Posledice nezahvalnosti Rusiji
Opšteprihvaćeno iskustvo, koje je davno formulisao jedan oksfordski profesor da "ljudi privatno mogu da imaju prijatelje a da države imaju samo interese" se istorijski neprestano potvrđuje. Ponekad i nije baš tako, zavisno od civilizacije kojoj države pripadaju ali nezahvalnost prema onima koji pomažu i neguju prijateljstvo ipak dominira istorijom. Ilustrativni su savremeni primeri Finske i Nemačke i njihove nezahvalnosti Rusiji koja im je sudbinski pomogla
Finska se pod izgovorom rata u Ukrajini ponovo svrstala među neprijatelje Rusije. Taj proces, u stvari, traje već godinama i pre ukrajinske krize a okončan je prijemom Finske u NATO pakt aprila 2023. godine. Do tada Rusija je negovala prijateljske odnose sa Finskom. Ulaskom Finske u NATO, granice Alijanse sa Rusijom su povećane za 1.340 kilometara što je duplo više nego do tada.
Finska vlada je nedavno odobrila sklapanje ugovora o odbrambenoj saradnji sa Amerikom, izvan NATO strukture. Ugovor, pored ostalog, predviđa transport i razmeštanje američke vojske, korišđenje vojnih baza i skladištenje oružja na finskoj teritoriji. Nisu predviđene bilo kakve restrikcije za vrste naoružanja, uključujući i nuklearno oružje, a američka vojska je izuzeta iz pravnog sistema Finske.
Vojno političke ambicije Finske se u zvaničnoj Rusiji smatraju krajnje neprikladnim suštinskim interesima naroda dveju zemlja i predstavljaju bezbednosnu pretnju Ruskoj Federaciji. Rusija je saopštila da moguće koncentrisanje NATO trupa i oružja na njenim granicama neće ostati bez odgovora.
Generator finskog neprijateljstva je NATO pakt mada udaljavanje Finske od dobronamernih i prijateljskih odnosa sa Rusijom traje već mnogo godina, od njenog članstva u Evropskoj uniji 1995. a posebno posle ulaska u evro zonu.
Zanimljivo je da se u Rusiji poklanjalo malo pažnje tim promenama. U ruskim istorijskim knjigama se potiskivalo, skoro zaboravljalo, da su Finci učestvovali u opsadi Lenjingrada što je koštalo više od milion života Rusa. Finski napad na Lenjingrad je bio jedan od ključnih faktora da je blokada grada mogla da bude uspostavljena, tvrde ruski vojni istoričari. Oni kažu da se u Rusiji ranije tom delu blokade Lenjingrada i ulozi Finske nije poklanjala pažnja jer se verovalo da, pošto je Finska postala neutralna, ne bi trebalo oživljavati te uspomene.
Već godinama Finska je svoje oružane snage transformisala u NATO standarde i opremila zapadnim oružjem. Još pre rata u Ukrajini, Finska je 2015. započela kupovinu novih američkih vojnih aviona F-35A. To je simbol jačanja vojnih i političkih veza sa Amerikom. Taj avion je i nosač takozvanih nevidljivih nuklearnih bombi. Finska bi tako mogla da ima 64 nuklearna nevidljiva projektila koje su potencijalna pretnja Rusiji i sa pozicija daleko od rusko-finskih granica.
Dug Moskvi
A savremena Finska svoje postojanje u najvećoj meri duguje Moskvi. Finska je od 1809, posle Rusko-švedskog rata, postala deo Rusije - ali sa lokalnom vladom i velikim stepenom autonomije, kao Veliko vojvodstvo. Pre toga je 600 godina bila deo Švedske, nikada nije bila država. Proglasila je nezavisnost 1918. godine, posle Boljševičke revolucije. U Ruskoj imperijalnoj vojsci je bilo mnogo oficira iz baltičkih država, mahom iz Švedske i Finske koja je, međutim, dala najveći broj carskih oficira. Od 1809. do 1917. godine, Finska je u carskoj vojsci imala više od 4.000 oficira, a 400 njih je doguralo do čina generala i admirala. Oni su kao maternji jezik govorili švedski a ne finski.
Ocem nezavisnosti Finske se smatra baron Karl Gustav Manerhajm. Rođen je 1867, 4. juna i taj dan se i danas slavi kao Dan finskih oružanih snaga. Potiče iz ugledne i bogate aristokratske porodice nemačkog porekla. Karijeru je napravio u Imperijalnoj armiji Rusije, gde je dogurao do general-potpukovnika. Bio je veoma blizak ruskom caru Nikolaju Drufom. Komandovao je ruskim jedinicama u Prvom svetskom ratu, na frontovima u Rumuniji i Poljskoj.
