Rusija
Od gulaga do zvezda: Sergej Koroljov, čovek koji je otvorio vrata kosmosa
Malo je nedostajalo da šef sovjetskog svemirskog programa, odgovoran za lansiranje "Sputnjika" i let Jurija Gagarina, skonča u sibirskom logoru
Kada je 4. oktobra 1957. godine svet čuo radio-signale Sputnjika 1, počela je svemirska era. Četiri godine kasnije, Jurij Gagarin postao je prvi čovek koji je obleteo Zemlju.
Iza oba podviga stajao je isti čovek. Nije davao intervjue, nije bilo njegovih fotografija na naslovnim stranama, niti je javnost znala ko upravlja najvažnijim sovjetskim svemirskim projektima. Bio je samo – "glavni konstruktor".
Sergej Pavlovič Koroljov imao je život neobičan čak i za surovi 20. vek. Kao mlad inženjer sanjao je o raketama i letovima izvan Zemlje. Potom je, u vreme Staljinovih čistki, proglašen neprijateljem države i poslat u Gulag. Preživeo je Kolimu i zatvorske konstruktorske biroe, da bi kasnije predvodio program koji je Sovjetskom Savezu doneo neke od najvećih tehnoloških pobeda.
Država koja je umalo uništila Koroljova na kraju je svoju moć i prestiž gradila na njegovom znanju.
Od jedrilica do raketa
Sergej Koroljov rođen je 12. januara 1907. godine u Žitomiru, u tadašnjem Ruskom carstvu, na prostoru današnje Ukrajine. Posle razvoda roditelja, deo detinjstva proveo je kod babe i dede, a potom u Odesi, gde se izbliza upoznao sa avijacijom.
Letenje ga nije privlačilo samo kao avantura. Želeo je da razume kako letelica nastaje, šta je drži u vazduhu i koliko daleko čovek može da pomeri njene granice. Još kao mladić učestvovao je u izradi jedrilica, spajajući teorijsko znanje sa praktičnim radom.
Studije je započeo na Kijevskom politehničkom institutu, a nastavio u Moskovskoj višoj tehničkoj školi "Bauman", gde mu je jedan od profesora bio čuveni konstruktor aviona Andrej Tupoljev.
Početkom 1930-ih, Koroljov se okrenuo raketnoj tehnici. Bio je među osnivačima moskovske Grupe za proučavanje reaktivnog kretanja (GIRD), male zajednice inženjera i entuzijasta koji su pokušavali da dokažu upotrebljivost raketa na tečno gorivo.
U to vreme, raketa sposobna da stigne do svemira još je delovala kao daleka, gotovo fantastična zamisao. Trebalo je rešiti probleme motora, goriva, stabilnosti, upravljanja i konstrukcije koja će izdržati ogromna opterećenja. Koroljovljeva posebna darovitost bila je u tome što je sve te probleme umeo da posmatra kao delove jednog sistema.
Karijera mu je brzo napredovala, dok u leto 1938. godine nije uhapšen.
Inženjer na Kolimi
Sovjetski Savez je tada bio zahvaćen velikim staljinističkim čistkama. Vojni komandanti, naučnici, inženjeri i obični građani hapšeni su na osnovu iznuđenih priznanja, lažnih optužbi i političkih obračuna.
Koroljov je optužen za sabotažu i učešće u "kontrarevolucionarnoj organizaciji". Tokom istrage bio je izložen batinanju i poniženju, a potom osuđen na dugogodišnju robiju.
Poslat je na Kolimu, jedno od najsurovijih područja sovjetskog logoraškog sistema, sinonim za glad, hladnoću, bolesti i iscrpljujući rad. Tamo više nije bilo važno šta zatvorenik zna ili kakve sposobnosti ima. Jedino pitanje bilo je da li će preživeti.
Koroljov je preživeo, ali sa trajno narušenim zdravljem.
Kasnije je prebačen u takozvanu "šarašku", zatvoreni konstruktorski biro u kojem su uhapšeni naučnici i inženjeri radili na vojnim projektima. Jedno vreme ponovo se našao u društvu Tupoljeva, koji je takođe bio zatvorenik.
