Svetska većina, ubuntu filozofija i Srbija

"Specijalna vojna operacija je faktički označila početak formiranja novog fenomena – svetske većine, u okviru koje mnoge zemlje sveta pokazuju spremnost za samostalni razvoj, zaštitu nacionalnih interesa i suverenizaciju od hegemonije SAD i drugih zemalja Zapada", izjavio je ovih dana sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev.

"Pobeda Rusije nad Kolektivnim zapadom u Ukrajini biće snažan podsticaj daljem menjanju globalnog odnosa snaga u korist odnosa međusobnog poštovanja i ravnopravnog dijaloga među državama i uspostavljanja policentričnog svetskog poretka zasnovanog na kulturnoj i civilizacijskoj raznolikosti sveta", dodatno je napomenuo.

U smislu broja država, svetska većina je postojala i ranije – činio ju je Pokret nesvrstanih. Međutim, Patrušev je ipak u pravu – fenomen je nov utoliko što danas na strani svetske većine nije samo broj država, već i njihova ekonomska, vojna i politička moć.

Srbija odmah iza Rusije i Kine

A Srbija je u celoj modernoj istoriji bila deo svetske većine, zapravo, istaknuti deo istorijskog i civilizacijskog mejnstrima čovečanstva. I kada je bila jedan od nosilaca Drugog i učinila prvi pokušaj stvaranja Trećeg Rima, i kada se borila za oslobođenje od osmanske (kolonijalne) vlasti, i u svetskim ratovima, i u odbrani od zapadne agresije devedesetih.

Nema razloga da tako ne bude i danas. Možete li da zamislite Srbiju poraženu zajedno sa Hitlerom? Ili sa NATO-om? Ja ne mogu.

Patrušev je nesumnjivo bio inspirisan uspehom Samita Rusija-Afrika. Pokazalo se da afričke zemlje danas imaju ogroman potencijal za ekonomsku saradnju, da im je dosta oholog zapadnog (neo)kolonijalizma i da ne zaboravljaju ko im je pomagao u borbi za oslobođenje. Pokazalo se da u prebogatoj Africi Rusija ima ogromnu prednost u odnosu na Zapad. Zato ni jedna afrička zemlja nije uvela sankcije Rusiji.

Ali ni mi ne smemo ni jednog trenutka zaboraviti da je Srbija po istorijskom potencijalu na afričkom kontinentu nekako odmah iza Rusije i Kine. Jer to nismo zaboravljali ni u najteže vreme.

Neophodni koraci

Zapadni proksi rat za razbijanje istorijske Srbije, alijas Jugoslavije, ratne drame u Hrvatskoj i BiH, uzdrmali su naš međunarodni položaj. Što zbog pokušaja Zapada da nas posvađa sa islamskim svetom, što zbog naše nemogućnosti da u uslovima ratova i sankcija budemo dovoljno aktivni na međunarodnom planu, SRJ je dobila "praznu stolicu" ne samo u UN, nego i u Pokretu nesvrstanih.

Ali, kada je 1995. sklopljen dejtonski mir, trebalo je potruditi se da se to nadoknadi. Na Trećem kongresu SPS u proleće 1996, zahvaljujući maksimalnom angažovanju na polju partijske međunarodne saradnje, uspeli smo da obezbedimo prisustvo stranih gostiju na nivou najboljih dana SFRJ – došle su nam sve najznačajnije partije levice: od nemačkih socijaldemokrata do kineskih komunista. Ipak, zapadni gosti kongresa su naglašavali da su došli kao "posmatrači", a tek je trebalo uložiti poseban trud prema zemljama u razvoju.

Tog proleća sam prešao na rad iz SPS u SMIP i dobio da vodim Direkciju za Afriku i Bliski istok, koja pokriva najveći broj zemalja. Neophodne korake olakšali su nam pravi prijatelji. U Beograd je baš tada doputovao Robert Mugabe, predsednik Zimbabvea, zemlje koja je u SB UN glasala protiv sankcija koje su nam 1992. uvedene pod pritiskom Zapada.

Deo našeg rukovodstva, na čelu sa Milanom Milutinovićem, slično kao neki danas, smatrao je da je posle Dejtona najvažnije da očuvamo "dobre odnose" sa SAD i da ne treba da činimo ništa što se njima ne bi svidelo. Ipak, predsednik Slobodan Milošević i ja smo znali da je Dejton, iako veliki, bio samo delimičan uspeh (Klintonu je bio potreban mir u BiH zbog sopstvenog reizbora) i da nam tek predstoji teška bitka za odbranu KiM. Stoga je trebalo iskoristiti Dejton za jačanje naših pozicija kod prijatelja i prema svima ostalima u svetu, i da tako spremniji dočekamo novi napad zapadne hobotnice.

