom ruskom carstvu. Sa svećom u ruci obišao sam sve te podzemne hodnike, jednom sasvim sam, a drugi put sa gomilom vernika koji su se neprekidno molili.“

U romanu "Radinka", Lu Andreas Salome daje drugačiju sliku tih kripti i lutanja po podzemnim prolazima, iskazuje odbojnost prema upaljenim očima hodočasnika, zagnojenim ranama, monasima koji su se zazidali ispod zemlje i pružaju svoje ledene, skamenjene prste iz udubljenja u zidu.

No, Rilkeov je doživljaj drugačiji - potpuno obuzet pesničkim zanosom, nosi u sebi mistične doživljaje Rusije i zaboravlja na suterene, zadah znoja i rita - on vidi veru.

Po povratku u Nemačku, pesnik uči ruski jezik, piše nekoliko pesama na ruskom i kasnije vodi prepisku sa Borisom Pasternakom i Marinom Cvetajevom (čuvena pisma leta 1926).

Rusija ne prestaje da nadahnjuje Rilkea, počev od Časlovca, knjige pesama započete 1899, do dvadesetog soneta u Sonetima Orfeja, u kome je opevao konja belca, u ruskom, ćilibarskom beskraju proleća. Rusku temu obradio je do tančina u tri od svojih Priča o blagom Bogu , koje je napisao između dva putovanja.

Sam Rilke se često sa prijateljima vraćao na sva blaga na koja je naišao između Neve i Volge. Objašnjavajući svom nemačkom prijatelju kako je Rusija tako velika, da niko i ne zna tačno gde se nalaze njene granice, on na kraju ističe da se ona graniči jedino sa Bogom, kao i da se to u Rusiji neprekidno primećuje. Jer šta god da se donese sa Zapada, puko je, obično kamenje kada pređe granicu. Nestaje čarolija, čak i kada je reč o dragom kamenju. Jer su dragulji namenjeni bogatašima, a ovaj "narod se hrani hlebom nasušnim, koji je iz drugog carstva".

Za Rilkea, Rusija je zauvek ostala zemlja čistog prostora, tako velika da je delovala bezgranično, ono mesto gde su bile moguće i molitva i sreća i mir zajedno, a gde su ga zajedno sa molitvama, pratile i muze.

On piše da je ogromna ruska ravnica, ruske reke izgledaju kao da razmiču obale želeći da se izliju kao more, ruski pejzaži se pretapaju sa horizontom, posluženje na trpezi u ruskim kućama koje se redovno nudi namerniku i uvek raširenih ruku – sve to na putnika izmučenog zapadnjačkom sitničavošću deluje kao nešto beskrajno isceljujuće.

Porodice nemaju bankarski račun, ali se haringe, kiseli krastavci, pečurke i votka uvek nađu na njihovoj trpezi.

“Veza između Rilkea i Lu Salome trajala je tri godine. Za to vreme dva puta su hodočastili u Rusiju (prvi put sa Andreasom, njenim suprugom). No, Lu je i Rilke voleo da zove „moja supruga, moja sestra.“

Lu (kosmpolita, učena žena, koja je sastavila čitavu zbirku slavnih muškaraca, naučila ga je ruski, upoznavala ga sa tajnama ruske zemlje, duše, bića, raspravljala noćima sa njim o Bogu i religiji, prekorevala ga da je mlad, i zato nedozvoljeno mlak esteta i pretvorila ga u srčanog pesnika, a onda, jednako naglo kao što je posegla za njim i uvela ga u svoj svet i svoju zemlju, isto tako odbacila.

On je bio očajan i ponižen, a ona uverena da pesnik mora da se kloni erotskih uživanja i potpuno okrene stvaranju (kao da Eros nije oblik stvaralaštva.)

Lu je ponovo uronila u slobodu za koju joj se činilo da je u ljubavi uvek gubila, a Rilke, očajan, sam i izgubljen sećao se Rusije, bezmerno je patio i napisao Devinske elegije.

Lu je tokom 1923, napisala roman Rodinka, sa podnaslovom Ruske uspomene, u kome se sećala detinjstva, mešajući uspomene sa sećanjima na putovanja sa Rilkeom.

Zapisala je i rečenice kojima su Rilke i ona tumačili ikone: “Ukočenost likova na njima nije znak skučenih izražajnih sredstava, već znak duboke i pobožne skrušenosti, na koju ukazuje odeća i sve što je zemno, a koje zemne blagodeti, divote i najveće dragocenosti stavlja na sam rub. Božanska suština ne može, vulgarno i bez nežnosti, da se slika kao bilo koja obična stvar. Zbog toga ikone, kao slike Boga, nisu slikarstvo, niti su lepe; one ne pokazuju Boga, one ga skrivaju.“