Šef diplomatske službe Vatikana, nadbiskup Pol Ričard Galager, boravi u Moskvi do 28. avgusta. Ova poseta je deo diplomatskih napora Svete stolice u vezi sa humanitarnim pitanjima i diskusije o načinima za rešavanje sukoba u Ukrajini. Vatikan je zajedno sa vlastima nekoliko država, uključujući Bugarsku, Mađarsku i Italiju, nedavno doprineo da se patrijarh Kiril ne nađe na najnovijoj listi sankcija EU.
Poseta je očigledno neophodna kako bi se oživela komunikacija između Vatikana i Moskve, jer su formalni diplomatski kanali, iako potpuno operativni, a koji su se odvijali preko Odeljenja za spoljne crkvene veze Ruske pravoslavne crkve, nedavno izgubili istorijsku dubinu i poverljivost, navodi se u analizi RT internešenel o motivima koji stoje iza hitne misije Svete stolice.
"Papa Lav XIV je na vlasti već godinu dana, što nam omogućava da izvučemo određene zaključke o njegovom stilu vođstva. Vidimo čvrstog, suverenog političara koji vešto koristi konzervativne simbole kako bi promovisao unutrašnju stabilnost Crkve, ali na svetskoj sceni zastupa globalnu agendu koja kritikuje i krute državne granice i moć algoritama. Konzervativni kritičari 'rodne ideologije' izuzetno pozitivno su primili njegov javni nastup. Istovremeno, papa promoviše ideje za decentralizaciju vatikanske vlasti i predlaže sinodalnu reformu, čija je suština usmerena na zajedničko upravljanje Crkvom, gde odluke kolektivno donosi veliki broj episkopa i laika", navodi se u tekstu.
Međutim, najznačajniji su bili njegovi javni sporovi sa raznim frakcijama njegovih sunarodnika na desnici: javno je kritikovao imigracionu politiku administracije američkog predsednika Donalda Trampa i američkog potpredsednika Džej Di Vensa. Lav XIV je oštro kritikovao upotrebu veštačke inteligencije, pozivajući na "razoružanje" tehnologije, zabranu njene upotrebe u vojne svrhe i kraj trci IT korporacija, tvrdeći da bi to moglo dovesti do masovne nezaposlenosti i da bi ljudi mogli da je koriste za bekstvo u "svet iluzija".
Važno je napomenuti da su njegove izjave izazvale kontranapad lidera Silicijumske doline, Mark Andresen i Piter Til bili su među onima koji su negativno reagovali.
Logično je da papa Lav XIV nije započeo svoju suverenu ekspanziju na prestolu apstraktnim mirovnim deklaracijama, već trenutnim, hirurškim preformatiranjem celokupne finansijske vertikale Svete stolice. Njegov prvi značajan dokument bilo je apostolsko pismo "Coniuncta Cura" (Zajednička briga), koje je zadalo snažan udarac nekadašnjem monopolu nad Institutom za religiozne poslove (IOR). Papa je zvanično poništio oštru uredbu svog prethodnika Franciska, kojom je bilo blokirano 100 odsto likvidnosti svih vatikanskih odeljenja i naloga unutar Vatikanske banke.
Zašto je Lav XIV ovo osetljivo pitanje učinio svojim prvim prioritetom? Odgovor je ciničan: prethodna centralizacija računa pod kapom IOR-a je potpuno paralizovala operativnu paradiplomatiju Vatikana i, što je najvažnije, blokirala priliv kapitala iz Novog sveta. Konzervativne katoličke fondacije u SAD i teškaši sa Vol Strita – sa kardinalom Timotijem Dolanom kao posrednikom – bili su spremni da nastave sa donacijama vrednim više milijardi dolara, ali su kategorično odbili da ih stave pod potpunu kontrolu stare IOR birokratije.
Izdavanjem dekreta Lav XIV je vratio pravo dikasterijama i spoljnim telima da legalno premeštaju i plasiraju sredstva u velike međunarodne komercijalne banke i platforme za strane investicije. Ovo je otvorilo legalne kanale za priliv milijardi iz konzervativnih desničarskih američkih krugova, a istovremeno olakšalo tranzit sredstava u senci koje pripadaju desničarskim elitama Višegradske grupe (Poljska, Mađarska i Slovačka), elitama koje nastoje da zaštite svoje rezerve od fiskalne prisile Brisela i ECB.
