Jevanđelje po Mihaelu Martensu: Kako je progon srpske crkve na KiM postao kliše

Sukob na Kosovu i Metohiji na samom izmaku devedesetih godina dvadesetog veka nije imao nikakve veze s religijom i ko tvrdi drugačije na putu je da postane ultradesničar, ako to već i nije, sugeriše nam novinar "Frankfurter algemajne cajtunga" Mihael Martens, "dobar poznavalac ovdašnjih prilika", što bi rekli prozapadni mediji, ili čovek kojeg je posao naneo u naše dvorište koje rado prekopava i analizira. 

U najnovijoj takvoj analizi na Iksu, Martens uz citat "NATO pogrešio u ratu na Kosovu, jer je bombardovao Srbe hrišćane da bi pomogao muslimanskim Albancima, a trebalo je da bude obrnuto" ispod kojeg je fotografija Markusa Fronmajera iz Alternative iz Nemačku i njegov intervju, objašnjava kako je ovaj narativ pogrešan na mnogo načina. Kao i da takvo viđenje NATO bombardovanja imaju evropski ultradesničari.

Kliše je da su jugoslovenski ratovi prvenstveno bili vezani za religiju, a u slučaju "Kosova", postoji još jedan aspekt koji se ne uklapa u ovu perspektivu, navodi nemački novinar.

On se poziva na "najveći masakr koji su počinili 'hrišćanski Srbi' na Kosovu", u aprilu 1999, a za koji tvrdi da su žrtve bili katolici. 

"Pa kako to objašnjavaju oni koji tvrde da su ti ratovi bili u vezi s religijom, hrišćanstvo protiv islama? Pa ne mogu, pošto činjenice stoje na putu njihovoj ideologiji", ističe Martens u svojoj kratkoj analizi.

Stručnjak za postjugoslovenski prostor kakav je Martens sigurno zna da su "hrišćani" u Drugom svetskom ratu počinili genocid nad hrišćanima, Hrvati katolici nad Srbima pravoslavcima, i da bi bilo zaista neozbiljno, a ustvari tragikomično, to uzeti kao argument da to nije bio verski sukob jer, pobogu, i jedni i drugi su hrišćani. 

Vratimo se, međutim, na slučaj "Kosova".

Ako bi neko zaista hteo da se bavi činjenicama, ima ih obilje, od onih dokumentovanih do onih koji bodu oči svakom ko ode na Kosovo i Metohiju. Od izveštaja blaženopočivšeg patrijarha Pavla (tada episkopa raško-prizrenskog) Svetom arhijerejskom Sinodu o stradanju crkve na Kosmetu iz šezdesetih godina prošlog veka, do današnjeg manastira Visoki Dečani opasanog bodljikavom žicom i pod stražom Kfora. Prvo su koreni sukoba, a drugo njegove posledice.

Slučaj Bogorodice Ljeviške: "Ako je vaše, što ste je palili marta 2004?"

Sukoba u kojem je, po Martensu i ideolozima NATO bombardovanja kao humanitarne akcije, Srpska pravoslavna crkva verovatno nekakva kolateralna šteta u ratu Srba i Albanaca. Baš nikakve veze nema ni što je srpska ni što je pravoslavna, ni što je u većinski muslimanskom okruženju. Tek eto nekako, ničim izazvana, našla se sa svojim Pećkom patrijaršijom, Dečanima, Gračanicom i Bogorodicom Ljeviškom na listi ugrožene svetske baštine Uneska. 

Kao što su i u pogromu marta 2004. godine gorele srpske crkve i manastiri valjda zato što su se našle na putu mirnim demonstrantima kojima je bilo hladno i za koje je to objekat za potpalu, kao i svaki drugi srpski objekat tog tipa.

Doduše, u ponečemu je Martens i u pravu. Zaista jeste filozofsko pitanje da li Albanci svetinje srpskog naroda na KiM više mrze zato što su srpske ili zato što su pravoslavne. 

Inače, objava sa kojom je počelo celo Martensovo razmišljanje o pogrešnosti verovanja da na eks-jugoslovenskom prostoru religija ikome išta znači počela je, kao što rekosmo, citatom. Sudeći po fotografiji prikačenoj odmah ispod, reklo bi se da su to reči Markusa Fronmajera iz AfD-a iz intervju naslovljenog "Projekat Kosovo je propao". 

Na sajtu AfD-a može se videti da je ovo intervju od 30. maja 2023, a iz iste godine, samo januar, je i intervju Petera Bistrona, takođe prikačen u Martensovim razmišljanjima. Ni u jednom ni u drugom nema citirane rečenice o NATO-u: ako je verovati sajtu ove "ultradesničarske stranke".

Zašto Martens izvlači dve godine stare intervjue, čiji povod nisu bili ni hrišćani ni NATO već bespravna situacija na KiM pod režimom Aljbina Kurtija? Da nas pozove na promociju knjige "Masakr na Kosovu 1998-1999" Škeljzena Gašija, bivšeg političkog savetnika Kurtija. Prelepo, zar ne?

Jer pokrenuće se na promociji u Berlinu u organizaciji Fondacije "Hajnrih Bel", ova "verska" i brojna druga pitanja iz već klasične trijade: odgovornost (Srbi), zločini (Srbi), pomirenje (Albanci i "drugi" Srbi). U Gašijevoj knjizi, obaveštava nas Martens, na više od 800 strana opisana su 83 masakra iz 1998-1999. Na drugom mestu (portal BIRN, Priština), saznajemo da od ovih 83 ima čak dva slučaja masakra nad Srbima.

Pa u duhu teme, da damo svoj skromni doprinos pamćenju i raspravi o nevažnosti religije u sukobu na Kosmetu. Te 1999, 15. juna u Prizrenu je kidnapovan monah Hariton (Lukić), a njegovo obezglavljeno telo nađeno je godinu dana kasnije od strane Komisije za ekshumaciju, u selu Tusus kod Prizrena. Zamonašen je 1998. u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena i to je bilo prvo monašenje u ovoj svetinji posle 550 godina.

Srpski "ultradesničari" na muralima ga predstavljaju kako drži svoju glavu u rukama, nalik na svece mučenike, u – po Martensu, pogrešnom – uverenju da je otac Hariton stradao zbog svoje vere.

Iste 1999, samo 19. jula, pripadnici tzv. OVK ubili su jeromonaha Stefana Purića u selu Budisavci, nedaleko od manastira u kome je služio u metohu Pećke Patrijaršije. Otac Stefan je otišao u nabavku namirnica kada je otet. Prema raspoloživim informacijama presreli su ga lokalni pripadnici OVK i potom njemu i Vujadinu Vujeviću, koji je bio s njim, odsekli glavu sekirom u prisustvu više lica koji su posmatrali zločin, napisao je o godišnjici njegove smrt dečanski iguman Sava Janjić. Njihova tela su bačena u neku od jama i do danas nisu pronađena.

Toliko o činjenicama. I toliko o ideologiji.