Bomba u svilenim vrpcama

Sijudad Meksiko izjutra je nalik na san, sa velelepnim palatama što sijaju u jutarnjem vazduhu, dve ptice lebde visoko kao udaljene lađe što plivaju okeanom neba. Kolonijalne crkve, pseudopariske vile, vrtovi koji se bude, veliki tremovi, starinski, srebrno-sivi, prozori sa žaluzinama od kovanog gvožđa, mali parkovi sa agavama i palmama, sve je ovo magijski predeo kojima je lutala ona, nemačka Jevrejka po ocu, meksikanske krvi po majci, Indijanka po kolektivno nesvesnom.

Najznačajnija slikarka Južne Amerike u dvadesetom veku, Frida Kalo i jedan od najvećih pisaca istog stoleća, Franc Kafka, imali su iste inicijale, primećuje Fuentas. Niče je za oboje imao citat: "Ko god je stvorio novi raj, neophodnu snagu za to pronašao je samo u sopstvenom paklu." Frida Kalo je odlučila da iskorači iz sopstvenog pakla i da od rodne kuće načini Eden - njena rodna kuća postala je mit.

Kada su napustili San Anhelm i počeli da žive u Kojoakanu, prvo što su Frida Kalo i njen muž, slavni muralista, Dijego Rivera, uradili bilo je da kobaltnoplavom bojom, za koju se smatralo da rasteruje zle duhove, okreče pročelje kuće u Ulici Londres 127.

Kuća je nudila utočište čim se stupi u njeno dvorište, ovo je rodna kuća Fride Kalo i ona se vraćala na to sveto mesto, tačku usijanja gde je imaginacija starija od pamćenja.

Svuda oko kuće vlada raskoš najrazličitijeg rasada. Frida je posebno volela plamene cvetne žbunove, tu boju je u svom dnevniku zvala "krv tune." U kući uvek behu buketi divljih cvetova i keramičke vaze u kojima sanjahu suncokreti.

Za Fridu, koja je već preživela paralizu kao dete (od toga joj je desna noga zauvek ostala kraća i u kući se nalaze cipele sa specijalno izrađenim petama - na desnoj  potpetica je uvek nekoliko santimetara viša), saobraćajnu nesreću u kojoj joj je šipka u tramvaju rasporila stomak, propast vere u brak sa Dijegom - u meri u kojoj je bio oblaporan i genijalan, bio je i neveran, niz pobačaja), Plava kuća u Kojoakanu bila je – gnezdo, školjka u koju će moći da položi svoje hrabro, ali izranavljeno telo.

Da li bi u Sijaudad Meksiku iko rekao da ona, koja falsetom Malagenju tako punokrvno peva sa marijačima, neprekidno trpi bolove? Teško. Ali kuća je znala. Fridu je ovde okruživalo obožavanje kuvarice Eulalije, meki zvuk zlata u cvrkutu ptica pevačica, ćućorenje malih, šarenih papagaja u kavezima, trčkaranje sivih mačaka i pasa neodređenih boja, kao i veseli pauk majmun, Fulan Čang.

Kuhinja je bila glavno mesto okupljanja. Danas, kada je ova kuća muzej, izgled soba je nepromenjen. Šporet u kuhinji ukrašen je belim, plavim i žutim španskim pločicama, a na malim bokalima ispisana su isprepletana imena Dijega i Fride. Na zidu iznad šporeta vise keramičke saksije iz Oahake, sjajni, bakreni čajnici iz Santa Klare,šolje, čaše i ćupovi su iz Gvadalahare. Kuhinja je srce kuće.

