Strateški autizam i put bez povratka
Posle velikih svetskih događaja istorija razotkriva da su u svim krizama ipak postojale neke vrste kontakata suprotstavljenih strana i razgovora o onome šta dolazi posle. Čak ni u najtežim situacijama kontakti nisu prekidani. Ali, ukrajinska kriza je prva u kojoj više nema nikakvih kontakata suprotstavljenih strana
Ukrajinska kriza je dovela da, kako svedoče diplomatski krugovi, po prvi put nema nikakvih kontakata između američke administracije i Moskve. Potpuni prekid, što nije bilo ni u vreme najtežih kriza tokom Hladnog rata. Tih kontakata nema ni preko "trećih" posrednika. Preko tih posrednika postoje samo poslovne veze onih koji kupuju rusku naftu i gas ali to nema nikakvog značaja za odnose Vašingtona i evropskih zemalja i Rusije.
Rusija je, trebalo bi podsetiti, bila zainteresovana da se uspostave kontakti i to preko posrednika, koji nije Amerikanac ali koji bi dobio poverenje Vašingtona i pod tim autoritetom kontaktirao sa ruskom stranom. Takav posrednik nije pronađen. Ambasade još postoje, ali nema kontakata.
Odgovornost za nepostojanje kontakata je, prema tim diplomatskim krugovima, na strani Amerike čija je administracija u nekoj vrsti autistične komore i okrenuta je narativu namenjenom domaćoj javnosti. Sve te priče o planovima za okončanje rata i samouverenost u procenama kada će rat biti završen nemaju nikakve veze sa realnošću i čista su propaganda. Nema tu nikakvih planova niti kontakata kojima bi se kako-tako formulisala posleratne situacija. U stvari, reč je o kupovanju političkog vremena a u osnovi to je traženje načina i pripremanje terena za izbegavanje priznanja poraza. Amerika i NATO su, svima je jasno, već poraženi u Ukrajini. A u medijima se čak plasira i priča o pobedi jer navodno Amerika je sprečila Rusiju da zauzme više teritorije nego što je zauzela. To će, kako izgleda, biti proglašeno američkom pobedom.
Na tu propagandu Rusija odgovara da ciljevi Specijalne vojne operacije još nisu postignuti i da operacija nastavlja da ispunjenja ciljeva.
Vruć krompir
Kontakti očigledno i ne interesuju američku administraciju i Amerika se, kako izgleda, postepeno izvlači iz Ukrajine. Taj "vruć krompir" Vašington "dodeljuje" Evropskoj uniji (EU) i evropskim NATO saveznicima. Pošto se poraz već desio, cilj Amerike je da za to optuži Evropljane a u svojoj javnosti da za taj debakle kaže da Amerika nije odgovorna. Kako sada stoje stvari, Evropljani predvođeni EU i Nemačkom pristaju na tu ponižavajuću ulogu. Sva energija je usmerena na prikrivanje poraza a o posledicama niko i ne misli.
Slično je i na Bliskom istoku, tom drugom gorućem mestu, gde su Amerika i njeni saveznici suočeni sa porazom. Na Bliskom istoku se sve temeljno promenilo izbijanjem rata u Gazi pre skoro četiri meseca. I priče o rešavanju tamošnje krize izazvane ratom u Gazi su besmislene, sve je propaganda kako bi se prikrio ne samo poraz Izraela nego i Amerike i EU koje su odlučno na strani poraženog. Izrael kao ključni američki klijent na Bliskom istoku više nikada neće biti ono što je bio i njegova oružana sila nema status nepobedive. Uz to, Međunarodni krivični sud je prihvatio optužbu Južne Afrike za genocid u Gazi. To jeste simbolično ali neće ostati bez posledica.
Za razliku od Ukrajine, Amerika je direktno vojnički daleko prisutnija na Bliskom istoku. Prema procenama Međunarodnog instituta za strateške studije, Amerika ima oko 47.000 vojnika u bazama na Bliskom istoku, uglavnom u Kataru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kuvajtu i Bahreinu ali na hiljade ih je još i po drugim zemljama regiona, pre svega u Iraku i Jordanu ali i Siriji gde obezbeđuju američku krađu sirijske nafte.Postoji i neprijavljena manja baza i u Izraelu.
Ali, nisu bezbedne, Bliski istok se više ne plaši ni Amerike ni Izraela. Pentagon je saopštio da je od sredine oktobra, posle početka rata u Gazi, bilo 165 napada na američke položaje u regionu: 66 u Iraku, 98 u Siriji i poslednji u Jordanu u prošlu nedelju. Izvesno je da je bilo i američkih žrtava ali nije poznat njihov broj. Iako Bela kuća tvrdi da Amerika ne namerava da povuče svoju vojsku iz regiona, list "Vašington post" saznaje da se ipak razmišlja o delimičnom povlačenju pre svega iz Iraka i Sirije. Ne bi trebalo da bude iznenađenje da se Amerika na kraju praktično povuče iz većine zemalja Bliskog istoka. I na to, kako izgleda, ne bi trebalo dugo da se čeka.
