Strani dostavljači za RT Balkan: Zašto smo izabrali Srbiju?

Kako izgleda život dostavljača koji su u Srbiju "uvezeni" iz inostranstva, za RT Balkan otkrili su Hakan Gejik (36) iz Istanbula i Lazaro Jancel Pena Rodrigez (36) iz Havane.

Pod teretom kutije sa reklamom "Volt" i "Glovo", krstare beogradskim ulicama u proseku 10 do 14 sati dnevno i kažu da im ne ostaje previše slobodnog vremena za uživanje i odmor.

Obojica otkrivaju da su našu državu izabrali, pre svega, jer im za dolazak nije trebala viza.

"Sledećeg aprila će biti tri godine otkako sam u Srbiji. Trenutno vozim skuter, mada sam počeo sa biciklom prvih mesec dana. Ali to je katastrofa, jer su srpski vozači ludi", kaže Rodrigez.

On dodaje da mu pored deset sati koje minimum provede na poslu ne preostaje mnogo sati za druženje i upoznavanje tradicije i kulture.

"Družim se sa drugim Kubancima, imamo naš klan, ali i sa kolegama iz drugih zemalja i ljudima odavde. Ima divnih i dobrih ljudi, ali i onih koji nas ne poštuju i koji svaku priliku koriste da pokažu agresiju i predrasude", navodi on. Objašnjava da je jedina neprijatna situacija, koje je imao pored padova sa skutera, kada ga pitaju "zašto je u Srbiji a ne priča srpski jezik". 

Kaže da dobro zarađuje, da u zavisnosti od dana, na kraju meseca može da uštedi i do 150.000 dinara.

"S obzirom da na Kubi imamo veliko siromaštvo i inflaciju, pokušavam da svojoj porodici pošaljem 200-300 evra mesečno. Plan mi je da ostanem da živim ovde, sviđa mi se Beograd više od Novog Sada, koji sam takođe imao priliku da posetim", kaže Rodrigez.

Ističe da je završio studije prava na Kubi, a kao najlepši trenutak, kroz osmeh, izdvaja onaj dan kada treba da dobije platu.

Njegov kolega iz Turske, Hakan Gejik, za naš portal otkriva da je još u detinjstvu u Istanbulu imao dodira sa migrantima s Balkana.

"Smatram da je turska košarka dobra zahvaljujući sportistima iz Srbije, BiH, S. Makedonije. Od ranije sam čuo za Beograd, mnogi turisti iz Istanbula dolaze ovde, pa su nam pričali kako je lepa zemlja, kako su ljudi dobri domaćini, a hrana kao i naša. Znao sam i neke srpske reči, uglavnom psovke", kaže Hakan i dodaje da je u Srbiji prvo naučio da kaže "prijatno".

"Počeo sam da radim u januaru 2024, a do sada sam već dva puta išao u Tursku. Volim to što sam na sat i po od kuće, odakle sam otišao iz ekonomskih razloga", priča nam Hakan.

Otkriva da je radio kao trener menadžer u kompaniji "Honor", uvozio robu iz Kine, radio kao engleski tutor jer je završio studije engleskog jezika, imao je angažman i na aerodromu, u prodaji za "Samsungove" telefone...

Naš izbor

RT Balkan istražuje: Da li je Srbija postala protočni bojler za strane radnike?

"Obavljao sam mnogo različitih poslova. Međutum, devalvacija je ogromna i kod nas. Na primer, za kurirsku platu od 3.000 evra za 14 sati rada, možeš da kupiš samo jedan 'ajfon', dok ovde možeš više. Zato nisam razmišljao kada sam video oglas za posao u Beogradu. Pokušao sam, jer sam razmišljao – šta mogu da izgubim? Ništa, osim nekoliko meseci. U najgorem slučaju, vratiću se...", objašnjava dostavljač iz Istanbula.

Kaže da slobodno vreme uglavnom provodi u lenčarenju.