Dijego i Frida želeli su da posetilac s vrata oseti da je ovo srce - meksičko. Raskošnu zbirku komada narodne umetnosti, par je pazario lutajući po Meksiku. Mimoze i margarete Frida je nosila u kosi i stavljala ih u bukete, voće iz činije od talavere (vrsta majolike sa posebnom glazurom), kasnije bi se našlo na njenim slikama. Obožavala je male, ružičaste banane ali i ostalo voće: “Ono je poput cveća: obraća nam se provokativnim jezikom i poučava nas skrivenim stvarima.“

Kao Van Gog i Rembrant, Kalo autoportretima pripoveda svoju životnu priču. "Etape stradanja-početna bezazlenost, potom patnja i, na kraju, katarza spoznaje - očigledne su kod meksičke umetnice, kao i kod holandskih autoportretista. Ali aura čudesnog, pomerenog, izmeštenih scena i objekata, te spontana racionalnost, približavale su je ponekad nadrealizmu.“

Kalo čitav svet poznaje kao umetnicu čije slikarstvo potresa i iznutra duboko ranjava, kao Munkovo i Gojino delo, kao Betovenovi poslednji kvarteti ili poslednje pesme Sezara Valjeha. No, malo se zna o tome da je bila vrsna kuvarica, uz čuveni dnevnik, pisala je i veliku zbirku recepata, slavila sve praznike – od nacionalnih do verskih i narodnih. Za Dijega je spremala supu od ostriga, crni mole iz Oahake, pirinač sa bananama, sveže kukuruzne tamale, čampurado, male puslice...

Fridu je naučila da kuva Dijegova prethodna supruga - Lupe Marin. Bile su prijateljice i ona je pripremala i svadbeni obrok za njihovo venčanje. Bogata trpeza bila je prekrivena brojnim golubicama od papir mašea.

Frida se osmehivala u jednostavnoj haljini od bele čipke, kakve su nosile meksičke seljanke na venčanim obredima. Brak slona i golubice, šaputale su zvanice. Kasnije, u zagrljaju Trockog (još jedan promašaj), tu, u Plavoj kući, Frida će se zapitati da li je mogla da umakne toj strasti. Ali fatalno je upravo ono što bira nas i od čega se ne može pobeći. (Trocki će ubrzo biti ubijen. Ruka crvene osvete naći će ga i u Meksiku.) Ona će se vratiti Dijegu od koga nikada i nije uspevala da ode.

U Plavoj kući posetioci dugo stoje u sobi posvećenoj Fridinoj odeći. Andre Breton Kalo je nazvao „bombom umotanom u svilene vrpce.“ Jer haljine Fride Kalo posebne su: “Najavljuju je zveket dragulja i magnetna ćutljivost, a ogrlice, prstenje, ukrasi od belog organdina, seoske bluze na cvetiće, šalovi boje nara, duge suknje, prekrivali su slomljeno telo.“

Teatralno se šminkala, njen smisao za humor beše drzak, mangupski, kao da se rasplamsao i u izboru njene odeće, koja je odabrana tako da zaštiti, sakrije, umiri ranu. Frida je imala i psa koji se zvao Bol. A psi nas nikada ne napuštaju.

To ranjeno biće bilo je odeveno u metre pamuka, organdina i svile i postajalo je „očaravajući oblik autoerotičnosti, poziv da se zamisli telo koje pati i nagost koju je prikrivala beše poziv da se otkriju tajne tela.“

Kuća ljubomorno čuva pažljivo biranu odeću svoje vlasnice, koja je za nju značila mnogo više od druge kože. Bila je kostim, zlatna maska čija je unutrašnjost bila bolna, govorila je da se odeva, da bi se pripremila za putovanje ka nebu. Rivera je tvrdio da su žene bludnije, jer su putene celim telom, a muškarci erotični „samo na jednom mestu.“ Fridita je na to odmahivala glavom. Da li je njeno doterivanje, koje bi moglo da zaseni Vagnerovu operu, bilo samo slutnja mrtvačkog pokrova?

