Srbija i Balkan
Kvo vadis, Aida? Kako je Aida Ćorović zamrzela EU?
Dolazak "Rio Tinta" u Srbiju pomirio je pazarsku aktivistkinju sa sopstvenom državom, i doveo do toga da Evropu na svojim društvenim mrežama predstavi ni manje ni više nego nacističkom svastikom
Beogradski muralisti mogu da odahnu – aktivistkinja Aida Ćorović izgleda da je pronašla novi zid sa kojim će se svađati, a on ne samo da nije u Beogradu, nego ni u Srbiji i po svoj prilici se nalazi u "lepoj njihovoj" Evropskoj uniji. Jer neprijatelji novopazarske aktivistkinje nisu više srpski nacionalizam ni ulični umetnici, već je to, verovali ili ne – upravo EU.
"Fašizam" koji se Aidi svojevremeno priviđao dok je s kornetima jaja šetala po Srbiji i fizički se obračunavala sa vizuelnim prikazima srpskih generala – aktivistkinja je sada uočila na drugoj strani. U samom izvrorištu - u EU i Nemačkoj.
Evropska unija je, sugeriše nam sada ova aktivistkinja za ljudska prava, nacistička tvorevina. "Evropska prosvetiteljska ideja pala je u čabar", dolazak Šolca u Srbiju je "okupacija", a potpisivanje memoranduma o kritičnim sirovinama za nju je "gore nego pristupanje Trojnom paktu".
Nije, dakle, Srbija, nikad ni bila ta kojoj je, kako je ona tvrdila, "potrebna denacifikacija". To zlo za koje je ona tvrdila da je upravo u Srbiji u "terminalnoj fazi"- sve vreme je bilo negde drugde. Ali, dugo joj je trebalo da to shvati.
Proviđenje o tome kakva je EU zaista, Aida je, dakle, doživela s aktuelizacijom priča o iskopavanju litijuma u Srbiji, kada je shvatila da ćemo "novi fašizam prepoznati po želji da se uništi planeta koja nam je svima jedini dom".
A onda je, potpuno iznenada na svoju profilnu fotografiju postavila sliku na kojoj je Evropska unija predstavljena nacističkom svastikom.
Na takav obrt, "drugosrbijanska elita" koja je svojevremeno, dok se aktivistkinja rvala sa policajcima usklikivala "Je suis Aida" - sada se nemo zapitala - "Kvo vadis Aida"?
Samo je NATO lobista Leo Naim Beširi smogao snage da prokomentariše jedno – "JOJ".
"Antifašistkinja" koja je pre svega nekoliko godina sa stranica "Dojče velea" poručivala- da je nezamislivo "da neko u Berlinu napravi grafit Hitleru" (poredeći to sa postojanjem murala Ratka Mladića u Beogradu), a sve koji bi isticali srpsku zastavu nakon glasanja za sramnu rezoluciju u Srebrenici pre nekoliko nedelja nazivala "genocidnim", možda se ranije i premišljala oko toga kakva je EU, ali joj se sada izgleda, "javilo" da se čitav ovaj blok bukvalno davi u nacizmu.
Ali, nije tako uvek bilo - Aidini stavovi o ovom bloku menjali su se češće od njenog imidža koji se kretao od – osobe koja kritikuje devojke koje noseći hidžabe peru svoju prošlost - do "huliganke" koja se upušta u borbu "prsa u prsa" sa muralom Ratka Mladića. Tako je bilo i sa njenim stavovima – pre ovog konačnog zaokreta, Aida se neprestano kretala tankom, i ne baš jasno definisanom granicom između ljubavi i mržnje prema EU.
"Moram da priznam da se često osećam ambivalentno prema Evropskoj uniji. Nisam od onih koji kažu da je u Uniji sve savršeno, što je čini obećanom zemljom, određenom vrstom Šangri La u kojoj ćemo voditi savršen život nakon što joj se pridružimo. EU doživljavam kao sistem vrednosti i smatram da usvajanje ovih vrednosti, kako Srbije tako i zemalja u okruženju, treba da bude naš glavni zadatak. Mislim da treba težiti tim vrednostima, a ne samo formalnom ulasku u EU", poručivala nam je Aida pre desetak godina u razgovoru za portal "Juropian vestern Balkan", dodajući da EU zamera ksenofobiju i odnos prema migrantima.
Sigurno da je Aida sada, kada je konačno shvatila šta su to "vrednosti" EU, napokon ponosna što je "građanka" Srbije koja nije deo takvog sistema?
