Srbija i Balkan
Umesto Teda Tarnera, ostaje njegova prljava kampanja: Laž Si-En-Ena protiv Srbije i dalje živi
Kako je jedan medijski moćnik pomogao da se izgradi slika Srba kao naroda koji zaslužuje bombardovanje
Dana 6. maja objavljeno je da je medijski mogul i osnivač Si-En-Ena Ted Tarner preminuo u 87. godini. Ted Tarner (puno ime Robert Edvard "Ted" Tarner III) rođen je 19. novembra 1938. godine u Sinsinatiju, Ohajo. Nakon završetka srednje škole, pohađao je Univerzitet Braun u Roud Ajlendu, ali je sa njega izbačen iz disciplinskih razloga.
Tarner je započeo karijeru 1960-ih. Prvo je radio za očevu reklamnu kompaniju, koju je, nakon njegove smrti, transformisao u jednu od najuspešnijih u svojoj industriji. Krajem 1960-ih kupio je malu radio-stanicu, a 1970. godine i gubitašku televizijsku stanicu u Atlanti (sada WTCG, kasnije Superstation WTBS). Do 1976. godine transformisao ju je u superstanicu, koja emituje program putem satelita širom Amerike.
Kako je raslo Tarnerovo medijsko carstvo
Godine 1980, pokrenuo je Si-En-En, prvi 24-časovni informativni kanal, koji je emitovao vesti uživo i onlajn prenose. Gledaoci su uživo pratili pokušaj atentata na Regana (1981), pad globalnog šatla Čelendžer (1986), Tijenanmen (1989) i Pustinjsku oluju (1991).
Godine 1985. kupio je Metro Goldwen Mayer i United Artist za 1,5 milijardi dolara, stekavši filmsku arhivu koju je kasnije prodao, ali je zadržao. Godine 1988. pokrenuo je Turner Network Television (TNT), 1991. Cartoon Network, 1993. kupio je Castle Rock i New Line Sinema, a 1994. Turner Classic Movie.
Godine 1991, Tarner je proglašen za ličnost godine časopisa "Tajm" zbog"uticaja na dinamiku događaja i pretvaranja publike u 150 zemalja u trenutne svedoke istorije". Godine 1996, TBS je prodat kompaniji Time Warner za 7,4 milijarde dolara. Tarner je postao potpredsednik sa 10 odsto udela. Nakon spajanja sa AOL-om 2000. godine, podneo je ostavku na mesto u upravnom odboru 2006. godine.
Čovek koji je izmislio "24-časovne vesti" i – propagandni model
Ted Tarner ostavio je iza sebe sliku pionira televizijske industrije, filantropa i "globalnog građanina".
Ali za Srbiju, za srpski narod, za sve one koji su preživeli 78 dana i noći NATO bombardovanja 1999. godine, njegovo ime povezuje se sa nečim sasvim drugačijim. Povezuje se sa rađanjem modela medijske propagande koji je, po prvi put u istoriji, omogućio da se rat vodi u dnevnoj sobi građanina Zapada, uz puke gledaoce, uz ručak, uz večernje vesti.
Si-En-En, koji je Tarner osnovao 1980. godine, do 1999. je već bio postao globalni brend. Ali rat na Kosovu i Metohiji bio je trenutak kada je taj brend pokazao svoju pravu moć, i svoju pravu prirodu. Nije se radilo samo o izveštavanju. Radilo se o oblikovanju javnog mnjenja. O stvaranju klime u kojoj je bombardovanje suverene države ne samo prihvatljivo, već i poželjno.
Kako je zabeležio profesor Džejms Petifer u časopisu South Slav Journal, "američka vlada je radila u bliskoj saradnji sa velikim emiterima kao što je Ted Tarnerov Si-En-En kako bi formirala antisrpsku klimu".
To nije ocena iz Beograda, to je zaključak britanskog akademika koji je pratio dešavanja na terenu.