U kući-muzeju su, preko puta Fridnih oprava, izloženi i modeli haljina koje su najveće svetske modne kuće kreirale, inspirisane Fridinim načinom odevanja- pončo, cveće u kosi, šuštavi žiponi, teuantepeške šnale –„ukrašavale su to lice Kleopatre ili tamnog leptira dajući mu krila.“ Alberta Fereti, Naeem Khan, Žan-Pol Gotje, Lanven i mnogi drugi, kombinovali su gustu, krutu meksičku čipku sa vezom, pamukom, svilom , organdinom  i - korsetima, koji, umotani u riševe i sirovu svilu sačinjavaju odore koje bi i danas Frida rado odenula.

Pa ipak, pogled na ove haljine koje kombinuju elemente Fridine odeće i ono što je ona skrivala (namučeno, telo, sasušenu, paralizovanu nogu, otvorenu ranu na leđima, „zaudaram na mrtvog psa“) – bole. Kuća - školjka senke tog tela, ljubomorno čuva njen starinski nakit, poludrago kamenje tako nalik na zatvorene bademe, na majušne barke od žada i korala, koje se kao minijaturne postelje, venčavaju sa snom.

Preko puta Fridinih haljina, u La Kasa Azul, nalaze se Fridina ortopedska pomagala - štake i nekoliko ortopedskih korseta. (Kolica se nalaze u njenom ateljeu, preko puta dovršene slike mrtve prirode.) Neke korsete je Frida i oslikala, igrajući se sa sopstvenim usudom.

No, možda je najbolniji izloženi Fridin predmet – za nju posebno izrađena veštačka noga, napravljena po amputaciji do koje je moralo doći zbog Fridine uznapredovale bolesti.

Amputrana je desna, kraća noga, ali izloženi predmet malo podseća na ortopedsko pomagalo: sa ivice ovog sveta, već nagnuta nad onim drugim, Frida je naručila poseban primerak: desna, metalna protetička noga, prekrivena je kožom, obuvena je u cinobercrvenu čizmu, sa kineskim motivima rađenim u svili. Dva metalna zvončića okačena su na trake boje lososa kojima se čizma pertla. Možda nijedan predmet ne otkriva snagu Fride Kalo kao ukrašavanje ovog koji najavljuje smrt.

Kalo je estetizovala i bol, iako je znala da "patnja neće presahnuti, niti će se bolest zalečiti.“ Posle amputacije, u dnevniku, koji je deo izložbene postavke i nalazi se u posebnoj vitrini, zapisala je: "Šta će mi noge, kada imam krila?Odsecite mi krila i ja ću odleteti."

Fridin atelje spojen je sa njenom sobom za odmor. Tu, na vezenom jastuku, nalazi se abonos crna, njena posmrtna maska, koja otkriva i u smrti lepo lice, što beše hram ovom majušnom, toliko snažnom i tako krhkom telu. Iznad nje je ogledalo, Frida je tako mogla da ležeći slika autoportrete. Iz ove postelje, gde je ležala preko dana, mogla je da gleda direktno u vrt, u brbljive papagaje, malene majmune ljubimce i travu koja peva.

Iznad postelje gde je provodila noć, napisana je poruka Riveri: “Nikada te neću zaboraviti. Našao si me rastrgnutu i učinio me celovitom.“

Iz tog kreveta, Frida gleda na kolekciju leptira koju joj je poklonio arhitekta Noguči. Na sofi koju je dobila kada je imala tri godine, Frida je naslikala jedre kriške lubenice. Sa zidova posetioca odasvud posmatraju drvene, prekolumbovske maske. Na štafelaju je ostala dovršena slika „Viva la vida“ (“Živeo život“). Pored je paleta sa njenim bojama.

U kući, nalazi se i crna posuda u obliku žabe. (Frida je Dijega volela da naziva najrazličitijim nadimcima, koristila je obilje deminutiva, a zvala ga je i -žapcem.) U posudi se nalazi Fridin pepeo. Za nju smrt beše tihi tunel, izlaz. Kažu da se već skoro pretvorena u pepeo, pridigla u peći, kao da želi još nešto da kaže. Njena duga kosa plamtela je. Beše to sunčeva kruna, zvezdani oreol.