Otporaš i vremenska crvotočina

Kada čoveku nije dato da dovoljno zna, prinuđen je da domaštava šta bi sve mogao da bude slučaj kad je u pitanju život koji mu je pripalo da živi i zajednica u kojoj taj život ima da provede. Zanima ga ko mu kroji sudbinu, ko podvaljuje, ko ga laže, a ko govori istinu; ko se izdaje za nešto, dok je nešto sasvim drugo.

On tako okončava svoj život "političkog idiota", ali, upravo tako, često, postaje ono što ne zna i ne želi da zna da jeste - "korisni idiot", ili idiot neke druge vrste.

Što je dalje od pozicije vlasti i moći da odlučuje o bilo čemu, to mu je bogatija mašta, naprosto jer mu ništa drugo i ne preostaje da bi saznao šta mu se sprema. Što se manje pita o svom životu i što je bliže toj svesti da mu sudbinu kroje drugi, to su mu mašte - često i na njegovu žalost - bogatije. Tako završimo sa "tačnim priviđenjima" reptila i drugih "skrivenih a realnih faktora" među nama koji nam odlučuju o životima, naprosto jer neko nam zaista - i radi o glavi.

Svaka naracija ima upravo tu strukturu: zaverenici su s jedne strane, njihove žrtve s druge i spasioci koji se sami nude i ukazuju - s treće.

U moru takvih domaštavanja, jedno mi je ponajviše privuklo pažnju: razveselilo me dozlaboga. Stepen njegove istine nije mi dato da znam, ali zavodljivost je ono što me zanima da podelim.

Dobro smišljen scenario

Naime, događaji skorašnjih društvenih (kvazi)previranja, neodoljivo su podsetili jednog radoznalog maštaoca kojem takođe nije dato da zna, na slična takva previranja koja su u kolektivnoj svesti ostala upamćena pod imenom "Peti oktobar".

Njegova maštovita priča i pokušaj analize glavne uloge, glasi: Sve je tog dana izgledalo kao novi "Peti oktobar". Osnivač pokreta je bio tu, na ulicama, i on je glavni akter. Opet su se vijorili transparenti sa prepoznatljivim "otporaškim" pesnicama, ovaj put redizajnirani u skladu sa trendovima i napretkom kojem smo imali da svedočimo za ove proživljene i jedva preživljene dve i kusur decenije, pesnicama kao neupitnim znakom da je "stvarno" "novi Peti oktobar" na snazi.

Opet studenti na ulicama su se desili, i opet, dakle, notorni Srđan Milivojević protiv neke od aktuelnih vlasti.

U javnosti, međutim, brzo zažive podozrenje da je to sve montirano - i da nije istina. Ista ona svetina koja je nažalost na svojoj koži osetila da su joj prošli put uvalili "autentičnost otpora" kao zaista njenu, sada je, puna podozrenja i trauma usled izneverene ljubavi, a i razočarana u nekad previše lakovernu sebe, rekla: "A, ne, ovaj put ne pušimo tu priču", i pružila jedno iskreno nenasedanje na istu stvar, i rekla, još, Milivojeviću, u sebi: "Druže, jednom si nas možda uradio, ali ovaj put nećeš".

Maštalac, ponukan šuškanjima u čaršiji, pretpostavio je da je zapravo istina to da je u pitanju jedan relativno dobro smišljen scenario sa Srđanom u glavnoj istorijskoj ulozi opet, i dopao se sebi kao neko ko je sposoban da razmaštavajući dozna šta je sve još istina, kako bi zaveru, razume se - raskrinkao u ime svih nas i - makar u svojoj glavi - postao naš spasilac.

Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa

Pošao je, naime, od pretpostavke da su ljudi naučili lekciju ovaj put i da više neće dopustiti sebi da im Amerika kroji sudbine na isti način i pomoću istog Srđana. Onda je, kao i svaki iskreni maštalac koji ima pravo na svoje male užitke - paranoje, paranoje koje sebi predstavlja kao "doslovan i dosledan rad analitike" - koje zbog toga što su paranoje, nisu uvek i netačne! - pretpostavio da je i onaj koji je smislio čitav događaj zvani "Lažni Peti oktobar", znao to da narod ne želi da mu Amerika opet kroji sudbine.

Pa je uvideo naglo: To mora da zna i Amerika! Stvar je navežbanim moćima apstrakcije na koje sa navukao, oterao još dalje: Ne samo da Amerika zna da joj narod nije naklonjen, nego će tu nenaklonost njoj, upravo da i iskoristi za svoje interese. Kako? Prosto: Srđanom Milivojevićem na ulici. Ali Srđanom u ulozi negativca ovaj put. Pa je pomislio još i to da je Marks u pravu: "Događaji se u istoriji zaista javljaju prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa". I tad mu se sve posložilo. Život je opet postao ono što za njegovo traumatizovano dupe, oduvek i jeste: konstantna prevencija da ti se ne desi (opet) nezgoda koja ti se već desila. A ta nezgoda je ovaj put predstavljena istorijskim likom i još "istorijskijim" delom zvanim: Srđan.