Početkom 1917. godine, dobio je dopust i, posle Petrograda, posetio je Finsku. Tada je, međutim, izbila Februarska revolucija u Rusiji; nova vlada Rusije je smatrala da on nije naklonjen toj revoluciji pa je smenjen sa svih vojnih položaja. Odlučio je potom da se penzioniše i nastani u Finskoj. Posle Oktobarske boljševičke revolucije, Finska je proglasila nezavisnost, ali je izbio građanski rat između finskih boljševika, "crvenih" i "belih" i Manerhajm je bio komandant "belih". Kasnije, kada je počeo Drugi svetski rat, nezavisna Finska je, od 1939. do 1944. godine, dva puta bila u ratu sa Sovjetskim Savezom. On je komandovao finskim snagama; Manerhajm je krenuo protiv svoje bivše domovine. Kada je Hitlerova Nemačka 1941. napala Sovjetski Savez, Finska se pridružila tom napadu i, uz duge periode primirja, bila je saveznik nacista sve do 1944. Nemačka je, tokom Drugog svetskog rata, u Finskoj imala oko 800.000 vojnika. Manerhajm je 1944. postao predsednik Finske.
Pariskim mirovnim ugovorom 1947. godine, Finska je proglašena za saveznika Hitlerove Nemačke i svrstana među odgovorne za Drugi svetski rat. Izgubila je deo teritorije, ali ne onoliko koliko je bilo planirano. Neki istoričari smatraju da je to u velikoj meri zbog Staljinovog poštovanja maršala Manerhajma, što je Staljin i rekao finskoj delegaciji 1947. godine, u Moskvi. Svoje sadašnje granice Finska dakle duguje Moskvi.
Finski oficiri su bili bezrezervno odani ruskom caru i Rusiji. Ne postoji nijedan jedini dokument da se neki finski oficir pobunio protiv cara. Odnosi Rusije i Finske su se, posle 1899. godine, pogoršavali i mnogi oficiri su napustili Rusiju, a Manerhajm je ostao veran Rusiji. Vernost je prestala tek posle pobede Boljševičke revolucije.
U Petrogradu i danas postoji Manerhajmova bista.
Vredilo bi podsetiti da je Manerhajm na neobičan način bio vezan i za Srbiju. Manerhajmova supruga Anastasija Arapova je bila rusko-srpskog porekla a uz to bio je i veoma blizak prijatelj kneza Arsenija Karađorđevića, brata kralja Petra i oca kneza Pavla. Sprijateljili su se u ruskoj vojsci i ostali prijatelji do kraja života.
Što ne platiš na mostu platićeš na ćupriji
U istoriji nezahvalnosti sudbinski je važan i primer savremene Nemačke. Današnja Nemačka svoje postojanje pre svega duguje Moskvi.
Pred kraj Drugog svetskog rata britanski premijer i ratni lider Vinston Čerčil je imao plan da Nemačka više nikada ne postoji i da se na njenoj teritoriji formira osam nezavisnih regiona. Ideju je podržao američki predsednik Franklin Ruzvelt s tim što je on predlagao šest regiona. Protiv toga je bio sovjetski lider Staljin koji jeste podelio Nemačku na dve države ali je ipak Nemačka opstala. Decenijama kasnije kada je istorija 1990. otvorila mogućnost nemačkog ujedinjenja ponovo je Moskva imala presudnu reč.
Zapadni saveznici su, naime, bili protiv nemačkog ujedinjenja. Francuski predsednik Fransoa Miteran je sa posebnim zadatkom putovao u Moskvi i od sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova tražio da ne dozvoli ujedinjenje Nemačke. Gorbačov je odbio njegov zahtev i rekao Miteranu da je on to obećao Nemcima. Potom je britanska premijerka Margaret Tačer, za koju se tvrdilo da je bila u dobrim odnosima sa Gorbačovim, telefonirala Moskvi i od sovjetskog lidera tražila da ako se već Nemačka ujedinjuje da Sovjetski Savez zadrži svoju vojsku na teritoriji Istočne Nemačke. I to je Gobračov odbio.
I nije, istorijski gledano, prošlo mnogo vremena a nemački tenkovi i nemačko oružje je ponovo u Ukrajini upereni protiv Rusije. I ponovo groblje nemačkog naoružanja i tenkova u Ukrajini. Nemačka obučava ukrajinske vojnike a planira da u Ukrajini, ili već šta od nje ostane, izgradi fabriku tenkova i nemačkog naoružanja. Nemačka u stvari postaje vodeća zapadna zemlja u neprijateljstvu prema Rusiji. To je izgleda njena misija.
Naravno, sve u životu može da se objasni, što Nemačka pokušava da uradi, ali ne može da se opravda. I ko će da plati tu cenu? Sami Finci i Nemci, a Rusi su je odavno i to debelo platili, 27 miliona žrtava, ali izgleda da više nemaju nameru. U Rusiji je oživljeno istorijsko pamćenje.
Geopolitička realnost i interesi ne država nego njenih elita jesu na strani nezahvalnosti ali u prirodi i ljudskom životu ipak ima izvestan balans onoga što se čini a što nije prirodno, ravnoteža "zahvalnosti" i "nezahvalnosti". Što bi rekao narod "što ne platiš na mostu platićeš na ćupriji".
U slučaju Finske i Nemačke možda bi opet narodna pesma mogla da bude primerena: "Od ljubavi do mržnje samo korak nas deli". Taj korak je NATO.
