Kazanova u Istri: Sluga Erosa, prijatelj Voltera

Početkom minulog leta nađoh se u Istri, u kojoj su obnoć kipeli talasi, a zore behu blage kao prvo svitanje na onom svetu. Jednog jutra odvedoše nas u mesto Bale. Dolutah do jedne kuće, od kamena sivog i drhtavog, sa dopola spuštenim škurama. Ovde je živeo četiri godine Kazanova, rekoše mi. Na kući je stajao isti natpis. Pomilovah zid i kamen se muzikalno naježi pod rukom. Pamtio je. Na prozore behu navučene plišane zavese sa crnim zvezdama.

Kazanova je voleo ljubav što sadrži igrivost teatra. U kući je za posetioce bila otvorena soba sa okruglim stolom (nožice behu od orahovine, sa lavljim glavama), rasparenom srebrninom u ormaru, gde su se ljeskale vinske čaše od crnog kristala. U uglu, u sjajnom polumraku, ležala je u senci postelja, sva u malo poderanoj šantung svili, sa jastucima punim perja što je disalo i istarskom, ručno rađenom čipkom.

Iz mraka je izbijao plavi hlad kupatila i naslućivala se bisernobela kada i veliki bokal sa naslikanom ružom, bledom, otvorenom kao ženske usne. Poznato je da je Kazanova, pošto bi vodio ljubav, voleo da kupa svoje dragane.

Okolo je cvetalo, mirisalo, sijalo, mamilo, pozivalo odasvud bilje, sitno, divlje, sa mirisom na vres i limetu, na beli med što kaplje sa oštrice same strasti. Leto je pravo vreme za snatrenje o Kazanovi.

Na njegove tragove naiđoh i u Vrsaru. Tu je Kazanova živeo u kamenoj kući, obrasloj  bršljanom, sa najlepšim vidikovcem – prozori gledaju na mlečnu istarsku obalu.

"Dok moja ljubav diše lako, kao lasta, voleo sam da sam čekam iluminacije zore i upijam oblake u blagom transu."

Pišući u "Memoarima", Kazanova spominje da je u Vrsaru boravio dva puta. Oba njegova boravka, prvi u 1743, drugi u 1744, bili su više slučajno nego sa namerom. Prvi put, posetio je Vrsar tri dana u avgustu 1743. godine. Vrsarom su hodile u belim, čipkanim kapama i uštirkanim keceljama, stidljive, bujne žene. On tada beše siromašni sveštenik. Mesto mu se učinilo skučenim, a opet je primetio obilje grožđa koje je, u zrenju, mirisalo lako i zgrušanom slatkoćom uznemiravalo večernje slojeve toplog vazduha.

Drugi put je stigao u Vrsar kao vojnik. Jedne zore stupio je ovde nakon noćnog jedrenja sa venecijanskih ostrva. Njegov brod nosio je 24 puške i prevozio i dve stotine slavonskih vojnika.

U sjajnoj uniformi, sa širitima, elegantan i avanture željan Kazanova, isprva se pitao šta opet traži u Vrsaru. A onda se ispostavilo da su i ovde njega čekali doživljaji – prijateljevanje sa lokalnim doktorom, ljubav sa domaćicom u kući jednog uglednog gospara i – refosko, vino karakteristično za Mletke, puno tanina dubokoljubičaste boje i sa blagom gorčinom. Imalo je pun ukus ribizli, divljih, sitnih jagoda i šljiva. Ovim vinom pojio je svoje vrsarske dragane.

"Ništa nije tako slatko kao kad usne služavke kušaju deliciju ili kada se na nepcima grofice nađe neki rudimentaran, opor i jak ukus…"

Čime je Kazanova hranio milosnice? Uvek nečim mekim, jarkog ukusa, najsočnijim komadom smokve ili hladnim, glatkim jakim sirevima…. Ovde se čuva i navodno Kazanovin lak, letnji karakum – crn ogrtač, malko ceremonijan, "kao iznuren od ljubavi", opšiven zlatnim gajtanima, sa svilenom trakom, oko vrata.

Da li je zbilja ova materija odevala telo koje je sebe sasvim prevelo u jezik ljubavi?  

No, ovako neobični, puni života, vina, erosa žedni ljudi, kao on, ne mogu se roditi na bilo kom zemljinom šaru. Kazanova je, po rođenju, Venecijanac. Sada je u rodnoj Veneciji dobio i muzej, u palacu kao što mu i doliči. Mnogi turisti u Veneciji  lutali su i zaludno tražili negde u Kale dela Komedija barem tablu sa natpisom – "Ovde je 2. aprila 1725. rođen Đakomo Kazanova".

I Venecijance je to nagnalo da u njegovom rodnom gradu bude otvoren i prvi muzej u njegovu slavu i čast. Muzej je otvoren u velelepnoj palati Pesaro Papafava.

Muzej ne želi samo da prikazuje njegov život kao ljubavnika i donžuana. Đakomo Đirolamo Kazanova beše i sveštenik, muzičar, ljubavnik, avanturista, diplomata... Ali, pre svega sluga Erosa.

Navodno je vodio ljubav sa 200 žena i sve je to opisao u svojim memoarima. Venecijanski kanali pamte njegovu uzdrhtalu senku koja mine kanalom kad eksplodira bezglasno noć.