Bio je to jedan od najmračnijih paradoksa sovjetskog sistema: država je ljude najpre proglašavala neprijateljima, a zatim ih je primoravala da za nju projektuju avione, motore i oružje.
Koroljov je pušten 1944. godine, ali je potpuno rehabilitovan tek 1957 – samo nekoliko meseci pre lansiranja Sputnjika.
R-7: od oružja do svemirskog nosača
Posle Drugog svetskog rata Sovjetski Savez je započeo ubrzani razvoj balističkih raketa. Koroljov je najpre proučavao nemačku raketu Fau-2 i radio na njenim sovjetskim naslednicama, ali se njegov tim ubrzo udaljio od nemačkih modela i počeo da razvija sopstvena rešenja.
Godine 1946. postavljen je za glavnog konstruktora balističkih raketa dugog dometa. Najvažniji rezultat tog rada bila je R-7, prva sovjetska interkontinentalna balistička raketa. Kao oružje, R-7 je bila složena i nepraktična. Zahtevala je dugotrajne pripreme i velika lansirna postrojenja. Kao svemirski nosač, međutim, pokazala se izuzetno uspešnom.
Koroljov je brzo shvatio da raketa sposobna da prenese bojevu glavu na drugi kontinent može da ponese i satelit u orbitu. Uspeo je da za tu ideju pridobije vojni i politički vrh, iako svemirska istraživanja u početku nisu bila prioritet države.
Tako je 4. oktobra 1957. u orbitu poleteo Sputnjik 1.
Bila je to jednostavna metalna sfera sa četiri antene. Nije nosila veliku naučnu laboratoriju, ali je njen radio-signal imao ogroman značaj: čovek je prvi put napravio predmet koji je postao veštački satelit Zemlje.
U Sjedinjenim Državama usledio je šok. Sputnjik je pokazao da Sovjetski Savez poseduje raketu sposobnu da dosegne orbitu, što je imalo i očigledne vojne posledice. Svemirska trka više nije bila zamisao iz naučnofantastičnih romana, već jedno od glavnih poprišta Hladnog rata.
Dok je svet govorio o sovjetskom trijumfu, ime čoveka koji je rukovodio programom ostalo je tajna.
Od Lajke do Gagarina
Samo mesec dana posle Sputnjika, 3. novembra 1957, u svemir je poslata Lajka, prva životinja koja je kružila oko Zemlje.
Za njen povratak nije postojala odgovarajuća tehnologija. Njena sudbina ostala je jedno od najtežih etičkih pitanja rane kosmonautike.
Koroljovljev tim je ubrzo ostvario i prve uspehe u istraživanju Meseca. Sonda "Luna 2" postala je 1959. prvi objekat napravljen ljudskom rukom koji je stigao do drugog nebeskog tela. Iste godine "Luna 3" poslala je prve snimke nama nevidljive strane Meseca.
Najveći izazov ipak je bio let čoveka u svemir.
Dvanaestog aprila 1961. godine, sa kosmodroma Bajkonur poleteo je "Vostok 1", sa Jurijem Gagarinom u kapsuli. Za 108 minuta Gagarin je obleteo Zemlju i bezbedno se vratio. Prema planu misije, katapultirao se iz kapsule i spustio padobranom.
Čovek je postao svemirski putnik.
Slava je s pravom pripala Gagarinu, mladom pilotu koji je prihvatio ogroman rizik i čiji je osmeh postao jedan od simbola 20. veka. Iza njega su, međutim, stajale hiljade konstruktora, fizičara, matematičara, tehničara i radnika. Na vrhu te piramide nalazio se Koroljov.
Usledili su novi poduhvati. Valentina Tereškova postala je 1963. prva žena u svemiru, a Aleksej Leonov je 1965. izveo prvu šetnju čoveka u otvorenom kosmosu. Sovjetski Savez je tih godina osvajao jedno kosmičko prvenstvo za drugim. Njegov glavni konstruktor i dalje nije imao javno lice.
Ko je bio "glavni konstruktor"?
