Epilog Svetskog prvenstva u košarci: Reprezentacija i čast

Nakon što smo 2002. na čudesan način i uz pomoć košarkaških bogova uspeli da pobedimo najbolju argentinsku reprezentaciju svih vremena, nekoliko puta smo gubili finalne utakmice košarkaških prvenstava. Ta činjenica je toliko traumatično delovala na neke ovdašnje poznavaoce košarke da su javno počeli da postavljaju pitanja, da li smo mi i dalje zemlja košarke? (Zanemarimo one koji su nam objašnjavali da to više nismo)

Ja, lično, obožavam našu srpsku megalomaniju, jer bez te naše osobine Milan Kašanin nikada ne bi mogao da napiše da je Kraljevina Srbija bila primer kako jedna mala zemlja može da bude velika država. Volim, dakle, tu megalomaniju, jer zbog nje uvek tražimo od sebe više nego što objektivno možemo, pa pošto smo u tom traženju prilično dosadni, nekada se bogovi smiluju i daju nam to više, kako bismo se malo smirili i prestali da im dosađujemo. (Nažalost, ta srpska sklonost ka velikim dostignućima, projektovala se i u zastrašujuće žrtve u Prvom i Drugom svetskom ratu; oni koji su nas ubijali, vole da nam stvari predstavljaju tako kao da tih žrtava nije ni bilo, a za one koje postoje, tvrde da smo sami krivi – dakle, traže od nas da se izvinimo Đuri zato što nas je tukao).

Vratimo se ipak, na košarku. Kada se pogleda ko nas je pobeđivao u tih nekoliko finala dobićemo sledeću sliku: dva puta su to učinili Amerikanci čiju su sastavi tada bili kvalitetniji od naših. Jednom su to učinili Slovenci, sa najboljom reprezentacijom u njihovoj košarkaškoj istoriji, a pre nekoliko dana, pobedila nas je objektivno najjača nemačka košarkaška reprezentacija svih vremena. Zato nemamo razloga da bilo kom našem reprezentativcu, niti selektoru Pešiću, zamerimo bilo šta. Naprotiv.

Istorija je priča o promenama

Ovakav uvod je potreban da bismo shvatili jednostavnu činjenicu: košarka ima svoju istoriju, a istorija je priča o promenama. Poslednje svetsko prvenstvo je samo jedna epizoda u toj priči a tako je treba i razumeti: kao nastavak ćeranja, da upotrebim terminologiju Matije Bećkovića, a ne kao kraj sveta (odnosno kraj srpske košarke).

Kada se pitanje da li smo i dalje zemlja košarke prenese u ravan istorije svetskih prvenstava u košarci u 21. veku, onda odgovor na to pitanje daje statistika medalja: SAD i Srbija (pod raznim imenima) – tri (3) medalje. Nemačka, Španija, Francuska, Argentina – dve (2) medalje; Grčka, Turska, Litvanija, Kanada – jedna (1) medalja. Kao što se vidi, naša se košarka zaista ne oseća baš najbolje (jer nismo bolji od Amerikanaca na svetskim prvenstvima), ali još uvek nismo umrli.

Zato, kada razmišljamo o tome šta smo uradili na ovom Svetskom prvenstvu, treba da imamo u vidu sliku koja je šira od poraza u finalu.

Dva stvari upadaju u oči.

Najpre, Nemačkoj je ovo prvo zlato, a Kanadi, prva medalja. Dakle, sve više zemalja igra odličnu košarku i prvenstva će u budućnosti biti sve više izjednačena. U prevodu: sve velike reprezentacije će da gube više utakmica nego ranije, pa tako i mi.

Druga stvar: budući da američka košarkaška reprezentacija sastavljena od NBA igrača nije više superiorna u odnosu na druge reprezentacije, sada je moguće videti da u svetu postoje zapravo ne jedna, već dve košarke. Jedna se igra u NBA, a druga u Evropi. Razliku između te dve košarke dobro ilustruje snimak sa interneta na kome su uporedo prikazani, sa jedne strane, navijači na utakmicama NBA lige i koledž košarke, a sa druge, košarkaški navijači evropskih klubova, grčkih i srpskih. U prvom slučaju, publika se zabavlja i pomalo gleda košarku, a u drugom vodi rat drugim (košarkaškim) sredstvima.