Zeleno svetlo

Već u oktobru 1996. uspeli smo, savladavši sve otpore, da organizujemo afričku turneju predsednika SRJ Zorana Lilića, koja je uključivala uzvratnu zvaničnu posetu Zimbabveu, zvaničnu posetu Gvineji i radnu posetu Gani. Brojnu državnu delegaciju pratilo je i nekoliko desetina privrednika. Za turneju smo koristili JAT-ov "de-ce-10". Neki od zvaničnika Gvineje, koji su nas dočekali na aerodromu, pričali su nam da su im potekle suze kada su videli ogromni širokotrupni avion kako sleće. "Evo, konačno opet Jugoslavije!", pomislili su.

Te i sledećih godina imali smo intenzivne aktivnosti prema Africi i Bliskom istoku. Sa zamenikom saveznog ministra spoljnih poslova dr Radoslavom Bulajićem posetili smo Etiopiju, Sudan i Angolu. Sa potpredsednikom Savezne vlade Nikolom Šainovićem Kuvajt, a sa predsednikom Narodne skupštine Draganom Tomićem Irak. Bio sam i na diplomatskim konsultacijama u Libiji, Siriji, Libanu i Jordanu.

Svuda je bilo više spremnosti na saradnju nego što su naša država i privreda tada bili u stanju da iskoriste.

U delu rukovodstva je postojao veliki otpor i kada je stigla poruka iranskog vrha sa ponudom normalizacije odnosa. Uspeo sam da to stigne do predsednika Miloševića i obezbedio zeleno svetlo. Ubrzo je usledila poseta Teheranu ministra spoljne trgovine Boriše Vukovića, a onda i zasedanje međuvladinog Mešovitog komiteta sa Iranom.

Pamtim kako nam je komandant Čuvara revolucije otvoreno priznao da su oni bili umešani u rat u Bosni, ali su svesni da su tamo bili zloupotrebljeni od strane SAD, pa su shvatili da im je naša zemlja jedini mogući saveznik na Balkanu i da ne brinemo – na KiM se sigurno neće mešati!

Obnova temelja

Posle 5. oktobra 2000. Srbija je postala neokolonija Zapada. Urušeno je sve što se moglo urušiti – vojska, bankarski sistem, privreda, kultura... Zemlja je premrežena zapadnim agenturama. Kolonijalna posluga je čak zatvorila ambasadu u Zimbabveu i drugim važnim prijateljskim zemljama, a naše napore i rezultate – obrisala iz dokumentacije! I za to još niko nije odgovarao.

Posle 2012. počinje obnova našeg suvereniteta i svih urušenih temelja Srbije. Vreme je da se taj proces ubrza i da Srbija zauzme dostojno mesto u redovima svetske većine.

Za to je potrebno osloboditi se preterane zavisnosti od SAD, koje insistiraju na priznanju "Kosova" do kraja godine i od EU koja nam stalno nameće sankcije i restrikcije prema prijateljima iz svetske većine.

A još više, treba se osloboditi iluzija da nema života bez zapadnih investicija. Potencijal Kine je u tom smislu mnogo veći, a zemlje EU ionako neće nikad prestati da ovde investiraju, jer je to više u njihovom interesu, nego u našem.

Svet se promenio. Već živimo u Novom svetu. Ne smemo kasniti da to razumemo.

Novi svet

Postoji priča o antropologu, koji je, igrajuće se sa afričkom decom, postavio ispod drveta korpu punu voća i rekao deci: "Trčite! Ko prvi stigne, korpa je njegova!" Ostao je zapanjen što deca to nisu prihvatila. Umesto da se takmiče, uhvatili su se za ruke, zajedno došli do korpe i podelili voće na ravne časti. Kada ih je pitao zašto su tako uradili, bio je spreman odgovor:

"Ubuntu! Kako jedno od nas da bude srećno, ako su ostali nesrećni?"

Ubuntu je filozofija najvećeg dela crne Afrike, koja kaže: Ja postojim, jer mi postojimo!

Danas svetsku većinu čine, držeći se za ruke, Rusija, Kina, Indija, islamski svet, Afrika i Latinska Amerika. Oni su Novi svet.

Duša Srbije je sa njima. Ali telo treba da zbaci poslednje okove, pa da Novi svet bude potpun. Novi svet će biti ubuntu i biće svet čovekoljublja, zajednica zajedničke sudbine čovečanstva. U takvoj zajednici neće biti većine i manjine. Verujemo da će se narodi sada autističnog Zapada uskoro osloboditi okova oligarhijske diktature, koja se lažno predstavlja kao demokratija.

Dobar je znak što je posle samita u Rusiji, predsednik Ugande Museveni došao u Beograd i što je predsednik Aleksandar Vučić obećao učešće na samitu Pokreta nesvrstanih dogodine u Ugandi. Jedna Belorusija je punopravni član Pokreta nesvrstanih, a Srbija samo posmatrač. Hajde da se vratimo tamo gde nam je mesto. EU svakako nije vredna da zbog nje izgubimo dušu.