Od Sarajeva do Račka: Kako se "istina o srpskim zločinima" kalila u Haškom tribunalu

Vilijam Voker, bivši šef OEBS-a na KIM rekao je da je "važno da je 'Kosovo' nova država u srcu Evrope" i da je to "donela vojna intervencija NATO-a, o kojoj tada niko nije ni razmišljao, a koja je rezultat reakcije na pokolj u Račku".

Kao i u svakoj laži i u Vokerovoj ima zrno istine – fabrikovani slučaj Račak jeste bio preko potreban Zapadu kako bi opravdao NATO agresiju na SR Jugoslaviju 1999. godine.

Slične zamisli Zapad je već isprobavao tokom devedesetih, a kao poligon je služilo okupirano Sarajevo. Sud u Hagu bio je poslednja instanca koja je sve loše iscenirane fikcije trebalo da "ozakoni" presudama i da krvavo raskomadanom području bivše SFRJ donese katarzu, i to preko srpskih leđa.

Ipak, pojedine "akcije" bile su toliko aljkavo realizovane da čak ni nimalo gadljivi Haški tribunal nije mogao da ih svari.

Videlo se da je fabrikovano

U maju 1992. godine pale su mine u ulicu Vase Miskina u Sarajevu, a poginuo je i ranjen veliki broj civila, što je bio povod da se tadašnjoj Jugoslaviji uvedu rigorozne sankcije.

Srpska strana je odbacila odgovornost za zločin, tvrdeći da je u pitanju "operacija pod lažnom zastavom" iza koje stoje muslimanske snage. Naziv se koristi za sve tajne operacije i slične aktivnosti (oružani i teroristički napadi, atentati ili sabotaže) koje preduzima neka država ili organizacija, ali je pripisuje nekoj drugoj, najčešće suparničkoj državi ili organizaciji u propagandne svrhe.

List "Independent" od 22. avgusta 1992. primetio da je su strašne scene sa lica mesta užasnule javno mnjenje, prenosi organizacija "Defend demokrasi". Zvaničnici UN-a su od početka bili "sumnjičavi u vezi sa okolnostima, ali nisu hteli javno da iznesu svoje mišljenje, kako ne bi ugrozili svoju misiju u Bosni".

Poverljivi izveštaji dati komandantu mirovnih snaga UN generalu Satišu Nambijaru navode "da je verovatno da je napad izvršila vojska bosanske vlade u Sarajevu". U stvari, oni smatraju da to uopšte nije bio minobacački napad, već "eksplozija detonirana sa daljine – verovatno eksploziv u konzervi", jer trag koji je ostao posle udara nije ni približno veliki koliko bi se očekivalo.

Prema navodima lista, zvaničnici UN i visoki zapadni vojni oficiri smatraju da je napad 1992. godine izvela bosanska vlada, "da bi pridobila simpatije celog sveta i pokrenula intervenciju".

Izvori tvrde i da je general Pjer Mari Galoa, istaknuti geopolitičar i vojni strateg pitao premijera Francuske Alena Žipea "da li je mina koja je napravila pokolj u sarajevskoj ulici Vase Miskina bošnjačka" i da li su "oni izazvali pokolj sopstvenog naroda". "Da", odgovorio je Žipe i dodao da su "oni izvukli NATO iz odlaganja i odugovlačenja".

O tome koliko je slučaj bio potkrepljen, svedoči i činjenica da je Tužilaštvo u Hagu povuklo optužnicu iz predmeta u procesu suđenja generalu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću (čak i pre nego što je počelo suđenje) kao i prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću.

Na pitanje zašto je Haški tribunal odustao od optužnica za navodni pokolj, advokat Branko Lukić kaže da su "Račak i Vase Miskina do te mere ogoljeni pre početka suđenja i da se videlo da je fabrikovano, da tužioci u Hagu nisu hteli da se opterećuju - toliko je bilo očigledno".

U interesu "visoke politike"

Sledeći događaj koji će biti okarakterisan kao pokolj desio se februara 1994. godine, kada su navodno srpske snage ispalile minu na sarajevsku pijacu Markale, a snimci onoga što se desilo obišli su ceo svet.

General Majkl Rouz koji je tada bio na čelu UNPROFOR-a otkrio je u memoarima da je u prvom izveštaju UNPROFOR-a bilo navedeno da je mina ispaljena sa položaja armije BiH, što je u potvrdio i posrednik Evropske zajednice (EZ) Lord Dejvid Oven u knjizi "Balkanska Odiseja":

"General Rouz je na sastanku sa liderima bosanskih Muslimana rekao da je upravo dobio tehničku informaciju koja ukazuje da mina nije došla iz područja pod kontrolom Srba, već iz područja pod kontrolom Muslimana", navodi Lord Oven u knjizi.