Ako je košarka zabava – a u NBA to jeste – onda to mora da utiče na njen koncept. Košarkaška igra tada počinje da liči na akcioni film, što znači da mora imati svoje junake (zvezde) koji su stalno u akciji. Tako dobijemo run and gun košarku, u kojoj se trči i puca, a publiku više zabavljaju trojke, zakucavanja, atraktivne asistencije i statistički događaji, zbog kojih se utakmice prekidaju da bi se tom i tom igraču čestitalo što je sa toliko i toliko koševa, asistencija ili skokova dospeo na listu najboljih poentera, asistenata ili skakača svih vremena.

Sledi aplauz, čestitke igrača oba tima, i tako dalje, a posle toga, probajte nekoga da ubedite da je konačan rezultat utakmice nešto više od jednog fragmenta celovečernje zabave – pobrojanih u "hajlajtima" utakmice – koju proizvode igrači tokom meča, plaćeni animatori u pauzama igre, ili sama publika kada kamere fiksiraju pojedince koji poslušno rade ono što im je već oficijelni spiker kazao da rade.

Utakmica života

U takvoj bujici prilično dosadne zabave, igrači se motivišu, pre svega, individualnom statistikom, što znači da svaki od njih zapravo igra za sebe, a pošto se broji bezmalo sve, onda sve što se učini ima nekog smisla, jer se projektuje na ličnu statistiku i potencijalno bolji ugovor u budućnosti. Zato većina klubova ne samo da ne igra timski, već i ne može da igra timsku košarku, prosto zato, što sami igrači teško mogu da razumeju zašto bi igrali za tim, a ne za sebe, ako je rezultat manje bitan od dobre zabave.

To se dobro videlo u igri američke i kanadske reprezentacije: ko bi mogao da očekuje da će neki on tih igrača da zaplače pred kamerama, zato što nisu dospeli u finale. U suštini, kakvoća medalje ili njen izostanak imaju malo veze sa njihovim ličnim karijerama, a isto tako i sa aurom superiornosti NBA lige. Ta aura se ionako ne brani na košarkaškim prvenstvima, već u medijsko-političkoj projekciji NBA lige na ostatak planete; o tome govori činjenica da se prvak NBA lige uvek predstavlja kao prvak sveta, čime se ostatku sveta šalje jednostavna poruka: vi ostali ne postojite. A kada se jedan nesretni američki atletičar sasvim razborito zapitao kako se NBA šampion može proglastiti šampionom takmičenja koje nije ni održano (prvenstvo sveta za klubove) provukli su ga kroz medijskog toplog zeca.

I zaista, postoji neka košarkaška provincija koja i dalje veruje u to da je kvalitet neke reprezentacije identičan broju NBA igrača u njoj. Nakon poraza od SAD, italijanski selektor je kmečao pred novinarima pitajući se, besmisleno, kako to da Italija kao prva u grupi igra protiv SAD, čime je pokazao da je Italija u košarci nepopravljiva košarkaška provincija (dokaz: nijedna medalja na svetskim prvenstvima u 21. veku). Zato su meč protiv SAD izgubili i pre nego što je počeo.

Sličan stepen provincijalizma pokazao je – što je veoma čudno – i selektor Litvanije od koga se tako nešto ipak nije očekivalo. On je, naime, takmičarski nebitnu pobedu protiv Amerike, proglasio utakmicom života svojih košarkaša. Posle takve izjave, mogli smo da zaključimo da sa Litvancima, čiji se košarkaški život upravo završio, nećemo imati nikakvih problema. (I nismo ih imali)

Epska junačka pesma

U ovu grupu znakovitih "provala" (da ne upotrebim neku jaču reč) treba ubrojati i iskaz jednog kanadskog košarkaša koji je posle poraza od naše reprezentacije izjavio da ga ceo meč zbunio, jer nije ličio na plej-of utakmicu NBA lige. Ako smo se pre meča plašili Kanađana, posle te izjave trebalo je da zaključimo da razloga za strah nije bilo, jer oni nisu znali protiv koga igraju. (Mi, jesmo). Oni su i dalje verovali da je košarka globalna, tj. da svi igraju kao NBA ili žele da igraju kao NBA, dok mi znamo da je multipolarna, odnosno da ima i drugačije košarke na svetu, koja konceptualno nije inferiorna u odnosu na NBA. (Recimo, naša košarka).