Izgleda da je neko samo trebalo Srkija da pozove u prostorije gde se obavljaju dogovori za "te stvari", i da mu ljudski predoči nove obaveze.

- Vidi, Srki, imamo opet posao za tebe.

- Šta?

- Ništa, opet treba malo da radiš u interesu Amera a protiv Srbije.

- Recite šta treba.

- Ništa, treba da izađeš na ulicu.

- Dobro?

- I ništa, treba da odglumiš da je "Peti oktobar" opet.

- Kako mislite?

- Pa lepo, samo da odglumiš sebe i ceo onaj tvoj petooktobarski paket emocija da spremiš.

- Kako mislite da odglumim sebe?

- Pa prosto, da izađeš na ulicu glavom i bradom, budeš to što jesi, biće tu i neke zastavice pesnica, cela koreografija će biti spremna.

- Nema problema, ja još svakako i čekam na "Šesti oktobar".

- E pa da, samo, tu je fora sad, sad treba da pokažeš da "Peti oktobar" nije trebalo da se desi.

- Kako mislite?

- Pa sad nam treba da izađeš na ulicu kao Srđan, osnivač Otpora, ali da ovaj put ne služiš tome da mnoge ljude privoljevaš sebi, nego da ih odvraćaš od sebe, prosto - samo svojom pojavom?

- Ne razumem ništa.

- Vidi, ne moraš ništa da razumeš, al' bi nam značilo da nam učiniš.

- Al' kako mislite da odvraćam ljude svojom pojavom?

- Pa lepo, znaš, na tebi je svojevrsna patina, nisi više samo Srđan, sad si i simbol jednog vremena.

- Razume se, simbol vremena.

- I nekih nastojanja društva.

- Razume se.

- Društva koje je zažalilo zbog toga što je verovalo u sve ono što simbolizuješ, i koje sad ima prema tebi averziju.

- Dobro?

- E, pa, sad si nam takav potreban.

- Samo to?

- Da. To ti je istorijska uloga za ovaj put.

- Nisam presrećan, ali ne zanima me, samo ako je u interesu Amerike.

- U interesu je.

Indisponirano ali poslušno rekao je:

- Dobro.

Razočaran ulogom koju mu je "viša sila" namenila ovaj put da je odigra u našoj lokalnoj istoriji, Srđan se uputio na dogovoreno mesto gde je predviđeno da svojom pojavom odvraća najšire mase pukom činjenicom da je glavom i bradom viđen kao simbol propasti jednog društva - ispred Skupštine grada.

Opet je tu bilo suzavaca, opet je bio spreman da ih "pije", ali ovaj put, istina, sa dosta manje ubeđenja u to da radi "pravu stvar".

Žar u očima

Nije mu se, naime, dopalo to što sada guta suzavce kao "negativac" u priči. Oni retki koji nisu bili odvraćeni činjenicom da je tu Srđan, nevini i naivni studenti, baš kao prošli put, tražili su od njega da ih napokon povede pravo u famozni "Šesti oktobar". Ili je on umislio da od njega traže to?

Nije mu bilo jasno kako oni koji se se "juče" ispilili, uopšte znaju za "Šesti oktobar", pa je pomalo posumnjao i u njihove motive. Neko iz mase je rekao: "Srki, povedi nas". Ali Srki nije znao ništa, zbog opšte konfuzije. Nije znao da li treba igde da ih vodi ili treba da ih sobom odvraća, budući da su mu ovo drugo - namenili kao zadatak. Nije uopšte znao ni to gde je "Šesti oktobar", ni da li "Šesti oktobar" - šta god da on bio - sada zavisi od nekog drugog, a ne od njega. Po prvi put se pitao da li je "Šesti oktobar" možda samo u njegovoj glavi. Nije mu bilo do života, pa ni do oktobra. Ni jedan oktobar ga više nije zanimao.

Ali, srećom po njegovu samosvest, dobri stari miris suzavca, taj osećaj peckanja, vratio mu je kakvu-takvu izvesnost u pogledu sebe: vratilo mu se sećanje na stare dane, na minule borbe, na onog Srđana koji nikog nije trebalo da odvraća, već samo da vodi.

Opet ga nije zanimalo šta mu je poveren zadatak, nego to u šta istinski veruje. Pogledao je ovog koji je tražio da ga on povede nekud - možda baš pravo u "Šesti oktobar"? - i opet mu se vratio revolucionarni žar u očima. Zanosi ovog mladića su mu zaličili na njegove zanose iz mladosti.

- Jesam ti ja odvratan?

- Molim?

- Odgovori.

- Ne.

- Pa nisam, naravno da nisam.

I pomislio je u sebi, i vraćalo mu se još i još žara u očima: "Oni su mislili da ja odvraćam mase. Moš' misliti. Niko meni neće oduzeti to da živim za ovo. 'Šesti oktobar' od mene zavisi".

Imao je opet pogled čoveka koji zna nekakvu istinu i koji dugo i uporno boravi u njoj.

- Ljudi, ako je ne uspem, vi nastavite. Borba da nam se desi "Šesti oktobar", borba je za budućnost, a ovde gde smo mi - budućnost traje zauvek.