Unutar sovjetskog svemirskog programa njegov identitet, naravno, nije bio nepoznat. Kosmonauti i najbliži saradnici dobro su znali ko je on i koliki autoritet ima. Njegovo ime bilo je skriveno od javnosti i stranih obaveštajnih službi.
Sovjetski mediji nisu slavili pojedinca, već državu i sistem. Koroljov je zato imao ogroman uticaj, ali ne i javnu slavu.
Koroljov nije lično projektovao svaki motor, raketu i svemirsku kapsulu. Takvi projekti nikada nisu delo jednog čoveka. Njegova najveća sposobnost bila je u tome što je umeo da okupi različite stručnjake, prepozna presudne probleme i mnoštvo pojedinačnih rešenja pretvori u sistem koji funkcioniše. Pored inženjerskog znanja, imao je snažan organizacioni talenat i sposobnost da za svoje projekte dobije podršku vojske i državnog vrha.
Bio je zahtevan i često grub rukovodilac. Teško je podnosio kašnjenja i tehničke neuspehe, a pritisak kojem je bio izložen prenosio je i na saradnike. Njegov odnos sa konstruktorom raketnih motora Valentinom Gluškom prerastao je u težak profesionalni sukob, koji je kasnije uticao i na sovjetski program leta na Mesec.
Koroljov, dakle, nije bio bezgrešni genije iz legende. Bio je komplikovan čovek, oblikovan i sopstvenom ambicijom i sistemom u kojem je radio. Ali je u presudnim trenucima umeo da od zamisli napravi ostvariv projekat.
Neostvareni san o Mesecu
Posle Gagarinovog leta, Koroljov je želeo da Sovjetski Savez načini i sledeći veliki korak, da pošalje čoveka na Mesec. Za takav poduhvat bila je potrebna mnogo snažnija raketa. Tako je nastao projekat N-1, sovjetski odgovor na američki "Saturn V".
Međutim, sovjetski lunarni program bio je opterećen podelama između konstruktorskih biroa, tehničkim problemima, nedovoljnim finansiranjem i nejasnom podelom odgovornosti. Za razliku od američkog programa "Apolo", nije postojala jedinstvena organizacija koja bi upravljala čitavim poduhvatom.
Koroljov nije dočekao nijedno lansiranje N-1.
Umro je 14. januara 1966. godine, samo dva dana posle 59. rođendana. Primljen je na operaciju zbog problema sa debelim crevom, ali se zahvat iskomplikovao i njegovo srce nije izdržalo. Godine provedene u zatvoru i logoru ostavile su teške posledice na njegovo zdravlje, mada za tragičan ishod operacije ne postoji samo jedan uzrok.
Posle njegove smrti N-1 je četiri puta lansirana i sva četiri pokušaja završila su se neuspehom. Sovjetski program sletanja na Mesec na kraju je ugašen.
Nemoguće je znati da li bi ishod bio drugačiji da je Koroljov poživeo. Izvesno je, međutim, da je njegovom smrću sovjetski svemirski program izgubio čoveka koji je imao dovoljno autoriteta da okupi suprotstavljene institucije i usmeri ih ka zajedničkom cilju.
Posthumna slava
U istoriji osvajanja kosmosa, ime Sergeja Koroljova ostaće upisano zlatnim slovima. Bio je centralna figura ekipe koja je raketu iz oružja pretvorila u sredstvo za dostizanje kosmosa. Pod njegovim rukovodstvom lansirani su prvi veštački satelit i prvi čovek u orbiti, a učinjeni su i prvi koraci u istraživanju Meseca.
Tek posle njegove smrti sovjetska javnost saznala je ko je bio čovek iza Sputnjika, Gagarina i najvećih uspeha rane kosmonautike.
Priređena mu je državna sahrana, a urna sa njegovim pepelom položena je u zid Kremlja. Država koja ga je nekada proglasila neprijateljem ispratila ga je kao narodnog heroja.
Doprinos Sergeja Koroljova kosmonautici nije se završio njegovom smrću. Pod njegovim rukovodstvom započet je razvoj svemirskog broda "Sojuz", čije se novije verzije koriste i danas, a rakete nastale na osnovi R-7 i danas pripadaju najdugovečnijim i najpouzdanijim nosačima u istoriji.
Live