"Sve možeš uzeti Srbinu- i novac i hleb iz usta, možeš mu uzeti čast i život, ali, kukala ti majka ako se drzneš da mu uzmeš zemlju. Toliko duboku, atavističku vezu sa zemljom (ne mislim na državu, već na njivu, baštu, kućicu i okućnicu) retko sam viđala oko sebe. Zato sam sigurna da će ovo otimanje zemlje u dolini Jadra biti prelomna tačka pobune i otpora i da će ovaj đubraluk koštati vlasti i samog Vučića. Sigurna sam i tvrdim bez imalo zadrške, da među ljudima koji poslednjih godina pružaju otpor otimanja zemlje, ima onih koji neće prezati da daju život za svoju rodnu grudu. Čekaju nas ekstremno teški dani i meseci, ali, ja ni jednoga časa nemam sumnju da će Rio Tinto pokunjen otići odavde", srbuje Aida sa svoje Fejsbuk stranice.
Aktivistkinja nas međutim, nije lagala- njen odnos sa EU bio je, ranije, zaista ambivalentan.
Nisu joj valjali, kada je, kako je svojevremeno tvrdila, nisu zvali na sastanke, i nisu davali grantove dok je u Novom Pazaru vodila NVO "Urban in", za koje su mediji ipak pisali da se finansira sredstvima iz Norveške, Švajcarske, Engleske, Sjedinjenih Američkih Država, ali da su mu donatori i Sorošev Fond za otvoreno društvo, Fridom haus, GMF…
U ljubavi sa Zapadom, Aida je, međutim, itekako bila kada se politički aktivirala kao poslanica Pokreta slobodnih građana u vreme Saše Jankovića, koji je, poput današnjih naslednika iz te stranke i sam znao da se spakuje i ode u Brisel da se požali na Vučića i situaciju u Srbiji.
Nije se Aida gadila ni od podrške koju ju je EU uputila kada je trebalo da ide u zatvor zbog kršenja javnog reda i mira dok se obračunavala sa Mladićevim likom na zidu jedne beogradske zgrade, a isto tako, nije morala ni da razmišlja hoće li podržati nemačku rezoluciju o Srebrenici kojom se Srbi proglašavaju za genocidan narod. Štaviše, žestoko je, baš kao i čitava EU, lobirala i da se Crna Gora pridruži ovakvom etiketiranju Srba, a one koji bi istakli srpsku zastavu u znak protesta zbog usvajanja rezolucije, optužila je čak i da bi oni "sigurno uradili isto što su radili 90-ih godina na potezu od Potočara do Tuzle - pobili te ljude".
Nikad tako nije dovodila u pitanje ni "da Kosovo nije naše", pa ni da kaže da "SPC nije verska već politička organizacija. Jednom rečju - uvek je bila idealan, školski primer zapadnog aktiviste i "uzor" ostatku civilnog društva koje finansira EU.
Ali, sve što je bilo potrebno da Aidu pomiri sa sopstvenom državom, bio je dakle, dolazak "Rio Tinta". Jer konačno, za nju se pojavio veći neprijatelj od sopstvene zemlje.
Aktivistkinja, koja je, kako kaže, samo zahvaljujući dešavanjima devedesetih izbegla da bude "blazirana istoričarka umetnosti" koja pije antidepresive i nezadovoljna je životom, nije međutim, sada po prvi put šokirala javnost nekim "zaokretom".
Jer ona je, zapravo, svoju karijeru započela kritikujući "bošnjački nacionalizam", da bi joj se zatim pričinio "srpski fašizam" na kome je dopunila svoju biografiju, i od istoričarke umetnosti, postala "politička aktivistkinja" i "antifašistkinja".
Da li je Aida, uočavajući da je zlo zapravo u Evropi, tek sada "upoznala sebe"?
"Može mi se da ćutim kao većina i da se pravim da ne vidim zlo, ali ne bih bila ja da okrećem glavu", poručuje Aida, ozbiljno zagrejana za borbu za denacifikaciju. I to toliko, da nas ne bi začudilo ni kada bi sada oduševljeno podržala Putina, koji je u Ukrajini (čiji je režim ona ranije zdušno podržala, na protestima optužujući Ruse za "agresiju" ) – u potpuno istoj misiji. Ko zna- kako je krenulo, možda pokraj murala Ratku Mladiću osvane i jedno, Aidino "Z" u znak podrške ruskoj specijalnoj operaciji?