"Si-En-En efekat" – od Golfskog rata do bombi nad Beogradom i Srbijom
Termin "Si-En-En efekat" (CNN effect) nastao je tokom Golfskog rata 1991. godine i "prirodno je promovisan od strane vlasnika Si-En-Ena, Teda Tarnera". U pitanju je bio fenomen po kome televizijsko izveštavanje u realnom vremenu direktno utiče na odluke političara, čineći rat ne samo vojnim već i medijskim događajem.
Ali, ono što je u Persijskom zalivu bilo novina, na Balkanu 1999. je postalo "savršenstvo".
Tom Nusbaumer, veteran vijetnamskog rata i nezavisni novinar, ocenio je da je "medijski menadžment na Kosovu nadmašio sve rekorde" i nazvao ga "najusavršenijim modelom za novinarsku smrt". U pitanju je bila mašina koja je dnevno proizvodila vesti, ali ne vesti u klasičnom smislu, već narativ koji je trebalo da opravda jednu stranu i demonizuje drugu.
Ključni element ovog modela bio je nedostatak bilo kakve kontraperspektive. Dok su novinari u Beogradu pokušavali da prikažu i civilne žrtve NATO bombardovanja, Si-En-En je emitovao sliku u kojoj su postojali samo dva aktera: NATO – zaštitnik i Srbija – agresor. Svaki pokušaj da se prikaže složenost sukoba, da se pomenu žrtve sa srpske strane, da se kontekstualizuje istorija Kosova i Metohije, bio je ili ignorisan ili označen kao "srpska propaganda".
Perjanice Tarnerovog ratnog izveštavanja: Kristijan Amanpur i kompanija
Ako je Ted Tarner bio arhitekta mašine, onda su njegovi reporteri bili njeni zupčanici. A nijedan zupčanik nije seo tako savršeno kao Kristijan Amanpur.
Rođena 1958. u Londonu, kći iranskog šiitskog muslimana i britanske katolikinje, diplomirala na Univerzitetu Roud Ajland 1982. i već 1983. počela je da radi za Si-En-En. Do 1999. već je bila zvezda mreže, proslavljena izveštavanjem iz ratova u Persijskom zalivu, Bosni i Ruandi. Ali upravo njeno izveštavanje sa Balkana pokazalo je pravu prirodu njenog "novinarstva".
Amanpur je, kako navode Edvard Herman i Dejvid Peterson u analizi za Z-net, bila "gorljivi zagovornik rata".
Ona je tvrdila da je NATO rat "prvi put... rat vođen za ljudska prava" (6. oktobar 1999) .
Verovala je NATO-u da je "samo promil bombi otišao na pogrešnu stranu" – samo zato što je to NATO rekao. Kada je NATO tvrdio da bi srpske brutalnosti i proterivanja ipak usledila, Amanpur je to uzimala kao nepobitnu istinu ("ovo je ofanziva koja je, znate, planirana dugo vremena", 3. april).
Ali najgore od svega bilo je njeno otvoreno navijanje za eskalaciju.
Amanpur se žalila da je general Vesli Klark "morao teško da lobira da bi njegovi politički gospodari eskalirali bombardovanje" i da je bilo "19 različitih lidera koji su insistirali na stavljanju veta na bombardovanje" – što je, kako primećuju Herman i Peterson, "patentna laž". Kada je loše vreme sprečavalo bombardovanje, voditelj Si-En-Ena je izražavao jasno razočaranje. Kada su odložene isporuke američkih helikoptera "apač", korespondenti Si-En-Ena bili su uznemireni.
Ali Amanpur nije bila sama.
Bio je tu i Brent Sadler, jedini američki TV korespondent koji je ostao u Prištini kada su se ostali povukli. Sadler je, kako beleže Herman i Peterson, opisivao Miloševića kao "divlju kartu" koja "možda testira zapadnu odlučnost", dok je Zapad bio "sit" njega.
