Rusija
Simultanka Mihaila Botvinika: Čovek koji je hteo da nauči mašinu da misli
Kako je jedan dečak iz Kuokale postao svetski šampion, inženjer i jedan od prvih ljudi koji su sanjali o tome da mašina jednog dana zaigra šah kao čovek
Ponekad se veliki ljudi prepoznaju po tome što od samog početka deluju kao veliki. Mihail Botvinik nije bio takav. Nije bio dete koje je sa pet godina prepoznavalo kombinacije. Šah je naučio relativno kasno – sa dvanaest.
I onda se dogodilo nešto neobično. Kao da je neko u njemu pritisnuo prekidač. Sa četrnaest je u simultanci pobedio aktuelnog svetskog prvaka. Sa šesnaest postao majstor. Sa dvadeset osvojio prvenstvo SSSR-a. A 1948. godine postao je svetski šampion. I dok je sve to osvajao, studirao je elektrotehniku, bavio se naukom, stekao doktorat – i počeo da razmišlja o nečemu što je u njegovo vreme zvučalo gotovo nezamislivo: može li mašina jednog dana da igra šah kao čovek?
Botvinik je, dakle, čitavog života radio na jednom istom pitanju, samo ga je postavljao u različitim oblicima: Kako nastaje inteligentan potez? Na šahovskoj tabli, u inžinjerstvu, u nauci i, konačno, u mašini.
Ovo je priča o čoveku koji nije samo igrao šah. On je pokušavao da razume šta se dešava u ljudskoj glavi dok čovek igra šah.
Mihail Moisejevič Botvinik rođen je 17. avgusta 1911. godine u Kuokali, mestu na Karelijskoj prevlaci, tada u Velikoj kneževini Finskoj, u okviru Ruske imperije. Danas se to mesto zove Repino i deo je Sankt Peterburga.
Poticao je iz jevrejske porodice obrazovanih profesionalaca: otac Moisej bio je zubni tehničar, majka Šifra (u nekim izvorima se pominje i kao Serafima) stomatolog. Porodica je živela u samom Peterburgu, na Nevskom prospektu. Ništa u njegovom detinjstvu nije nagoveštavalo da će jednog dana vladati svetskim šahom.
Tek u jesen 1923, kada je imao dvanaest godina, školski drug njegovog starijeg brata pokazao mu je kako se igra šah. Bila je to kućna šahovska garnitura. Nekoliko figura. Šezdeset četiri polja. I dečak koji još nije znao da će mu ta igra promeniti život.
Ovo je jedna od najlepših stvari u Botvinikovoj biografiji. Nije bio klasično šahovsko čudo. Prvi školski turnir nije čak ni osvojio, završio je negde u sredini. Ali tu se pojavilo nešto što će ga kasnije izdvajati od ogromne većine šahista. On nije bio zadovoljan time što zna koji je potez dobar. Hteo je da zna zašto je dobar.
Posle jednog od prvih poraza potražio je savet od starijeg igrača, a iz toga je postepeno izrastao njegov način razmišljanja: najpre konkretno sagledati položaj, pa tek onda iz konkretnih situacija izvlačiti opšta pravila.
Botvinik nije voleo mistiku šaha. Volio je da je rastavi na delove, prouči, izmeri. Da shvati njenu logiku. A onda da je ponovo sastavi.
Ubrzo je počeo da uči sam. I tu dolazimo do epizode koju je kasnije sam ispričao. U ruke mu je dospeo stari broj časopisa "Šahmatni listok" (Šahovski list), koji je u 19. veku uređivao veliki ruski šahista Mihail Čigorin.
Za običnog dvanaestogodišnjaka to je bio samo stari papir. Za Botvinika – otkrovenje. Nije video samo partije. Video je analize, otvaranja, objašnjenja, teoriju. Shvatio je da šah ima istoriju i zakone, da se može izučavati kao nauka.
Kasnije je pisao da mu je taj časopis otvorio "novi svet" i da je tada shvatio da šah može da se proučava. Možda se upravo tu, mnogo pre svake titule, rodio pravi Botvinik. Ne onda kada je prvi put pobedio jakog protivnika, nego onda kada je shvatio: "Ovo može da se razume".
Botvinik je želeo da igra što pre i što ozbiljnije. Postojao je problem: bio je premlad. Zato je u prijavi Petrogradskoj šahovskoj skupštini dopisao nekoliko godina svom stvarnom uzrastu.
Predsednik je, izgleda, znao šta se dešava. I zažmurio. To je bila jedna od onih malih životnih scena koje kasnije izgledaju kao predskazanje. Dečak je ušao u svet odraslih šahista. I počeo da ih pobeđuje.
Dečak koji je pobedio Kapablanku
Godina je 1925. U tadašnji Lenjingrad dolazi čovek koji je u tom trenutku najveća zvezda svetskog šaha – Kubanac Hose Raul Kapablanka, aktuelni svetski prvak. Daje simultanku: igra protiv više protivnika istovremeno. Među njima je i četrnaestogodišnji Botvinik, koji ga pobeđuje.