Muzej je hladovit u letnjim mesecima i zapravo iz odaje u odaju predstavlja put kojim je Kazanova zavodio dame. Na kraju se specijalnim projektorom u šestoj sobi iza paravana vide tople senke Kazanove i obnažene žene. Pored je naravno, rascvetali batist na postelji koja se nevina put leta. Naravno, u muzeju je moguće videti i Kazanovin rukopis, bogatu prepisku. Pisao je crnim mastilom, brzo, nervoznim rukopisom nagnutih slova udesno, vazda u žurbi. Takođe, ovde je i nekoliko stranica iz njegovih čuvenih "Memoara".

Iako je za života proteran iz Pariza, sada se u ovaj grad ljubavi vratio sa preko 3700 stranica glasovitih ispovesti. Rukopis knjige "Priča o mom životu", memoara legendarnog zavodnika, postao je vlasništvo Francuske nacionalne biblioteke, koja je za njega platila 6,8 miliona evra. Iako najveću pažnju privlače eksplicitni opisi Kazanovinih senzualnih doživljaja, memoari se smatraju svojevrsnim književnim biserom i izvorom dragocenih informacija o životu u 18. veku.

Dva i po veka nakon što je Đakomo Kazanova prognan iz Pariza, slavni venecijanski avanturista vratio se u grad svetlosti, svoj drugi dom, preko memoara. Tih 3.700 stranica koje je zavodnik napisao na francuskom jeziku između 1789. i 1793, francuski ministar kulture Frederik Miteran okarakterisao je kao "najspektakularniju kupovinu koju je ikada obavila neka francuska biblioteka".

Za originalnu verziju se dugo verovalo da je uništena u bombardovanju Drezdena 1945. godine, ali se kasnije ispostavilo da se nalazi u jednom sefu…

Venecija je uvek imala počasno mesto u evropskoj mašti kada se govori o erotici. U 18. veku, čitav ovaj grad čuda ljuljao se u baroknim, vodenim ogledalima, a zona crvenih, plavih, pripitih fenjera, kao da se proširila na čitavu Serenisimu. Bilo je uobičajeno u gondolama videti kurtizane otkrivenih grudi, u dubokim poljupcima sa maskiranim aristokratama, posetioci su se u gondolama kockali u luksuznim tajnim prostorijama i posećivali su turska kupatila, gde su kroz paru i u zamagljenim ogledalima, gledali obrise svojih budućih naložnica. Saten, srma, srebro, dragulji, damast…Svetlost mutna i kasna, jako vino, od koga crne usne i desni, sve to beše tadašnja Venecija.

Nijedna ličnost ne dočarava ovaj svet hedonizma danas, kao Đakomo Đirolamo Kazanova. Dete dva siromašna glumca, koristio je svoj šarm i spretnost kako bi se našao na najvećim evropskim dvorovima družeći se sa ljubiteljima Voltera, Getea, Katarine Velike i Bena Frenklina. Ali ono što je osiguralo njegov život posle smrti, svakako su memoari koje je napisao u svojim 60-im.

Kao retko koji grad u Evropi, Venecija skoro da nije pretrpela promene od Kazanovinog  vremena. Osim nekoliko zaštitnih ograda duž kanala i gondola koje su ostale bez svojih kabina sa zavesama, sve izgleda baš kao i kada je Kazanova ovde ostavljao ujede strasti na ženskim bedrima i katkad, srcima.

Iako je više od sve muzike žudeo za ženskim uzdasima, bio je koautor libreta za Mocartovu operu "Don Đovani". Čeznuo je da upozna svaki, pogotovo najskriveniji oblik ženskog tela, ali tako duboku žudnju mogu da neguju samo probrane duše – Kazanova je preveo "Ilijadu".

U biografiji je tvrdio da je jedan od njegovih predaka plovio sa Kolumbom. Otuda toliko avanturizma u njegovoj krvi penušavijoj od šampanjca. Učio je za sveštenika u Padovi, ali ga je zavela sveštenikova sestra, Betina. Bio je anđeoske lepote,vazda žedan obožavanja. Majka, glumica, ostavila ga je kao malog i bolešljivog i otišla nekuda sa trupom.

Savremenici zapisuju da je imao muževne crte lica, oči snežnog leoparda,  kovrdžavu, meku kosu. Kada je upoznao Voltera, celivao mu je ruke: "Vi ste moj učitelj već dvadeset godina, a da to i ne znate..."

Sa njim je raspravljao o Aristotelu. Voleo je podjednako prefinjene, učene žene i putene piljarice, javne žene i svetice, udate, ali i sasvim mlade, i one koje su bile procvetale i one koje behu pupoljci. Njegova najveća ljubav beše plavokosa čarobnica Henrijeta. Kada su se rastali, vrhom dijamantskog prstena, na prozoru hotela u Ženevi mu je urezala poruku: "Zaboravićeš i Henrijetu..." 

I zaboravio je... A, urezana rečenica je ostala... Čitavog života, bavio se apsurdnim stvarima koje su mu donosile novac. Jednom je zaradio tako što je dušu jednog markiza navodno preselio u telo dečaka. U sedmoj deceniji bio je pisac i sećao se burnih godina... Sećanje vazda beše raj iz koga ne možemo biti prognani.

Tvrdio je da je živeo kao filozof i da će umreti kao hrišćanin, kao i da najviše luduje za svojom poslednjom ljubavnicom – pisanjem. U svim Kazanovinim kućama i stanovima čula se sanjiva, duboka, tiha pesma. Zvuk beše tanan-nit posrebrene paučine, kao da se negde iza ogledala stidljivo vole ruže puzavice.