Bio je tu i Vulf Blicer, koji je u jednoj emisiji desetak puta pitao kada će NATO uvesti kopnene trupe (4. april); Džudi Vudraf koja je neprekidno pitala zvaničnike NATO-a o pretnji po njihov kredibilitet ako ne preduzmu silnu akciju; Tom Mintijer koji je 18. marta tvrdio da Srbi čine "genocid"; Majls O'Brajen koji je 26. juna ponovio tu istu reč.
Svi oni, kao jedan, sledili su NATO agendu.
Nisu postavljali kritička pitanja. Nisu istraživali skrivene motive. Nisu izazivali NATO tvrdnje o činjenicama. Služili su kao de fakto javnoinformativni partner ratne mašinerije.
A simbolika njihove bliskosti sa vlašću dostigla je vrhunac kada je Džejms Rubin, glavni portparol Stejt departmenta, oženio Kristijan Amanpur, u samom vrhuncu kosovske krize. U američkim medijima to nije viđeno kao problematično. Nije se govorilo o mogućoj pristrasnosti. Nije se pominjao sukob interesa. To je bio samo još jedan dokaz da su granice između države i medija u Americi postale nevidljive.
Si-En-En i Pentagon: Simbioza koja se nije krila
Jedan od najšokantnijih otkrića vezanih za ulogu Si-En-Ena tokom rata došao je od holandskog novinara Abea de Vrijsa, koji je razotkrio da su u sedištu Si-En-Ena u Atlanti tokom rata boravili psihološki operativci (PSYOPS) Pentagona. Iako je ta praksa navodno kasnije prekinuta, sama činjenica da je postojala, pokazuje prirodu odnosa između najmoćnije američke televizije i američke vojske.
U emisiji Democracy Now iz marta 2000. godine, Eson Džordan, tadašnji predsednik Si-En-En internešenel, priznao je da je Si-En-En znao unapred da će NATO bombardovati zgradu RTS-a u Beogradu, ali da nije znao tačno kada će se to dogoditi. Njegovi ljudi su, kako je rekao, "sklonjeni iz te zgrade danima ranije". Zgrada u kojoj su radili civili, šminkeri, tehničari, recepcioneri, novinari, bombardovana je 23. aprila 1999. Poginulo je 16 ljudi.
Aleksander Kokburn, kolumnista i urednik Counter Punch-a, u istoj emisiji ocenio je da je Si-En-En bio "gorljivi zagovornik rata" kroz izveštavanje Kristijan Amanpur, koje je nazvao "veličanstveno preuveličanim", i da je televizija na svakom koraku podržavala pristup Pentagona, Stejt departmenta i Bele kuće.
Kokburn je pitao: "Da li je Ted Tarner, šef, išao na Si-En-En i iznosio mirovne zabrinutosti?". Odgovor je bio – ne. Jer Tarner, "najveći mirovni aktivista i globalista na svetu", kako ga je nazvao sam Džordan, nije smatrao da je potrebno uticati na sopstvenu televiziju da prikaže i drugu stranu priče.
Masovne grobnice koje nisu postojale – iscenirane reportaže i "fabrikovanje zločina"
Jedan od najbrutalnijih primera medijske histerije bio je slučaj sa navodnim masovnim grobnicama.
"Vašington post" je objavio da se "350 etničkih Albanaca možda nalazi u masovnim grobnicama" oko jednog planinskog sela na zapadu Kosmeta. Izvor: neimenovani zvaničnici NATO-a. Kada se tekst čita dalje, otkriva se da su konkretni nalazi obuhvatali, četiri raspadajuća tela pored velike gomile pepela, bez ikakvih detalja o tome ko su bili ili kako su umrli.
Britanski novinar Odri Gilan intervjuisao je kosovske izbeglice o navodnim zločinima i naišao na "impresivan nedostatak dokaza". Jedna žena je, dok joj je muž pričao kako su Srbi otimali nakit, uhvatila kako gleda sat na njenom zglobu. Portparol UNHCR-a pričao je o masovnim silovanjima i stotinama ubistava u tri sela, ali kada je Gilan zatražio preciznije informacije, broj se smanjio na pet ili šest žena. Priznao je da nije razgovarao ni sa jednim svedokom i da "nemamo načina da proverimo ove izveštaje".