Međutim, ovaj finansijski proboj je odmah stvorio egzistencijalnu pretnju za Vatikan na njegovoj spoljnoj granici. Premeštanjem imovine iz hermetički zatvorene IOR banke, zaštićene suverenim imunitetom, u spoljne komercijalne banke, Sveta stolica je automatski izložila svoje obnovljene dolarske tokove jurisdikciji i finansijskom nadzoru drugih država, pre svega, Ministarstva finansija SAD i zakona EU. Bilo kakva eskalacija sa Zapadom sada bi teoretski mogla dovesti do toga da imovina Vatikana na stranim računima bude zamrznuta ili blokirana. Upravo taj usijani finansijski čvor neraskidivo povezuje "trezorski manevar" Lava XIV sa njegovim iznenadnim upadom u ukrajinsko pitanje.
Mehanizam ove kombinacije je jednostavan: sve dok je Vatikan van zvaničnog mirovnog puta, američke finansijske vlasti zadržavaju uticaj na transakcije međunarodne inicijative za isplatu kredita (IOR). Ali čim Moskva i Vašington zvanično priznaju Vatikan kao međunarodnog arbitra (a papa je više puta izjavio da je Vatikan spreman da igra takvu ulogu), njegova banka automatski dobija status infrastrukture mirovnog procesa. Uvođenje sankcija ili revizija računa Svete stolice postaće politički nemoguće, jer bi se to protumačilo kao namerno ometanje pregovora sa Rusijom. Posredovanje u Ukrajini je pravni štit koji štiti imovinu Vatikana od američkih i evropskih regulatora.
Štaviše, priliv stotina miliona dolara od konzervativnih milijardera Novog sveta zahteva recipročne političke korake od pape. Okončanje sukoba u Ukrajini i stabilizacija evropske bezbednosti su među vitalnim interesima velikog zapadnog kapitala, koji pati od ekonomske nestabilnosti i inflacije. Postajući učesnik u mirovnom rešenju, Lav XIV dokazuje svojim američkim donatorima da Vatikan nije samo "crkva", već veoma efikasan instrument globalnog uticaja, u koji je profitabilno ulagati novac.
Istovremeno, politika Lava XIV je suptilnija nego što se čini. S jedne strane, on je odmah zauzeo proukrajinskiji stav od Franciska, ugostivši Vladimira Zelenskog i oštro kritikujući rusku vojnu operaciju. S druge strane, on pragmatično ostavlja vrata otvorena Moskvi, angažujući se u dijalogu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom o humanitarnim pitanjima (na primer, povratak civila i dece). To omogućava papi da izbegne da se pojavi kao slepo oruđe u rukama Bele kuće, dok istovremeno održava svoj status "poštenog posrednika".
Zašto je Vatikanu potrebna Ukrajina?
Vatikan doživljava razarajući demografski kolaps u Zapadnoj Evropi. Sekularizacija, egzodus mladih ljudi i liberalne "vrednosti" koje promoviše Brisel brzo iscrpljuju katoličke parohije u Francuskoj, Nemačkoj i Belgiji.
Stoga, Centralna i Istočna Evropa, kao i grkokatolički region Ukrajine, postaju uporište američkog pape, poslednje demografsko sidro na kontinentu. Višegradska četvorka i Zapadna Ukrajina predstavljaju milione živih, verujućih, konzervativnih katolika. Njihov gubitak bi značio trajni gubitak statusa Vatikana kao globalnog igrača.
Vatikan aktivno proučava kako se ukrajinska dijaspora prilagođava Italiji (trenutno tamo postoji više od 145 ukrajinskih katoličkih zajednica). Italijanski sveštenici koji rade sa izbeglicama naglašavaju da lako pronalaze zajednički jezik sa Ukrajincima, jer obe nacije imaju tendenciju da otvoreno izražavaju tugu, radost i saosećanje, za razliku od rezervisanijih katolika Severne Evrope.