"Pored toga, stručnjak za balistiku u Zagrebu je proučio mapu potencijalnih putanja koju su izradili istražitelji UN u Sarajevu i ocenio da ugao pod kojim je mina pala na krov tezge pokazuje da je veća verovatnoća da je tačka odakle se pucalo bila udaljena 1.100 - 2.000 metara što bi značilo da je ispaljena sa položaja bosanske vojske. Kada je ova informacija stigla u UN u Njujorku, sve je učinjeno da za nju sazna što manji broj ljudi kako bi se smanjila šansa da procuri u medije", piše tadašnji posrednik EZ.

U kasnijim izveštajima UNPROFOR-a navedeno je da je u prvom izveštaju napravljena greška, ali da ni nakon narednih istraga nije bilo moguće utvrditi odakle je došao projektil, što, naravno, nije pokolebalo međunarodnu zajednicu u nameri da Srbe označi kao krivce.

Tokom suđenja bivšem komandantu Sarajevsko-romanijskog korpusa (SRK) Vojske Republike Srpske (VRS) Stanislavu Galiću predstavljen je "ekspertski" izveštaj Berke Zečevića, koji je tvrdio da je mina došla sa srpskih položaja.

Iako je Sud odlučio da je Galić kriv "bez osnovane sumnje", zanimljivo je izdvojeno mišljenje sudije iz Kolumbije Rafaela Nieta Navija, u kome je izneo sumnje da je projektil ispaljen sa teritorije koju kontroliše SRK. On je naveo objektivne prepreke koje onemogućavaju da se izmeri ugao pada mine, pa time i precizno lociranje mesta odakle je ispaljena.

Između ostalog, Navija obrazlaže da je krater već bio raskopan, odnosno izmenjen, a da se relevantno merenje može raditi jedino u krateru originalnih karakteristika i to dok je mina još u zemlji.

Sajt "Grejzon" preneo je sadržaj dokumenata koje su kanadski mirovnjaci, koji su u to vreme bili deo UNPROFOR-a, poslali Štabu nacionalne odbrane u Otavi, a sa kojih je Kanada skinula oznaku tajnosti početkom 2022. godine.

Na više mesta u depešama se osvrću na "spoljno mešanje u mirovni proces koje nije pomoglo situaciji", što se odnosi na Vašington i njegovu bezuslovnu podršku Bošnjacima "koja ih podstiče da budu zahtevni i nefleksibilni u pregovorima".  

U nekim depešama spekuliše se da će Muslimani izvesti napad pod lažnom zastavom i to na sarajevski aerodrom, odredište za humanitarnu pomoć Bošnjacima. Kako bi "Srbi bili očigledni krivci", a "Muslimani bi od toga imali veliku propagandnu korist", pa je "za Muslimane bilo veoma primamljivo da izvrše granatiranje i okrive Srbe".

Vrlo su upečatljivi delovi koji se odnose na događaj na Markalama iz 1994. gde se skreće pažnja na "uznemirujuće aspekte" događaja, uključujući novinare koji su "tako brzo upućeni na lice mesta" i "veoma vidljivo prisustvo muslimanske vojske u toj oblasti".

Iako su UN tvrdile da se ne zna ko je odgovoran, "skoro je izvesno da to nisu Srbi", rekao je tada belgijski komandant Jan Segers.

Bivši zvaničnik UN Džon Rasel koji je izvršio analizu kratera u februaru 1994. napisao je u svom dnevniku u noći napada da veruje da je bosanska armija ispalila projektil.

Šef odbrane Radovana Karadžića u Hagu, advokat Goran Petronijević pozvao se i na dnevnik francuskog predsednika Fransoa Miterana.

Miteran je, kako tvrdi, 1995. godine zapisao da ga je "generalni sekretar UN Butros Gali obavestio da je projektil koji je pogodio sarajevsku pijacu Markale čin provokacije (bosanskih) muslimana".  

Štaviše, Jasuši Akaši, specijalni izaslanik UN-a za Bosnu, rekao je 6. juna 1996. godine novinaru nemačke agencije DPA iz Njujorka, da postoji tajni izveštaj UN kojim se snage bosanske vlade optužuju za taj zločin na Markalama. Tvrdilo se da je taj tajni izveštaj prosleđen generalnom sekretaru UN Butrosu Butrosu Galiju, koji ga nije objavio u interesu "visoke politike". 

Balkanska Odiseja 2. deo 

Druga epizoda u "filmu" Markale, po istom scenariju, odigrala se u avgustu 1995, kada je na pijacu palo pet mina. Istraga UN vođena je u tajnosti, a zaključak je bio da su Srbi odgovorni za incident.

Tadašnji komandant UNPROFOR-a General Rupert Smit je istog dana izjavio da "nije jasno ko je ispalio mine", mada je Dejvid Harland, jedan od zvaničnika UN kasnije tvrdio da je takva izjava data po njegovom savetu, "kako ne bi alarmirali Srbe koji su znali da predstoje vazdušni napadi NATO-a na njihove pozicije".