Ta druga košarka je takozvana "evropska" košarka, iako ni ona nije homogena: u Madridu i Barseloni košarkaški navijači podsećaju na publiku koja posećuje ozbiljne pozorišne predstave; u italijanskim halama, publici se čini da je teren jedna velika fontana, pa stalno u njega bacaju novčiće (i verovatno maštaju da Italija pobedi SAD); na grčkim parketima, publika ima ulogu hora koji učestvuje u tragediji, u kojoj, na kraju, samo jedna strana doživi katarzu; u Srbiji, košarkaški meč liči na epsku junačku pesmu u kojoj se uvek očekuje da bude što biti ne može (nekada bude a nekada ne). U svim ovim slučajevima, jedino što je bitno je kraj, odnosno rezultat na semaforu kada istekne poslednji sekund utakmice. Zato evropska košarka nije zabava – iako joj se taj koncept neprekidno nameće.

Ako nije zabava onda je drugačija i to se vidi po većoj ulozi trenera, koji vode igru, u većoj ulozi tima (kolektivnog napada i kolektivne odbrane), u imperativu da najbolji igrači, odnosno NBA zvezde, zaborave na individualnu statistiku i igraju za tim. Na ovom svetskom prvenstvu taj koncept košarke je odneo pobedu nad NBA konceptom, jer smo u finalu ipak gledali evropsku košarku.

Čast grba i Srbije

U suštini, naša reprezentacija će u budućnosti morati da reši nekoliko problema. Prvo, kako dati šansu mladim košarkašima, a ne daviti ih kohortama jeftinih stranaca od kojih klubovi imaju neke koristi, ali reprezentacija nema nikakvu. Drugo, kako povezati našu (evropsku) školu košarke sa činjenicom da će dobar deo naših igrača u budućnosti verovatno biti pod uticajem NBA koncepta košarke, u kojoj reprezentacija treba da bude zahvalna NBA zvezdi što je došao da igra, umesto da igrač bude srećan i ponosan što je deo reprezentacije i da zato bude spreman da joj se podredi.

Ako u budućnosti želimo da budemo šampioni bilo čega, moraćemo da homogenizujemo sve igrače koje imamo na raspolaganju. Zato nikoga ne treba  unapred otpisati ali nikoga ne treba ni unapred uzvisiti. Ukratko, biće potrebno puno nevidljivog rada i puno kreativnih ideja, da se sačuva i kult reprezentacije i sposobnost da pravimo velike igrače.

To neće biti lak posao, i zato treba da shvatimo da kult reprezentacije ne stvaraju samo rezultati, već i druge stvari – recimo, da navijači reprezentativce ne zovu "panjevima", "balvanima" i "prevarama", jer ako važi svi za jednog, jedan za sve (ili svi), onda su i ti navijači "panjevi", "balvani" i "prevare". (A to i jesu). A onda – prisetimo se kada smo poslednji put snimili neki sportski film ili seriju koja ciljano treba da afirmiše kult košarke reprezentacije među budućim i sadašnjim košarkašima. Tu šansu još uvek nismo iskoristili, a trebalo bi.

Prisetimo se, na kraju, i kako smo ispratili našu košarkašku reprezentaciju na daleki put. Baveći se više onima kojih nema, nego onima koji su tu, mi smo ih sami pretvorili u puk koji je izbrisan sa spiska vrhovne komande. Nismo ih tamo poslali kao ono što oni jesu – Košarkaška reprezentacije Srbije – već kao ostatke ostataka te reprezentacije. Umesto što sada prozivamo nekoga zbog poraza ili se vajkamo što nekih tamo nema, trebalo bi da nas bude sramota zbog toga koliko smo im malo verovali: i reprezentativcima, ali i našoj školi košarke, koja nam je od Atine 1995. do danas donela toliko zlata i ostalih metala.

Oni su ispunili svoj zadatak – spasili su čast košarkaške reprezentacije, čast grba, Srbije, čast svih nas koji volimo našu košarku. Pokazali su da i dalje postojimo, da trajemo, i da nismo košarkaška, niti bilo kakva druga provincija. Srebro nije neuspeh, srebro znači – tu smo i dalje i nastavićemo da se ćeramo do zlata, a onda sve ponovo ispočetka.

I zato, da ponovim: hvala vam, momci, hvala vam na svemu.