Između globalizacije i glokalizacije: Rusko iskustvo za Srbiju

Kada prosečan čovek čuje reč "Rusija", prvo što mu padne na pamet su Crveni trg, Vladimir Putin, možda ruska zima i hladnoća, borba protiv Zapada i nuklearne rakete. Međutim, iza tih globalnih slika krije se jedna potpuno drugačija zemlja koju retko ko vidi.

Zamislite državu osamnaest puta veću od Srbije. U njoj živi skoro 200 različitih naroda. Ljudi govore desetine jezika. Mole se u pravoslavnim hramovima, džamijama, sinagogama i budističkim dacanima. Leti se pale vatre na Ivana Kupalu, u jesen se slavi Kurban-bajram, a zimi se na Altaju pozivaju šamanski duhovi.

To je stvarna Rusija- zemlja u kojoj se pitanje "ko smo mi" postavlja svaki dan, na milion različitih načina.

Upravo se tim pitanjem bavi ruski naučnik Oleg Mihajlovič Roj sa Instituta za filozofiju i pravo Uralskog ogranka Ruske Akademije Nauka u Jekaterinburgu. Njegov rad pod nazivom "Nacionalni identitet u Rusiji: između globalizacije i glokalizacije" na prvi pogled deluje kao suva akademska rasprava. Ali kada ga malo bolje pročitate, shvatite da je reč o pravom vodiču za preživljavanje svake multietničke i multikonfesionalne države – pa i naše Srbije, a naročito Vojvodine kao njenog sastavnog dela.

Šta se dešava kada svet postane jedno veliko selo?

Svi smo primetili kako nam je svet postao manji. Putujemo lakše nego ikad. Na internetu razgovaramo sa ljudima sa drugog kraja planete. Gledamo iste filmove, slušamo istu muziku, kupujemo iste brendove. Naučnici to zovu globalizacija.

Globalizacija nije loša sama po sebi. Ona donosi razmenu ideja, nove tehnologije, bolju povezanost. Međutim, postoji jedan skriveni problem koji Roj ističe: globalizacija podriva vezanost ljudi za sopstvene nacionalne tradicije.

Naš izbor

Predlog rezolucije o položaju Albanaca: Ko podgreva albanski separatizam na jugu Srbije

Evo šta to znači na primeru.

Vaš deda je verovatno znao istoriju svog kraja, pevao stare pesme, slavio slavu, poštovao običaje. Vi to možda radite, ali ne nužno sa istim žarom. Vaša deca će verovatno znati više o američkim jutjuberima nego o Kosovskom zavetu. To je globalizacija na delu – ona polako, nečujno, menja ono što smo nekada smatrali svojim.

Roj ne kaže da treba da se zatvorimo u sebe i zabranimo internet. On kaže nešto mnogo suptilnije: ako država pasivno posmatra kako globalni tokovi odnose tradiciju, ona će se probuditi u situaciji u kojoj niko ne zna šta znači "biti Rus" (ili "biti Srbin").

To je prvi alarm na koji Oleg Mihajlovič upozorava.

Glokalizacija – reč koja vam može promeniti način razmišljanja

Globalizacija je jedan proces. Ali postoji i drugi, koji Roj smatra mnogo opasnijim. Zove se glokalizacija. To nije greška u kucanju. To je spoj dve reči: globalno i lokalno.

Glokalizacija nastaje kada se globalni uticaji ne sudare sa lokalnom kulturom, već se sa njom spajaju, i to na način koji zaobilazi nacionalnu državu.

Pokušaćemo objasniti kroz primer.

Zamislite malu zajednicu u planinama Kavkaza, u ruskoj republici Dagestan. Nekada su ti ljudi svoje proizvode prodavali samo na lokalnoj pijaci. Povezanost sa Moskvom bila je slaba, ali je postojala. Danas, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, isti ti ljudi mogu direktno da trguju sa Turskom, da gledaju turske serije, da šalju decu na školovanje u Ankaru.

Šta se desilo? Rusija – nacionalna država – postala je nevidljiva. Ti ljudi više ne razmišljaju "kako da budemo deo Rusije". Oni razmišljaju "kako da se direktno povežemo sa svetom".

