O'Nil o slučaju Čarlsa Mensona: Šta se krije iza jednog od najmračnijih zločina u istoriji SAD

Slučaj Čarlsa Mensona jedan je od najmračnijih zločina u američkoj istoriji. Ubistvo glumice Šeron Tejt i još šestoro ljudi 1969. godine decenijama je bilo simbol straha, manipulacije i kraja jedne ere hipi pokreta. Američki novinar i pisac Tom O'Nil, koji je o svojim istraživanjima svedočio pred Kongresom Sjedinjenih Američkih Država u vezi sa programom "MK ultra", o svojim otkrićima govorio je u emisiji "Pravo na reč" na RT Balkan, gde je ispričao da iza ovog slučaja postoji mnogo dublja i složenija priča – povezana sa tajnim programima CIA, eksperimentima kontrole uma i političkim operacijama iz vremena Hladnog rata.

Govoreći o reakcijama na svoju knjigu, O'Nil je naveo da je CIA objavila negativnu recenziju njegovog istraživanja, osporavajući njegove tvrdnje o povezanosti psihijatra Luisa Džolija Vesta sa programom "MK ultra".

O kontroli uma u "Danu uveče": Od projekta CIA do masakra u Ribnikaru

"Rekli su da u knjizi nisam dokazao da je Džoli Vest, psihijatar koji je radio sa Džekom Rubijem, čovekom koji je ubio navodnog ubicu Džona F. Kenedija, a koji je istovremeno bio povezan i sa Mensonovom laboratorijom, ikada radio za CIA. Oni su rekli da to nikada nije dokazano, potpuno zanemarujući dokumentaciju koju sam pronašao, a koju je šef programa 'MK ultra' uputio Džoliju Vestu", rekao je O'Nil.

"Ne treba im verovati", kaže O'Nil, "oni su ono što jesu – šire dezinformacije".

O'Nil je dodao da je dokumentaciju poslao na proveru Džonu Marksu, istraživaču koji je 1970-ih otkrio deo tajnih dokumenata o programu "MK ultra".

Luis Džoli Vest i istraživanja kontrole uma

Prema O'Nilovim navodima, ključna figura u celoj priči bio je psihijatar Luis Džoli Vest, koji je, prema dokumentima koje je pronašao, bio povezan sa programom "MK ultra" – tajnim projektom CIA pokrenutim tokom Hladnog rata, u okviru kojeg su istraživane mogućnosti uticaja na ljudsku psihu, ponašanje i sećanje.

Vest se 1967. godine preselio u naselje Hajt Ešberi u San Francisku, jedno od središta hipi pokreta tokom takozvanog Leta ljubavi. Tamo je radio u klinici namenjenoj mladima, beguncima od kuće i ljudima koji su eksperimentisali sa LSD-om i živeli u komunama.

O'Nil tvrdi da je ta klinika bila mesto gde su traženi ljudi pogodni za psihološka istraživanja.

"Želeo je da pronađe ljude na kojima bi mogao da sprovodi testiranja i eksperimente. Koristio je kliniku kako bi ih regrutovao i odvodio na druge lokacije", rekao je O'Nil.

U istom periodu, Čarls Menson je nakon osam godina provedenih u zatvoru pušten na slobodu i stigao u San Francisko.

O'Nil napominje da iako je Menson prekršio uslove uslovnog otpusta i trebalo je da bude vraćen u zatvor, to se nije dogodilo. Umesto toga, dodeljen mu je službenik za uslovni otpust koji je, kako navodi O'Nil, bio povezan i sa istragama o drogama na klinici u Hajt Ešberiju.

Mensonu je potom rečeno da jednom nedeljno dolazi na kliniku na razgovore u vezi sa uslovnim otpustom, dok su on i njegove sledbenice tamo odlazili i zbog medicinske pomoći.

O'Nil smatra da je upravo u tom periodu došlo do velike promene u Mensonovom životu – od sitnog kriminalca do harizmatičnog vođe koji je imao snažan uticaj nad svojim sledbenicima.

"Menson se u tom periodu, na neki način, od bezazlenog, pomalo smešnog 32-godišnjeg bivšeg osuđenika, koji je jedva imao obrazovanje na nivou petog razreda i jedva znao da čita i piše, preobrazio u moćnog gurua koji je mogao da kontroliše misli i postupke svojih sledbenika uz pomoć hipnoze, LSD-a i drugih oblika prinudne kontrole", rekao je O'Nil.

Govoreći o Vestovim istraživanjima, O'Nil je naveo da je psihijatar još 1953. godine u prepisci sa CIA govorio o sprovođenju eksperimenata nad ljudima bez njihovog znanja. Prema njegovim rečima, Vest je istraživao mogućnost kontrole sećanja i ponašanja uz pomoć LSD-a i hipnoze.

On je dodao da je Vest, prema dokumentaciji koju je pronašao, još 1956. godine izvestio CIA da je u tome postigao određeni uspeh. Rekao je da je Vest smatrao da je moguće uticati na to šta ljudi veruju da pamte.

"Šta god da su ljudi mislili da pamte – na primer, ako verujete da ste juče za ručak jeli jastoga, možda to uopšte nije bilo tako – on je tvrdio da je moguće usaditi takvo sećanje u čovekov um bez njegovog znanja. To je zaista najmoćnije oružje koje neko može da ima – mogućnost da kontroliše šta druga osoba smatra istinitim ili neistinitim", ocenio je O'Nil.

Kongres protiv CIA: Šta se dešava sa 40 kutija dokumenata o atentatu na Kenedija

Govoreći o kasnijem otkrivanju programa "MK ultra", O'Nil je naveo da je deo dokumentacije pronađen tokom istraga sredinom sedamdesetih godina.