Odbrana reputacije
Amerika očigledno sada priprema osvetničke napade na iranske interese u Siriji i Iraku ali se time samo sve više upliće u sukobe na Bliskom istoku, koje ne može da dobije. Zanimljivo je da, kako saznaju mediji, Vašington preko Švajcarske kao posrednika traži od Irana da ne preduzima uzvratne akcije posle tih američkih napada. Jer, Amerika navodno ne želi rat protiv Irana nego samo demonstraciju odbrane svoje reputacije. Drugim rečima, ja ću da pucam u tebe ali tražim da se ti ne braniš. Neverovatan način razmišljanja.
Tako establišment u Vašingtonu zamišlja realnost koja bi onda bila razglabana u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija gde bi Amerika uložila veto na bilo kakvu rezoluciju. Ali, na Bliskom istoku Ujedinjene nacije neće imati i već nemaju bitniju ulogu jer niko više ne želi da gubi vreme u tim raspravama i natezanjima. Presudnu ulogu na Bliskom istoku će imati nove globalne integracije pre svega BRIKS gde su Rusija i Kina vodeće zemlje. Tu nema Amerike.
Suočen sa porazima, takozvani Kolektivni zapad se i dalje oslanja na narative kako bi se odvratila pažnja javnosti, toliko laži je ipak retko viđeno. Među novinama zapadnog narativa su i ideje o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka. Još nije jasno šta i kako bi to moglo da izgleda a do sada su se javno izjasnile Velika Britanija, Nemačka, Švedska, Belgija, Latvija i Litvanija. One predvode tu novi ideju. Izgovor je pretnja od Rusije i rat protiv nje. Ratni huškači u tom svetlu zasipaju javnost raznim teorijama i planovima kako će Rusija napasti Evropu i kako će to da izgleda. Tvrdi se čak da bi to moglo da se desi za četiri do 12 godina. Neverovatno je u kojem nerealnom svetu žive oni koji odlučuju o ratu i miru i životima miliona ljudi.
Netalentovana propaganda, jer se u tim zemljama istovremeno priča kako je Rusija izgubila u Ukrajini pa zašto se onda plaše poražene Rusije.
To je potpunio autističan ambijent iz kojeg može još mnogo zla da se izrodi.
Teret odluka
Amerika i njeni saveznici jednostavno nemaju kapacitet za toliko ambicija a neizvesno je kako će da izdrže poraze. Porazi u Ukrajini i na Bliskom istoku će temeljno promeniti svet i srušiti strateške interese Amerike zbog kojih se sve ovo i dešava.
Ali se ne odustaje i odbijaju se kontakti koji bi mogli da spreče veće katastrofe. Umesto razgovora traži se novo oružje i ratna ekonomija. Ako se pogleda struktura novih investicija u vojnu opremu najveći deo se odnosi na osavremenjavanje i proizvodnju nuklearnog naoružanja što budi sumnje da je Zapad spreman da na kraju svojih poraza upotrebi nuklearno oružje. Mnogo ljudi će stradati ali to neće sačuvati Zapad od istorijskog poraza.
Unutar Zapada i NATO pakta postoje neslaganja ali na kraju to ništa ne znači. Amerika i NATO imaju veoma jaku mrežu uticaja u tim zemljama pa je praktično nemoguće bilo šta promeniti. Najbolji primer su Turska i Nemačka. To će prestati samo onda kada Amerika sama ode.
Zapadni svet je, u stvari, na putu bez povratka. Obmane Zapada su sada svima vidljive i one su neodržive. Te obmane su prisutne dugo vremena, čak i vekovima, ali sada su svima jasne i neodbranjive. Moć i superiornog Zapada iz prošlosti su nestali i to se više ne može popraviti.
Ali, kako sada stvari stoje, dugo će potrajati te fantazije jer se, pre svega, hrane rusofobijom a rusofobija je sada i zvanična politika zapadnih zemalja, ona je politički institucionalizovana. I javnost je za to dugo medijski pripremana.
U ovom vremenu nema kontakata ali kada kriza ipak prođe odlučivaće oni koji budu pobednici a već sada je jasno ko su to: Rusija, Kina i nove integracije. A tada neće biti mnogo prostora za gubitnike koji sada odbijaju bilo kakav dijalog. Ništa nije naučeno iz istorije.
A život nas uči da kada se nešto izgubi nikada do kraja ne može da se vrati. Uvek ostane nešto što je nepovratno. To pravilo života će biti teret koji će svet nositi narednih decenija, u novoj epohi.
