Ruske ptičice u borbi protiv ukrajinskih dronova: R-934U "sinica"

Jedna od glavnih karakteristika savremenog bojnog polja je sve veća upotreba sistema za elektronsko ratovanje, protivmere i ometanje. Ovome u prilog govori i iskustvo ruskih trupa raspoređenih u zoni SVO, koje se za zaštitu od napada iz vazduha i onesposobljavanje neprijateljskih radara sve više oslanjaju na pomenute komplekse.

Pored već opisane porodice sistema za elektronsko ratovanje "krasuha", veliku pažnju tokom proteklih nekoliko dana privukao je i sistem R-934U "sinica" ("senica", mala ptica pevačica, u prevodu sa ruskog jezika), o kojem je Ministarstvo odbrane RF napravilo i kraću reportažu sa prve linije fronta.

Šta je "sinica" i za šta se koristi?

R-934U "sinica", poznat i kao "udar", je sistem prevashodno dizajniran za otkrivanje, određivanje pravca, tj. koordinata i analiziranje radio signala, presretanje i snimanje informacija koje se putem njih prenose i elektronsko ometanje radio-komunikacionih i uređaja za navigaciju na neprijateljskim letelicama. Daljim razvojem i posledičnom modernizacijom, sistem je osposobljen i za dejstvo po kopnenim sredstvima za komunikaciju, kako mobilnim tako i stacioniranim, a u međuvremenu je konstruisana i modernizovana verzija R-934UM.

Iako se može okarakterisati kao višenamensko sredstvo, u dosadašnjoj praksi "sinica" je korišćena isključivo za ometanje vazdušnih ciljeva, tačnije njihove avionike, nišanskih sprava, kao i za onesposobljavanje koordinacije i prenosa podataka između više vazduhoplova.

Glavna prednost R-934U leži u tome da može otkriti i ometati komunikacione aparate koji rade na frekvencijama u opsegu od 100 do 400 MHz zbog čega prelazak sa jedne na drugu ne utiče preterano na rad sistema i posade. Takođe, pored otkrivanja i ometanja neprijateljskih uređaja, ovaj kompleks se može koristiti i za komunikaciju sa prijateljskim radio stanicama na kopnu i u vazduhu, kao i sa drugim sistemima za ometanje.

Komponente stanice za ometanje

Jedna "sinica" sastoji se od "uralovog" kamiona 43203, sa pogonom 6h6 unutar kog se nalaze antene za prijem, tj. otkrivanje signala i kasnije ometanje, dve radne stanice za operatere sa neophodnom opremom za praćenje i obeležavanje otkrivenih signala, odnosno njihovih izvora, snimanje presretnutih razgovora radi prikupljanja nužnih inormacija, beleženje svih uspešno i neuspešno ometanih ciljeva i satelitsku navigaciju tj. GLONASS.

Zahvaljujući jednostavnosti dizajna i opreme prelazak iz marševskog u borbeni položaj traje manje od 30 minuta, dok posada sa iskustvom to može učiniti u dosta kraćem roku.

Svakom vozilu obezbeđen je pomoćni agregat za napajanje stanice električnom energijom, zbog čega je "sinica" sposobna da radi u kontinuitetu 24 sata, pri čemu odnos prijema i emitovanja mora biti 3:1. Maksimalni efektivni domet za operacije prijema, presretanja i ometanja neprijateljskih radio uređaja je oko 250 kilometara i to u opsegu od 360 stepeni u odnosu na vozilo.

Režim i faze rada

Svaka stanica može dejstvovati samostalno u autonomnom režimu, u koordinaciji sa drugom "sinicom" ili sličnim sistemom i kao deo veće mreže pod kontrolom komandnog vozila R-330KMA kompleksa za elektronsko ratovanje R-330M1P "dijabazol".

U slučaju autonomnog režima, prvi zadatak posade je otkrivanje signala i njihovih izvora u određenom opsegu frekvencija, nakon čega sledi njihova analiza. Na osnovu prikupljenih informacija operater po uputstvima komandira vozila pravi listu ciljeva koje treba ometati, a u isto vreme moguće je prisluškivati razgovor na presretnutim frekvencijama i pokrenuti snimanje, radi skupljanja dodatne količine podataka.

Poslednji deo prve, odnosno "izviđačke" faze čini rangiranje ciljeva sa pomenute liste na osnovu prioriteta za ometanje. Druga faza počinje kada komandir vozila izda naredbu za početak ometanja željenih ciljeva na određenim frekvencijama sa liste.

Ključna prednost autonomnog režima ogleda se u činjenici da je jednom vozilu potrebno mnogo manje vremena za raspoređivanje i pripremu, budući da nije potrebno razmeniti podatke o koordinatama sa drugim stanicama, niti obaviti sinhronizaciju sa njima.

Kada je u pitanju rad u paru sa drugom "sinicom", dve stanice se raspoređuju na deset kilometara razdaljine i nakon sinhronizacije započinju "izviđanje" uz istovremenu razmenu podataka puem posebnog radio kanala. Zajedničko ometanje ciljeva vrši se na osnovu odluke nadređenog komandira iz jednog od vozila, a čitav proces je sličan i kada je "sinica" uparena sa različitim sistemom za elektronsko ratovanje.

Ukoliko je jedna stanica deo veće mreže za ometanje i protivmere, svi prikupljeni podaci osim prisluškivanog razgovora prosleđuju se komandnom vozilu na analizu. Po obavljenoj analizi posada komandnog vozila "dodeljuje" mete podređenim stanicama, posle čega počinje dejstvo po ciljevima.

Iskustva u SVO

Tokom gorepomenute reportaže, komandir jedne od stanica sa pozivnim znakom "Vinograd" izjavio je da je njegova posada do sada onesposobila niz ukrajinskih bespilotnih letelica. Neke od njih su izviđačke poput "valkire", "furija" i "leleke-100" koja se ujedno koristi i kao osnova za lutajuću municiju RAM 2.

Ovakva praksa i ne treba da čudi, budući da se radi o malogabaritnim i relativno jeftinim letelicama, koje se masovno proizvode i koriste od početka sukoba. Stoga je ometanje i onesposobljavanje upotrebom sistema za elektronsko ratovanje povoljnija opcija borbe protiv njih, nego dejstvo standardnim sredstvima PVO. Takođe, dejstvo raketnim sistemima bi moglo dovesti do otkrivanja njihovih položaja i eventualnog vazdušnog udara.

Zato se može zaključiti da pored toga što predstavljaju ekonomičnije rešenje, "sinice" su ujedno i sigurniji način za onesposobljavanje bespilotnih letelica, a dejstvo u sklopu čitave mreže sličnih sistema omogućava formiranje malih zona zabranjenog leta za dronove duž čitavog fronta.