General u penziji Jovan Milanović, koji je od 1995. do 1998. godine radio u misiji pri EU u Briselu, tvrdio je da su "terorističku akciju Markale 2 organizovale i izvele američke tajne službe, po nalogu državnog i vojnog vrha SAD, a uz saglasnost i asistenciju najužeg kruga muslimanskog rukovodstva u BiH".

Milovanović tvrdi da je unapred bio pripremljen i scenario za medijsko-psihološku operaciju, čiji je nosilac bila CIA.

"Rezultati istrage i dokumenti koje su Francuzi uradili za svoje potrebe o terorističkoj operaciji Markale 2, koje sam lično video, nalaze se u arhivima francuske obaveštajne službe", tvrdio je Milovanović.

Advokat Lukić kaže da su optužnice za Markale opstale "iako su rastavljene na delove": 

"Znamo sve što se desilo, lagali su na više nivoa. Jedan od nivoa je da su pravili pogrešne crteže tezgi. Tezge su imale određenu vrstu krova, pošto je kod te vrste krova jasno da nije mogla da proleti mina sa srpskih položaja, a da ne zakači krov. Mina je aktivirana na zemlji i nije oštetila ni jedan krov odozgo. Onda su oni pogrešno nacrtali krovove, da bi moglo da se napravi kao da je mina mogla da uleti."

Najkatastrofalnije od svega je, kaže Lukić, bilo dostavljanje dva repa od mina, kao materijalnih dokaza, po jedan za Markale 1 i Markale 2. On objašnjava da je taj dokaz bio u suprotnosti sa priloženim fotografijama, pa su "kad su viđeni da su uhvaćeni u laži, oni taj rep slomili":

"I onda su u sudu, u predmetu Karadžić, pokvarili prvi rep mine, neko je to slomio. Njihov istražitelj, Bošnjak iz Sarajeva je potvrdio da to ne može da strada od eksplozije, ne može ni od čega da strada, jedino čovek, svojom rukom, specijalnim ključem, to može da slomi. I onda je ostao taj drugi, za predmet Mladić, i nismo mogli da verujemo kad su nam doneli i taj slomljen. Dakle, već su uhvaćeni u prevari. Jer, tamo važi zakon nekažnjavanja za sve sem za naše ljude i odbranu", zaključuje Lukić. 

On ističe da su se sve masovne pogibije uvek dešavale pred neku međunarodnu konferenciju i da je bošnjačka strana to organizovala kako bi pravila bolju poziciju u pregovorima, a da je sve rađeno po scenariju koji je dolazio iz Amerike.

"Još znamo i kako je rat počeo – kada je Cimerman, američki ambasador, naredio Aliji Izetbegoviću da povuče potpis sa Lisabonskog sporazuma".

Kad na gluve uši padaju činjenice

"Slučaj Račak" je izbačen iz optužnice u predmetu koji je vođen protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Vladimira Lazarevića, Nebojše Pavkovića i Sretena Lukića, ali iz istorije i sećanja srpskog naroda ne može da se izbaci NATO agresija koja je pokrenuta kao odgovor na "lažni masakr". 

Gorepomenuti Vilijam Voker izabrao je za sebe čast da objavi svetu "istinu" o strašnim zločinima koje su navodno počinile srpske snage u Račku 1999. godine.

Kažu da istina nema cenu, ali to ipak ne važi za Vokerovu, koju je premijer tzv. Kosova Aljbin Kurti ovih dana procenio na 70.000 evra, i to u pisanoj formi. 

Domaći istražitelji koji su radili uviđaj na čelu sa sudijom Danicom Marinković ni jednog trenutka nisu imali dilemu da je reč o antiterorističkoj akciji.

Čak je i poznata finska forenzičarka Helena Rante, čiji tim je istraživao slučaj Račak, kasnije izjavljivala da je Voker vršio pritisak na nju prilikom pisanja izveštaja i da misli da je očekivao da podrži njegovu interpretaciju.

Bilo je toliko loše iskonstruisano, da nije moglo da prođe ni u Hagu, ali je tribunal samo prećutno odustao od optužnice. 

Sud to ne obrazlaže, ističe Lukić, ali se zato dešavalo da se u presudi nađu i stvari koje nisu u optužnici, ali "samo kad ide na štetu branjenika". 

Lukić navodi da su naši veštaci uvek u Hagu imali aktivnu ulogu, jer nisu samo govorili "nismo mi, nisu Srbi", nego su dokazali ko jeste. "Ali badava, kad na gluve uši padaju činjenice".

"Njima činjenice ništa ne znače, oni se samo drže političkog narativa i tako su i sudili. I zbog toga, svi ovi sudovi koji su formirani nakon formiranja tribunala za bivšu Jugoslaviju, imaju zabranu da koriste njegovu sudsku praksu. Znači nijedan sud, ni stalni sud, krivični, ni za Liban, ni u Kambodži. Dakle, to što su oni radili, nije ostavilo nikakvog traga u međunarodnom humanitarnom pravu", kaže advokat.