"Obilazim grad sa prijateljima, ali se najčešće socijalizujem kroz posao. Volim ovaj grad, sve je na deset minuta, a to nije slučaj sa Istanbulom. Vreme je takođe bolje nego u Turskoj, hrana je bolja. Zanimljivo mi je da prepoznajem uticaje u onome što istorijski imamo zajedničko. Takođe, bolja vam je hrana, iako je slična kao naša, koja je suvlja i sa više začina", kaže Hakan.

Navodi da je po dolasku prve dve nedelje svaki dan jeo burek, ali da je shvatio da to nije održivo.

"Onda sam prešao na ćevape, gurmansku, burger... ", nabraja on omiljene srpske specijalitete.

Iako za sada potroši sve što zaradi, želja i planovi su mu da investira u Srbiju. 

"Čekam na ličnu kartu, učim srpski, koji nije lak i treba vremena. Međutim, kada radiš nemaš vremena da se fokusiraš na jezik", kaže on.

Stefan Šurlan iz Agencije za zapošljavanje stranaca u dostavi za RT Balkan kaže da je prvi kontingent radnika zaposlen pre 7-8 godina zvanično, ali da se omasovilo i postalo aktuelno 2019. godine.

"Prvo smo mi počeli u dostavi da uvozimo strane radnike, pa sektor građevine, ugostiteljstva, sad već i u proizvodnji, magacinima, gde god su deficitarna zanimanja i gde postoji stvarna potreba za uvozom radne snage", kaže Šurlan.

Objašnjava da su procedure sledeće: prva i osnovna stvar je da poslodavac pred državom dokaže da je ozbiljan, da dokaže da nije juče otvorio kompaniju, da ima potrebu za zaposlenjem stranaca, ali da ima i srpske državljane među zaposlenima.

"Potrebno je da ima određeni promet, da posluje u plusu, da je firma čista što se tiče poreskog duga, da ima potvrdu o nekažnjavanju, kao i da stranci nisu osuđivani. Moraju da imaju važeći pasoš na 3 godine. Prvo se aplicira za boravak, a onda za dozvole za rad. Stranac mora da ima adresu, predugovor o radu koji dostavljamo policiji",  objašnjava on.

Dodaje da je dodatni problem abnormalno dugo čekanja, kao i dezinformacije koje dobijaju u Upravi za strance. Šurlan kaže da i pored dobre plate ne možeš da nađeš ljude.

"Sad nam treba 100 vozača, ne možemo da ih nađemo u Srbiji. U ovom poslu je velika fluktuacija ljudi, mnogi odlaze preko zime ili promene zemlju, pa se vrate na proleće, a neki se i ne vrate. Za ovih pet godina kroz dostavljački posao je prošlo 150 do 200 ljudi, a trenutno na terenu radi od 60 do 80 ljudi", otkriva naš sagovornik.

Najčešće, kako ističe, radnici dolaze iz Uzbekistana, Rusije, Turske, Egipta, Indije i Nepala.

"Najzadovoljniji smo sa Uzbekistancima i Rusima, dok smo nezadovoljni sa Indusima i Nepalcima, koji ne mogu da se pohvale radnim navikama", navodi on.

Objašnjava da se svi aplikativni poslovi rade na učinak, pa da od radnika zavisi da li želi da radi pet ili 10 sati.

"Organizujemo im smeštaj, sve troškove radne dozvole, koji variraju od 200 do 500 evra u zavisnosti od taksi, ambasade i sl. Refundiramo i putne troškove, ali tek posle godinu dana kada se uverimo da će radnik ostati", priča Stefan Šurlan.

Prema njegovim rečima, vreme predrasuda, napada, slanja inspekcija i vređanja sada je prošlo.

"Dve godine nismo imali nijedan napad. Živ se čovek na sve navikne, kao što mi odlazimo za Nemačku da vozimo kamione, tako Turci dolaze kod nas da rade kao kuriri ili građevinci", zaključuje predstavnik agencije.