Postoji i jedna porodična anegdota koja ovu scenu čini još lepšom. Njegova majka, zabrinuta zbog dečakove opsednutosti šahom, prekorevala ga je: "Šta se to praviš? Kao, bićeš drugi Kapablanka?" A onda je njen sin zaista pobedio Kapablanku. Teško je zamisliti lepši odgovor majci.
Dalje je išlo brzinom koja je samo izgledala iznenadna. Sa šesnaest godina, 1927, ušao je u finale prvenstva SSSR-a kao najmlađi učesnik u istoriji tog takmičenja do tada, i tom prilikom stekao zvanje majstora. Sa dvadeset, 1931. godine, osvojio je prvu od ukupno šest titula prvaka Sovjetskog Saveza.
Na šahovskom turniru u Notingemu 1936. godine, na vrhu tabele, ispred praktično celog tadašnjeg šahovskog sveta – Aljehina, Laskera, aktuelnog prvaka Evea – stoje rame uz rame Kapablanka i onaj isti dečak koji ga je jedanaest godina ranije pobedio na simultanci.
Tako se nije pojavio samo još jedan talentovani šahista. Pojavio se novi tip igrača. Botvinik nije hteo da se oslanja na talenat. Hteo je da talenat pretvori u sistem.
Botvinik je studirao, i to ozbiljno. Završio je elektromehanički smer Lenjingradskog politehničkog instituta. Kasnije će steći doktorat iz tehničkih nauka i postati profesor elektrotehnike. Kad je počeo rat, Botvinik je evakuisan na Ural, gde je radio na elektrifikaciji. Zemlji je bio potreban kao inženjer.
Nauka i šah kod njega nisu bili suprotstavljeni. Bili su dva načina istog razmišljanja. U inženjerstvu je tražio kako funkcioniše sistem. U šahu — kako funkcioniše pozicija. U oba slučaja treba da se predvide posledice sledećeg poteza. Kao inženjer ne možete reći: "Osećam da će ovo raditi". Morate pokazati zašto. Botvinik je tako želeo da igra i šah.
Titula koja je dva puta izgubljena i dva puta vraćena
Aleksandar Aljehin umire 1946. godine kao aktuelni šampion sveta. Titula po prvi put ostaje upražnjena, i svetski šah odlučuje da se novi prvak odredi meč-turnirom petorice najboljih. U Hagu i Moskvi, 1948. godine, Mihail Botvinik pobeđuje ubedljivo, ispred Smislova, Keresa, Reševskog i Evea. I počinje epoha u kojoj će sovjetska šahovska škola vladati svetom.
Sledi jedno od najneobičnijih poglavlja u istoriji sporta. Botvinik gubi titulu od Vasilija Smislova 1957. godine, da bi je već sledeće godine vratio. Drugi put mu je 1960. godine oduzima dvadesettrogodišnji Mihail Talj, najmlađi šampion do tada. Botvinik je 1961. godine vraća.
Jedini je u istoriji šaha koji je svetsku titulu dva puta izgubio i dva puta povratio. Onako kako je sve radio: Posle svakog poraza vraćao se za sto, rastavljao meč na delove i tražio gde je sistem zatajio. Poraz za Botvinika nije bio presuda. Bio je podatak.
Kada 1963. godine gubi od Tigrana Petrosjana, ukinuto mu je pravo na revanš, inače bi dobio šansu i za treći povratak.
Tada je imao pedeset jednu godinu i ceo život pred sobom. Najveći deo tog života posvetio nečemu što mu je, duboko u sebi, bilo jednako važno kao i šahovska titula.
Dok je nosio titulu najboljeg šahiste planete, Botvinik nije prestao da bude naučnik. Još 1951. godine odbranio je doktorat iz tehničkih nauka, nastavio da radi kao inženjer i nije prestajao da razmišlja o mašinama.
Samo što je sada, kao šampion i doktor nauka, pred sobom imao pitanje koje je u njemu sazrevalo godinama: Ako čovek može da nauči šah – može li se taj proces objasniti mašini? Time je Botvinik šahovsku tablu pretvorio u laboratoriju.
Naučnik gvozdene logike
Botvinik nije bio lak čovek. Savremenici su ga doživljavali kao izuzetno samouverenog, zahtevnog, ponekad tvrdoglavog. U šahu su ga zvali čovekom gvozdene logike. Nije uvek bio omiljen, niti se trudio da bude.
On nije gradio lik šahovskog romantičara, nego profesionalca koji veruje u svoju metodu. Nije želeo samo da pobedi, već da razume zašto je pobedio. A ako je izgubio, želeo je da razume zašto je izgubio. U tome je bio neobičan i moderan.