I sada dolazimo do najvažnije rečenice u celom Rojevom tekstu. On kaže: "Glokalizacija može razmiti duhovnu zajednicu političkog objedinjenja".

Reč "razmiti" ovde nije slučajno izabrana. Ona znači razoriti, uništiti, odneti kao voda koja odnosi obalu. Kada reka razmiva obalu, nakon nekog vremena od obale nema ništa, samo voda. Tako i glokalizacija, ako se pusti da nekontrolisano deluje, može potpuno da uništi osećaj zajedništva na kome počiva svaka država.

Evropska unija, na koju se Roj poziva, najbolji je primer. EU ima zajedničku valutu, zajednički parlament, zajedničke zakone. Ali gde je duhovna zajednica? Da li se prosečan Grk oseća bližim Nemcu nego pre dvadeset godina? Mnogi bi rekli ne. Naprotiv, kriza je pokazala da su nacionalne podele dublje nego ikad.

To je ono čega se Roj plaši za Rusiju. I to je ono čega bi trebalo da se plašimo za Srbiju.

Iznenađujući Rojev zaokret – lokalni identitet kao rešenje

Do sada ste možda pomislili: "Bože, znači sve je crno. Globalizacija razbija tradiciju, glokalizacija razmila državu. Šta nam ostaje?" Roj tu pravi potpuni preokret. Kaže nešto što se na prvi pogled čini nelogičnim, ali kada razmislite – savršeno je tačno.

On kaže: Snažna vezanost za svoj lokalni kraj – svoje selo, svoj grad, svoju ulicu – nije protivnik nacionalnom identitetu. Ona mu je najbolji prijatelj.

Zašto bi to bilo tačno? Roj objašnjava kroz ruske sociološke podatke.

Ljudi koji su rekli "veoma sam vezan za mesto u kome živim" – za svoju kuću, komšiluk, crkvu, školu, pijacu – u većem procentu su iskazivali i snažan nacionalni identitet. Zašto? Zato što im država nije apstrakcija. Država je mesto koje štiti upravo to njihovo dvorište, tu njihovu školu, tu njihovu crkvu.

Nacionalni identitet je često nešto daleko i nejasno. Kako voleti "narod" ako ga nikada niste videli? Ali voleti svoju ulicu – to je lako. A ako uspešna država uspe da vam pokaže da je ona odgovorna za to što vam je ulica lepa, bezbedna i živa, spojili ste lokalno i nacionalno.

Roj to kaže ovako:

"Lokalni identitet ne razmiva nacionalni – naprotiv, on ga hrani".

Lokalna ljubav nije bomba koja ruši državu. Ona je voda koja napaja drvo čiji je koren nacija.

Ovo je zaista bitno, jer u Srbiji često čujemo: "Ovi Vojvođani su previše vezani za svoju pokrajinu, to ugrožava Srbiju". Roj bi rekao: Ne, pogrešno gledate. Problem nije u vezanosti za svoj kraj. Problem je kada država tu vezanost ne prepoznaje i ne koristi.

Kada lokalni identitet postane opasan?

Roj pravi još jednu nijansu. Nije svaki lokalni identitet dobar. Opasan postaje kada se pretvori u regionalni ili nacionalni identitet manjine koji direktno zaobilazi centralnu državu.

To je razlika između:

Lokalnog identiteta: "Ja sam Subotičanin. Volim svoj grad, svoju pijacu, svoju ulicu, poznajem komšije." – To hrani državu, jer želite da vaš grad bude deo stabilne, bogate i bezbedne Srbije.

Glokalizovanog regionalnog identiteta: "Ja sam Vojvođanin mađarske nacionalnosti, i ja se preko interneta i medija direktno vezujem za Budimpeštu i Evropsku uniju. Beograd mi ne znači mnogo". – Ovo može razmiti državu, jer ste vi praktično izašli iz nacionalnog okvira.

Razlika je vrlo vidljiva. Prvi slučaj: Srbin ste iz Subotice. Drugi slučaj: Vi ste građanin globalno-lokalnog sveta u kome Srbija nema ulogu.