Ali Si-En-En nije emitovao te ispravke, Si-En-En je emitovao naslove – slike.
Si-En-En je emitovao priče koje su, danima i nedeljama kasnije, pokazane kao neosnovane, ali tada je već bilo kasno. Rat je već bio u toku. Bombe su već padale. A srpski narod je već bio označen.
Profil gledaoca Si-En-Ena: Amerikanac koji guta
Ali zašto je ova mašina radila? Zašto je Tarnerova televizija imala takvu moć? Odgovor leži u profilu prosečnog američkog gledaoca, čoveka koji je te vesti gutao, verovao u njih i na njihovoj osnovi formirao "svoju" sliku sveta.
Prosečan Amerikanac krajem devedesetih nije znao gde se nalazi Srbija na mapi. Nije znao da li se govori srpski, slovenački ili hrvatski. Nije znao razliku između Srba, Hrvata i Bosanaca. Ali je znao, zahvaljujući Si-En-Enu, da su Srbi loši. Da su agresori. Da zaslužuju bombardovanje.
Tarnerova mašina je radila na principu jednostavnosti. Nije trebalo razumeti istoriju Kosmeta. Nije trebalo znati za bitku na Kosovu 1389. godine. Nije trebalo znati za srpske crkve i manastire koji su stariji od Amerike. Dovoljno je bilo pogledati sliku izbeglice, suze, srušene kuće, i čuti komentatore koji objašnjavaju ko je kriv.
I krivac je uvek bio isti – Srbi.
Prosečan Amerikanac je gledao Si-En-En uz večeru. Gledao je dok je jeo picu ili burger. Gledao je bez pitanja, jer Si-En-En je bio ozbiljna televizija. Nije bio "Foks njuz" sa njihovom navodno konzervativnom pristrasnošću. Nije bio Em-Si-En-Bi-Si sa njihovom navodno liberalnom agendom. Si-En-En je bio "objektivan", "nepristrasan" – "izvor istine".
I taj prosečan Amerikanac, verujući u tu istinu, formirao je svoje mišljenje.
Podržao je bombardovanje, podržao je sankcije, podržao je, ako ne direktno, onda indirektno, sve ono što je usledilo. Jer kada ti Si-En-En kaže da je nešto humanitarna intervencija, ne pitaš se šta to znači. Kada ti kaže da je jedan narod demonski, ne pitaš se da li ima i druga strana. Kada ti kaže da je samo promil bombi otišao na pogrešnu stranu, ne pitaš se koliko je to ljudskih života u apsolutnom broju.
Tarner je to znao. To je planirao. On je izgradio mašinu koja ne prodaje vesti, već mašinu koja prodaje sigurnost. Sigurnost da si u pravu. Sigurnost da je tvoja država dobra. Sigurnost da oni koje bombarduješ zaslužuju da budu bombardovani. I tu sigurnost su kupili milioni Amerikanaca, plaćajući je svojom pažnjom, svojim poverenjem, svojim, na kraju, ćutanjem.
Šta je Tarner zaista napravio?
Ted Tarner nije lično pisao vesti. Nije lično bombardovao. Nije lično izmišljao priče o masovnim silovanjima. Ali on je napravio nešto mnogo opasnije – on je izgradio mašinu. Mašinu koja je omogućila da se propaganda prikaže kao žurnalistika. Da se manipulacija prikaže kao objektivnost. Da se rat prikaže kao mir. Da se agresija prikaže kao humanitarna intervencija.
Si-En-En pod Tarnerom nije bio samo televizija. Bio je oruđe koje je služilo interesima jedne supersile u trenutku kada je ta supersila želela da opravda bombardovanje suverene države bez odobrenja Ujedinjenih nacija. Oruđe koje je stvorilo klimu u kojoj je jedan narod, srpski, pretvoren u kolektivnog krivca, u demona, u legitiman cilj.