Vodio se strogim principom: ako nešto nije korišćeno pet godina, mora se baciti. U kući nije bilo ničega "samo zato", već samo ono što je bilo funkcionalno i neophodno. Nije čekao majstora: sam je popravljao kućne aparate, koliko mu je vid dozvoljavao, a od detinjstva je i svoju ćerku učio isto.
Fizičku disciplinu je održavao do kasnih godina. Čak i u kasnim šezdesetim, vozio bi se finskim sankama da ide u prodavnicu po mleko.
Sa poslovnih putovanja u inostranstvo nije donosio poklone "za pokazivanje", već ono što je smatrao korisnim: moderne radio-aparate, kućne aparate i dobro osmišljena inženjerska rešenja.
Pokazivao je izuzetnu strogost i pedagoški pristup u porodici. U svakodnevnom životu ostao je sistematičan kao i u šahu: nije tolerisao gužvu, učeći porodicu da daju prioritete i akumuliraju iskustvo. Njegova porodica se sećala izreka poput: "Šta razlikuje čoveka od životinje? To što može da akumulira iskustvo". Bukvalno je živeo po ovom pravilu i zahtevao je isto od svojih voljenih.
Njegova prava genijalnost možda nije bila u tome što je video poteze koje drugi nisu videli, već što je umeo da od sopstvenog načina razmišljanja napravi metodu. A metoda može da se prenosi.
Otvorio je svoju čuvenu šahovsku školu, kroz koju su prošli Anatolij Karpov i Gari Kasparov, a kasnije, kroz zajedničku školu Botvinik-Kasparov, i Vladimir Kramnik. Tri svetska prvaka posle njega. Nijedan nije bio njegov učenik po krvi, a svi su bili naslednici po metodi. Zato se Botvinik s pravom smatra jednim od osnivača sovjetske šahovske škole, koja je svetskim šahom vladala pola veka.
Mašina koja još ne postoji
Danas svačiji telefon igra šah bolje nego što je iko ikada mogao da zamisli. Kada je Botvinik počeo da razmišlja o računarskom šahu, računari su bili veličine sobe, a funkcionisali su na lampe.
On nije imao moćne procesore, internet, ogromne baze partija, neuronske mreže. Nije imao mašine koje uče na milionima pozicija. Imao je samo smelu ideju: mašina ne treba samo da računa. Ona treba da razume poziciju, prepozna plan i bira poteze na način koji ima unutrašnju logiku.
To je bio pokušaj da se jedna od najtajanstvenijih ljudskih sposobnosti – šahovska intuicija – prevede u jezik algoritama. Jedna njegova knjiga se zvala upravo tako: Algoritam igre šaha.
Sa saradnicima je razvio program po imenu "Pioner" (pionir), koji je pokušavao da misli kao čovek: da ne pregleda milione nastavaka, nego da – kao pravi majstor – zadrži pažnju samo na nekoliko onih koji nešto znače. A u institutu u kome je godinama radio nastala je "Kaisa", program koji je 1974. postao prvi svetski šampion u računarskom šahu.
Svet je, međutim, ubrzo krenuo drugim putem. Mašine su počele da dobijaju ne razumevanjem, nego silom: stotinama miliona pregledanih pozicija u sekundi. Botvinik je do kraja ostao pri svom: pravo rešenje nije u bržem računanju, nego u tome da mašina jednog dana zaista misli. Odnosno, može li se inteligencija pretvoriti u algoritam?
Od Kukoale do budućnosti
Dečak koji je otvorio stari šahovski časopis i shvatio da se iza šezdeset četiri polja krije čitav svet koji može da se razume, proveo je ostatak života pokušavajući da to i učini. Umro je u maju 1995, u osamdeset trećoj godini.
Botvinik je živeo na granici dva sveta. Jednom nogom u šahu, drugom u nauci. Jednim delom u državnoj mašini, koja je od šaha napravila ponos i industriju, drugim daleko ispred svog vremena, misleći o mašinama koje tek treba da nauče da misle.
Dve godine posle njegove smrti, u proleće 1997, mašina po imenu Deep Blue pobedila je njegovog učenika Kasparova. I to grubom silom, stotinama miliona pozicija u sekundi – upravo onim putem kojim stari majstor nije hteo da ide.
Dvadeset godina posle, 2017, pojavio se "Alfa Zero", program kome niko nije pokazao ni jednu jedinu odigranu partiju. Dobio je samo pravila. U nekoliko sati igre samog sa sobom, od nule, stigao je do šaha kakav pre njega niko nije pokazao. Kad se to dogodilo, mnogi su se setili usamljenog profesora koji je decenijama ponavljao da mašina ne treba samo da računa, nego da razume.
Mihail Botvinik nije doživeo da vidi odgovor na pitanje može li čovek da nauči mašinu da misli. Ponekad su u istoriji najveći upravo oni koji pitanja postave nekoliko decenija pre nego što svet bude spreman da na njih odgovori.
Live