Roj upozorava da je za sprečavanje drugog slučaja potrebna aktivna državna politika. Država ne sme da sedi skrštenih ruku. Ona mora da:uloži novac u regione kako se ljudi ne bi osećali zaboravljenima; smanji razlike u razvoju između centra i periferije (jer siromaštvo rađa osećaj "zašto nas niko ne gleda?"); izgradi zajedničke vrednosti koje su dovoljno široke da u njih stanu i srpska slava i mađarska pogača, i katolički Božić i pravoslavni Vaskrs.

Šta to znači za Srbiju (i Vojvodinu)?

Srbija je, na sličan način kao Rusija, multietnička i multikonfesionalna država. To se najupečatljivije vidi u Vojvodini.

U Subotici, u Senti, u Novom Sadu – vekovima žive zajedno Srbi, Mađari, Slovaci, Rumuni, Hrvati, Jevreji, Romi. Tu se čita ćirilica i latinica. Tu se slavi slava, ali i Veliki četvrtak po gregorijanskom kalendaru. Tu su pravoslavne crkve, katoličke katedrale, sinagoge.

Roj bi rekao: Vojvodina je najveće bogatstvo Srbije – ako umete da se prema njoj ponašate.

Evo kako Rojeva logika primenjena na Vojvodinu izgleda:

Ako država ignoriše Vojvodinu, ne ulaže u njene puteve, škole, bolnice, dozvoljava da ljudi osete da su zaboravljeni, Vojvođani se okreću lokalnim političarima, a oni se (preko Mađarske) okreću Evropi. To je glokalizacija koja razmiva Srbiju.

Ako država prepoznaje Vojvodinu, ulaže u njen razvoj, promoviše njene heroje (srpske, mađarske, slovačke) kao deo zajedničke istorije, poštuje sve vere, Vojvođanin kaže: "Dobro mi je u Vojvodini, zato što sam deo Srbije. Srbija me štiti. Srbija mi gradi školu. Zbog toga sam Srbin iz Vojvodine". To je lokalni identitet koji hrani nacionalni.

Roj još kaže da je jedan od glavnih razloga zašto ljudi napuštaju nacionalni identitet jeste ekonomska zapostavljenost. Kada se region oseća siromašnim i zaboravljenim – on traži izlaz. A izlaz nije nužno otcepljenje. Izlaz može biti tiho povlačenje: "Meni je stalo do mog kraja, a Beograd nek radi šta hoće".

Država koja to dozvoli, spava na vulkanu.

Šta običan čovek treba da zapamti

Na kraju ovog teksta, vratimo se na ono što je najvažnije. Ako iz čitavog Rojevog rada zapamtite samo tri stvari, neka to budu:

• Globalizacija podriva tradiciju. Ne morate da je mrzite zbog toga, ali morate da znate da se to dešava. Svestan odnos prema sopstvenoj kulturi je prvi korak ka njenom očuvanju.
• Glokalizacija može razmiti državu. To nije preterano upozorenje. To je stvarnost koju smo videli u raspadu SSSR-a i Jugoslavije. Kada se lokalne priče direktno povežu sa globalnim silama, nacionalna država postaje nevidljiva.
• Ali – lokalna ljubav nije neprijatelj. Naprotiv. Ako volite svoj sokak, svoju ulicu, svoj kraj – to je temelj na kojem se gradi zdrava nacija. Država samo treba da vam pokaže da vam ona obezbeđuje da taj vaš sokak bude lep, bezbedan i uspešan.

Rusija koju nam Roj opisuje nije zemlja iz vesti o ratovima i sankcijama. To je zemlja iz svakodnevice – seoskih škola, gradskih opština, muzeja, lokalnih heroja. Isti je slučaj i sa Srbijom.

Bez stabilnog lokalnog života, kaže Roj, nema ni stabilne nacije. Zato se ne plašite svog sokaka. Volite ga. Samo nemojte dozvoliti da vas neko ubedi da je ta ljubav u sukobu sa onim što ste – Srbin u Srbiji.