Razgovori u katedrali

"Došao sam na svet sa lepom ranom: to mi je bila sva oprema", pisao je Kafka.

Dis je pevao stišano, kao da se moli i u jednom stihu kaže da je njegov život na zemlji oduvek bio "s ranom rođenja koja se ne leči." O da, mi se spuštamo na zemlju s ranom i to je onaj prvi plač po rođenju. Kasnije, lutajući od čoveka do čoveka, od propasti do izdaje, čovek spoznaje da je život umnožavanje patnje i da sve rane koje nosimo jesu Hristove, kao i da je Kafka, govoreći o tome da "književnost služi da razbije led u našim grudima", govorio i o Bogu.

Jer vrelo oko Hristovo topi led sačinjen od našeg  negovanog  samoljublja i sujete, u koje smo okovani. U aprilu, koji jeste najsuroviji mesec,(stih T. S. Eliota), u dane Vaskrsa, lutamo ulicama usamljeni i nemi i gledamo kako se Hristu i Vaskrsu, priroda tako čisto i lako raduje, lepše i raskošnije od nas.

Iz crnih, mokrih grana drveća  ujutru od‌jednom buknu cvetovi, providni, svetli, "mute nam trzav san" i zaljuljaju čitav grad  vetrom od koga nam muzikalno uzdrhte duše.

Ali drveću je lako da se raduje Hristu. Ono nikada nije išlo u rat, nikada ubijalo, nikada udaralo dete, nikada preziralo, ni mrzelo. Nije ono iznad čoveka. Ono je samo jako daleko od njega, jer nema zbog čega da se stidi i kaje. A čitava čovekova umetnost sačinjena je upravo od naših suza, stida i kajanja. I bila je nedovoljna zamena za molitvu.

I nije nas izlečila. Lenard Koen pevao je "da je Hrist bio mornar", Andrić je pisao da je Jelenu mogao da sretne samo na putu. Jelena je slika Anime, naravno.

Čini se da čovek mora biti neprekidni putnik ako želi da , makar u nekoj senci senke, dok šestari Toskani ili tumara Venecijom ili Rimom ili Madridom, ugleda makar delić Hristove puti, njegov odraz u vodi, pomešan sa purpurom riba u rekama Japana ili  da nasluti oblik Božijih usana koji tek na trenutak, na prozoru, u proleće, iscrta sunčev zrak.

"Sve moje pesme koje nisu upućene  Bogu, vraćaju se" pisala je Cvetajeva, lutajući zemljinim šarom, pevajući, posrćući, ljubeći, tvrdeći da "Bog ne broji".

Istina je, ne broji, samo je i tačna tvrdnja mistika iz srednjeg veka da oko kojim mi vidimo Boga jeste oko kom on vidi nas. Pitam se katkad kako mora biti da u njegovom vrelom, sjajnom oku izgledamo mi, pleme, sa noćima koje nas tuku tamom, u kojima "ne možemo više napredovati u Bogu", mi koji smo između ljubavne Hristove ruke i nas stavili ironiju, bezbrojne strahove i hladni patos nostalgije.

Noćas, dok ste spavali, u Aja Sofiji se, iako prekrečene toliko puta, i dalje lagano pomaljaju freske. U toj crkvi, želela sam da pomilujem  ozareni lik Bogorodice, koji je i upijao i emanirao svetlost, visoko, na svodu. I ona je gledala blago i posle se od tog pogleda moglo mirno živeti mesecima. Bez sumnji, bez straha.

Jer čovek je postao biće koje se boji. Jer svako od nas zna da nije moguće nastaniti se u vremenu, jer je naše trajanje u vremenu kratko, a ne usuđujemo se da kročimo u večnost, iako je jedna iza našeg rođenja, a druga iza naše smrti. Između te dve tajne, čitav je ljudski život. Pamtim jedno proleće u Rimu i Kapelu Kontareli, gde sam satima stajala ispred Karavađovog "Pozivanja Svetog Mateje". Ovo delo, najblistaviji trenutak italijanskog baroka, prikazuje trenutak kada je noseći svetlost oreola, Hristos stupio u tamnu izbu i laganim pokretom, upirući ka njemu prst, pozvao Svetog Mateju da mu se priključi.

Lik Mateje odaje strah. On još nije svetac i pita preplašenim okom Hrista:"Ko, da li ja?" Zar moram baš ja?