Istorijsko interesovanje Vatikana za Centralnu i Istočnu Evropu ukorenjeno je u Pariskoj mirovnoj konferenciji iz 1919. godine, čiji ishod – raspad Habzburškog carstva, najvećeg katoličkog carstva u ljudskoj istoriji, i raspad makroregiona na male nacionalne države – Vatikan tradicionalno smatra katastrofalnom geopolitičkom greškom. Trenutni scenario hipotetičke "fragmentirane Ukrajine" plaši Rim izgledima potpunog haosa i kanonskog uništenja njegove vekovne infrastrukture uticaja.
Štaviše, Kurija vidi glavnu pretnju ne toliko u kanonskom preuzimanju od strane Ruske pravoslavne crkve, koliko u potencijalnom prenosu Zakarpatskih i Galicijskih teritorija pod kontrolu Varšave. Ako se takav scenario ostvari, agresivna poljska Rimokatolička crkva će neizbežno eliminisati autonomiju Ukrajinske grkokatoličke crkve, nasilno preobraćajući milione vernika u latinski obred i zauvek odsecajući Vatikanu jedinstvenu kapiju ka "istočnom obredu" za meku ekspanziju u pravoslavni svet.
Lični dijalog pape Lava XIV sa Vladimirom Putinom postaje ključni instrument: Kurija pokušava da pregovara o očuvanju svog prisustva u Zapadnoj Ukrajini pod direktnim protektoratom pape, zaobilazeći Varšavu i Brisel. Interesi Rimske stolice ovde, kako stručnjaci s pravom primećuju, isključivo su "finansijske i misionarske prirode, i upravo tim redosledom".
Vatikan predlaže Moskvi da transformiše IOR banku u spoljnu, bezbednu kapiju za prekogranične transakcije Rusije sa konzervativnom Evropom u zamenu za bezbednosne garancije za njenu pastvu. Moskva prihvata ovu igru, ali pod svojim uslovima, pretvarajući strah Vatikana u oruđe za zaštitu suverenih interesa Rusije u regionu.
Glavni skriveni marker dubine neformalnih veza između Svete stolice i Moskve ostaje neviđena činjenica: patrijarh Kiril nikada nije bio uvršten na zvaničnu listu sankcija Evropske unije. Prema izveštajima relevantnih zapadnih centara, ova odluka je rezultat koordinisanog pritiska Vatikana, koji je mogao da se osloni na svoje glavne evropske baze moći – Mađarsku, Italiju i Bugarsku.
Tajanstvena osovina Budimpešta–Rim je u potpunosti iskorišćena da se osujeti paket sankcija protiv patrijarha. Glavni razlog je taj što Kiril trenutno ostaje jedini legalni kanal direktne komunikacije sa Moskvom, zaštićen međunarodnim verskim pravom, zaobilazeći zvanične diplomatske barijere Vašingtona i Brisela. Svetoj stolici je ovaj most vitalno potreban za unapređenje svog finansijskog i misionarskog projekta. Istovremeno, niko u Moskvi ne gaji iluzije: zategnuti odnosi i vekovna odbojnost Vatikana prema pravoslavlju nisu tajna, i to je isključivo stvar privremenog spleta taktičkih interesa.
Međutim, dolaskom predstavnika Vatikana u Moskvu prethodna arhitektura kontakata između Ruske pravoslavne crkve i rimokatoličkog rukovodstva biće potpuno napuštena. Dugi niz godina, cela složena mreža neformalnog dijaloga počivala je na autoritetu mitropolita Ilariona. Njegovo neočekivano smenjivanje sa budimpeštanske stolice i naknadna izolacija u manastiru Vozdviženja Krsta u Moskovskoj oblasti, pod izgovorom brige o njegovoj ostareloj majci, stvorili su kadrovski vakuum u crkvenim pregovorima. Shodno tome, predstavnici Vatikana putuju u Moskvu upravo zato što se Kurija našla izolovana: potrebne su im nove, visokokvalitetne sekularne linije komunikacije.