"To je razotkriveno 1975. i 1976. godine, kada je jedan zvaničnik Stejt departmenta pronašao dokumentaciju u vezi sa tim", rekao je O'Nil.

Prema njegovim rečima, program je delimično otkriven još 1974. godine, ali je veliki deo dokumentacije prethodno uništen po nalogu rukovodstva CIA. Kasnije pronađeni zapisi uglavnom su pokazivali finansijske tragove programa, dok su ključni materijali nestali.

O'Nil je naveo da su dokumenti koje je on pronašao, uključujući prepisku između Luisa Džolija Vesta i rukovodioca programa "MK ultra" doktora Sidnija Gotliba, poticali iz Gotlibove lične arhive.

"Posle smrti ostavio je te materijale među svojim dokumentima. Imao je oko 300 kutija dokumentacije", rekao je O'Nil i dodao da se i dalje ne zna u potpunosti šta je program "MK ultra" uspeo da postigne, ali da je njegovo postojanje kasnije potvrđeno na kongresnim saslušanjima.

Govoreći o širem kontekstu svog istraživanja, O'Nil je pomenuo i operaciju CIA pod nazivom "Haos", koja je, kako je naveo, tokom Hladnog rata služila za psihološko ratovanje i propagandu.

Prema njegovim rečima, američke vlasti su krajem šezdesetih strahovale od jačanja antivojnog pokreta, levice i grupa poput "Crnih pantera", pa su kroz programe "Haos" i FBI-jev "Kointelpro" pokušavale da kontrolišu i oslabe različite društvene pokrete.

O'Nil tvrdi da su službe koristile dezinformacije, podsticale sukobe između suprotstavljenih grupa i postavljale doušnike.

"Širili su dezinformacije jer su najmoćniji ljudi u vlasti 1967. godine – predsednik Lindon Džonson, direktor FBI Džej Edgar Huver, direktor CIA Ričard Helms i guverner Kalifornije, a kasnije predsednik SAD Ronald Regan – smatrali da su SAD na ivici unutrašnje revolucije", rekao je O'Nil.

Prema njegovoj teoriji, Mensonova ubistva doprinela su stvaranju straha od hipija, antiratnih aktivista, levice i "Crnih pantera", dok je sam Menson postao simbol navodne opasnosti koja dolazi iz omladinske kontrakulture.

"Ne verujem da su znali da će jedna od žrtava biti Šeron Tejt, glumica u devetom mesecu trudnoće. Tražili su mesto koje je predstavljalo establišment i želeli su da zločin izgleda kao delo 'Crnih pantera'", rekao je O'Nil.

Kako je Menson kontrolisao sledbenike

O tome kako je Čarls Menson, čovek sa vrlo malo formalnog obrazovanja, uspeo da stekne gotovo potpunu kontrolu nad svojim sledbenicima, O'Nil je rekao da veruje da je koristio mehanizme slične onima koji su proučavani u okviru programa "MK ultra".

Osnova takve kontrole bila je pronalaženje ranjivih ljudi koji su tražili pripadnost i oslonac.

"To su bili ljudi koji su na neki način bili izgubljeni i tragali za nečim, ljudi koji u blizini nisu imali čvrstu porodičnu ili društvenu podršku", naveo je O'Nil.

On smatra da je Menson te mehanizme primenio nad svojom grupom. Sledbenicima je menjao imena, prekidao kontakte sa porodicom i prijateljima i postepeno gradio novi identitet unutar grupe. Prema njegovim rečima, članovi takozvane "Mensonove porodice" vremenom su postali potpuno zavisni od svog vođe.

O'Nil je posebno ukazao na period nakon preseljenja grupe na napušteni ranč Span kod Los Anđelesa, gde su živeli potpuno izolovano.

Dodao je da je Menson svojim sledbenicima svakodnevno davao LSD, a zatim im, kako tvrdi, neprestano ponavljao iste poruke i ideje.

Zašto su ubistva bila toliko brutalna?

Govoreći o samim zločinima, O'Nil je izneo teoriju da je njihova izuzetna brutalnost imala za cilj da izazove što veći strah u javnosti, a kao jedan od argumenata naveo je dokument koji se nalazi u njegovoj knjizi – pismo direktora FBI Džeja Edgara Huvera upućeno šefu kancelarije FBI u Los Anđelesu.

"Huver je, mislim da je to bilo u novembru 1968. godine, manje od godinu dana pre ubistava, rekao da moraju da navedu levičarski pokret belaca, posebno pristalice 'Crnih pantera', da poveruju da će, kada počne revolucija, i oni biti pobijeni", rekao je O'Nil.

Maksim Cukanov: U američkim dokumentima o vanzemaljcima najzanimljiviji disk na kojem piše "Rusija"

Prema njegovoj teoriji, Mensonovi sledbenici dobili su zadatak da izvrše što brutalnija ubistva kako bi izazvali strah i stvorili utisak da iza zločina stoje "Crni panteri".

On tvrdi i da je Menson u jednom trenutku priznao, a kasnije povukao tvrdnju, da se posle ubistava vratio na mesto zločina kako bi dodatno izmenio scenu i učinio je još strašnijom.

"Obesili su Šeron Tejt pre nego što su je izboli. Obesili su i Abigejl Foldžer. Tela su bila pomerana, a na zidovima su krvlju ispisane poruke poput: 'Svinje! Smrt svinjama!'", rekao je O'Nil.

Podsetio je da su već naredne noći ubijeni i Leno i Rozmari Labijanka, po sličnom obrascu nasilja.

Prema njegovoj oceni, upravo je strah koji su ta ubistva izazvala doprineo da Menson postane simbol mračne strane kontrakulture šezdesetih godina, uz napomenu da je reč o njegovoj istraživačkoj hipotezi, a ne o konačno dokazanoj činjenici.