I najgore od svega, to oruđe je radilo. Radilo je savršeno. Američka i evropska javnost, hranjena dnevnim dozama "vesti" sa Si-En-Ena, prihvatila je priču o srpskim zločinima bez pitanja, prihvatila je bombardovanje bez protesta, prihvatila je da jedna nacija zaslužuje da joj se uništi infrastruktura, da joj se otruje zemlja osiromašenim uranijumom, da joj se otme pokrajina koja je vekovima bila deo njenog identiteta.
Smrt vlasnika – ne i sistema
Ted Tarner je umro u 87. godini. Otišao je kao bogati čovek, okružen počastima, nagradama, priznanjima. Nije odgovarao za svoje postupke. Nije se izvinjavao. Nije priznao da je njegova televizija učestvovala u jednoj od najbrutalnijih medijskih kampanja u modernoj istoriji.
Tarner je bio čovek ekstremnih kontradikcija.
S jedne strane – ekscentrični preduzetnik koji je 1977. godine osvojio Američki kup jedrilicom Courageous, osnivač Dobrih olimpijskih igara (1986–2001) kako bi "umanjio hladnoratovske tenzije", filantrop koji je 1998. godine dao milijardu dolara za osnivanje Fondacije Ujedinjenih nacija. Čovek koji je kupio ranč u Montani i posvetio se zaštiti američkih bizona.
S druge strane – čovek čiji su nadimci bili "Usta sa Juga" (The Mouth of the South) i "Kapetan Skandalozni" (Captain Outrageous). Čovek koji je izbačen sa Braun univerziteta 1959. godine. Čovek koji je 1996. godine prodao svoju imperiju Time Vorner-u za 7,5 milijardi dolara, a zatim ostao da upravlja njenim kablovskim mrežama uključujući HBO. Čovek koji je 2001. godine, nakon spajanja Time Vorner sa Americ online, izgubio skoro sve i morao da se povuče.
Ali najdublja kontradikcija Tarnerovog života leži u njegovoj borbi sa demencijom lobarnom – retkom oblikom demencije koja pogađa prednji deo mozga i menja ličnost. U intervjuu iz 2018. godine, njegova kćerka Lori Tarner je otkrila da njen otac pati od ove bolesti, koja uzrokuje probleme sa pamćenjem, eksplozivnost i promene ponašanja. Ironično – čovek koji je decenijama oblikovao svest miliona ljudi, na kraju je izgubio sopstvenu.
Bio je otvoreni zagovornik kontrole populacije i zaštite životne sredine, ali istovremeno vlasnik televizije koja je decenijama slala poruke potrošačkog društva u domove širom planete.
Ali smrt jednog čoveka ne znači kraj njegovog dela.
Kolumna
Sistem koji je Tarner pomogao da se izgradi – sistem u kome mediji služe kao produžena ruka državne propagande, u kome se rat prikazuje kao video-igrica bez žrtava, u kome se jedan narod može pretvoriti u demona za 78 dana neprekidnog emitovanja, taj sistem i dalje postoji. Samo se zove drugačije, ima drugačije logotipe – koristi drugačije platforme.
Za Srbiju, za srpski narod, za sve one koji su izgubili bliske u bombardovanju, za sve one koji su oboleli od raka nakon izlaganja osiromašenom uranijumu – račun sa Tedom Tarnerom nikada nije zatvoren. Nije zatvoren zato što nikada nije otvoren. Zato što se nikada niko nije izvinio.
Ali istorija pamti i beleži.
I jednog dana, kada se bude pisala prava istorija rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine, ime Teda Tarnera biće tu, ne kao pionira televizije, već kao jednog od arhitekata medijskog linča jednog naroda.
Umesto Teda Tarnera ostaje njegova prljava baština, njegova propaganda i Si-En-Enova laž protiv Srbije i dalje živi.
Live