Isti takav pokret rukom naslikao je i Mikelanđelo Buonaroti na tavanici Siktinske kapele prikazujući stvaranje čoveka. Po oslikavanju kapele, napisao je kratko pismo, divno u svojoj jednostavnosti. Videla sam ga u  Britanskom muzeju, u Londonu.

Rukom koja se nije plašila dodira Hristove, umetnik piše papi: "Dragi oče, ja sam svoj posao završio. Mikelanđelo Buaonaroti". Nešto severnije od grada iz koga je Mikelanđelo tada uputio pismo, leži Venecija, grad - predgrađe onog sveta, sav zaljuljan u zlatu samoljublja i lepoti, grad koji je jedini grad što se češće ogleda i od samog čoveka, jer je sam sav u ogledalu vode. U Veneciji je svaka treća kuća – crkva, koju su oslikavali niko drugi do Tintoreto, Tiepolo, Veroneze.

U povrtnjaku jedne od crkava je skulptura Device Marije. U Veneciji je Bog na samo korak od vas. Jer ovaj grad ima nekim čudom sačuvanu dušu i sav je u znaku svog sveca zaštitnika, jevanđeliste Marka. Trg sa imenom Svetog Marka u središtu je Vencije, njegova bazilika je ona u kojoj se čuje najviše prošaputanih molitvi i Venecijanaca i stranaca.

Simbol Venecije, Markov je simbol: to je krilati lav sa šapom na otvorenom jevanđelju. Endru Todhanter u "Nacionalnoj geografiji", piše da je po predanju jevnađelista Marko umro u Aleksandriji.

No, mletački trgovci, Malamoko i Torčelo, 828. godine, verovatno po naređenju dužda ukrali su mošti Sv. Marka izu grobnice u Aleksandriji.

"Po povratku na brod, zaverenici su mošti sveca smestili u jednu korpu, a preko njih naređali komade svinjetine da bi odvratili predstavnike lokalne vlasti. Kad su muslimanski lučki stražari zaustavili lopove i zavirili u korpu, zgađeno su ustuknuli uz povike na arapskom "kanzir, kanzir! ('svinjetina, svinjetina'), naredivši Mlecima da brže produže dalje. Ova krađa donela je Veneciji duhovni prestiž kakav je do tada imao samo Rim sa Svetim Petrom."

I lav svetog Marka vas čeka- na Kritu, Kipru, Rodosu, Aleksandriji... Ovog leta, jedna od najlepših postavki venecijanskog bijenala bila je u malenoj venecijanskoj crkvi, preko puta opere "La Feniče". Jedna ruska umetnica je od deset hiljada ručno oslikanih jaja načinila blag lika Hrista, u čijim je očima milost praštanja i ozarenje vaskrsa.

Iako je svaki naš dan na zemlji do Vaskrsa nalik na bolno tumaranje Gestimanskim vrtom, Bog ipak uleće u naš život, uvek iznenada, brzo i na tren. Ponekad se njegove oči kriju u očima nobvorođenčadi, mastiljavoplavim,("deca su starija od hrišćanstva", pisala je Borhrsova sestra), ponekad Bog jeste samo sazvučje, onaj jarki trozvuk za kojim je žudeo Sioran. Jednom sam bila u Salcburgu, u Mocartovoj rodnoj kući.

Pored izloženih masonskih simbola, zlatnih burmutica, pramena kose (Mocart je počeo da sedi već u tridesetim godinama), jedna ovalna prostorija je minijaturna, kružna, koncertna dvorana.Tu se, u sobi sa najsavršenijom akustikom u Evropi, neprestano sluša Mocartova muzika, dvadesetčetiri časa.

Moji prijatelji i ja smo tu sedeli satima, dok su nam se duše sudarale u vazduhu leteći lako i vedro, kao leptiri. Bela Hamvaš jednom je usnio da je Bog pčelar, a da su naše duše staklaste, bezbojne , nežne, pihtijaste, osetljive polupčele, poluptice, veličine pogačice u njegovim rukama.

"On, pčelar, uzima u ruku dušu...Jadnica, dahće obeznanjena...Prilično je kaljava. Izgleda da je duša iz modernog doba. Pčelar dugo gleda, vrti glavom, na kraju kaže:'Jadnice, uskoro treba da se vratiš, jer će stići vreme, a još uvek si tako zbunjena? Kad ćeš se, konačno, očistiti?'