Ćutanje bez stida i srama: Od godišnjice otmice dr Tomanovića do lisica za Srbe na Gazimestanu

Po krvavoj kosovskoj logici, svojstvenoj valjda samo ovim našim prostorima, poklopile su se sredinom i krajem prošle nedelje dve godišnjice na kojima se još jednom pokazalo svo strašno licemerje Zapada i na drugoj strani gola laž, gola prevara na kojoj počiva čitav sistem, čitava nadgradnja lažne, samoproglašene države.

Dvadeset i četvrtog juna bilo je 27 godina kako je ispred svog radnog mesta u Prištini kidnapovan, nestao bez traga, lekar, humanista, dobar čovek pre svega, dr Andrija Tomanović, načelnik Hirurške klinike Kliničko bolničkog centra u Prištini, profesor Medicinskog fakulteta u tom gradu. Učitelj generacija lekara, i Albanca i Srba koje su izašle iz te ustanove, suprug i otac, čovek koji je lečio, spasio bezbroj života i Srba i Albanaca u pokrajini.

Četiri dana kasnije, u nedelju, na Vidovdan, bila je godišnjica boja na Kosovu polju 1389. godine.

Prvu godišnjicu obeležilo je teško, neljudsko ćutanje, pre svega onih koji bi trebalo da daju odgovore, ili, makar da ih traže dok ih ne nađu.

Eparhija raško-prizrenska: Tražimo nezavisnu istragu i pravo na Vidovdan bez straha od privođenja

A, međunarodna zajednica, oličena na Kosovu i Metohiji u snagama i komandi Kfora, u Euleksu, u ambasadama zapadnih zemalja čiji prvi ljudi vedre i oblače u lažnoj državi, dužna je da da odgovore na mnogo pitanja.

Pored ostalog i zbog toga što je nekoliko dana pred otmicu, a nekoliko nedelja po dolasku međunarodnih snaga na Kosovo, dr Tomanoviću, čoveku koji nije lečio na nacionalnoj osnovi, nego na principima humanosti i zakletve koju je položio, bezbednost garantovao niko drugi do visoki oficir britanskog kontingenta Kfora!

Od otmice do danas, o sudbini dr Tomanovića ništa se ne zna, ustvari, zna se sve, samo što zločinci u foteljama u Prištini, oni čija država počiva na temeljima tzv. OVK i Adema Jašarija ćute i po svojoj neljudskoj savesti, a i zbog toga što ih saveznici u ambasadama u Prištini podržavaju u tom ćutanju.

U sredu, 24. juna propuštena je još jedna prilika, kao što je prethodnih godina propušteno njih bezbroj, kao što će biti propuštene i one narednih godina, da se podseti na sudbinu doktora, da se zatraže odgovori, a oni su jasni svima.

I godišnjicu bitke na Kosovu polju, u nedelju 28. juna obeležilo je ćutanje. Na Gazimestanu, pod spomenikom, par kilometara od crkve Samodreže, oskrnavljene, uneređene, ali ne i osramoćene, po nalogu onih čija vlast počiva na nedelima otmičara dr Tomanovića, uhapšeno je 37 Srba samo zato što su došli na Gazimestan, da se poklone senima Kneza Lazara i njegovih vitezova, da se pomole Bogu, da zapale sveću, prikade tamjan i izgovore molitvu.

Teror koji boli, na koji bi morao reagovati svako ko i malo ljudskog ima u sebi. Svako, sem mentora lažne države iz debele hladovine prištinskih ambasada koji su kao odgovor na zločine izabrali - ćutanje. Bez imalo stida i srama.

Ćutali su u nedelju, kao što su ćutali u sredu. Označili još jednom, odnosno oba puta da stoje iza tvorevine osnovane pod njihovim patronatom, pokazali da ne znaju šta znači ni čovečnost, ni bol ni patnja porodice i otetog doktora i bezbroj Srba koji su netragom nestali, surovo pobijeni, čija su tela pobacana, završila po kosovskim smetlištima, pećinama, jezerima, rudarskim oknima.

Oni koji su bili u nedelju na Gazimestanu pričaju o zastrašujućoj mržnji Albanaca u uniformama sa kojom su se suočili Srbi sa ikonama i molitvenicima, svećama u rukama. Gazimestan pretvoren u logor, ograđen žicom sa mladim ljudima vezanih ruku, potrpanim u prljavi kontejner, sa ocem kome prete hapšenjem dok mu u naručju plače ćerkica.

Šta na sve to kažu u ambasadama u Prištini? Pred svim tim slikama.

"Prate situaciju".

Napredak u odnosu na sredu kada je bila godišnjica otmice dr Tomanovića. Tog dana, naime, nisu ni pratili situaciju, jednostavno, bilo ih je baš briga što je tog dana godišnjica kada je nestao, otet, jedan čovek.

Koji dan posle otmice, supruga dr Tomanovića, Verica, rukom je, podseća u jednom od tekstova o otmici novinar Živojin Rakočević, ispisala vapaj generalu Majklu Džeksonu, prvom komandantu Kfora da joj hitno oslobode supruga. Sledili su apeli Kušneru, Sadako Ogati, Kofi Ananu, svedočenje u američkom Kongresu.

Uzalud. Otmicu i sve ono što se tih dana dešavalo po Kosovu i Metohiji ispratilo je isto ono ćutanje, koje traje i danas.

Ćutanje koje je pre koju nedelju obeležilo otmicu devetorice srpskih rudara sa kopa Belaćevac kraj Prištine. Te nevine ljude, među njima i oca sa dvojicom sinova iz autobusa su izveli teroristi OVK koja je u tom trenutku bila na spisku terorističkih organizacija SAD. Od tada do danas o njima se ništa ne zna, ustvari sve se zna, samo licemeri iz zapadnih ambasada po Prištini i njihovi podređeni vlastodršci ne daju da se istina sazna. Desetak godina posle otmice, pred očima te iste međunarodne zajednice i bez ikakve reakcije u velikom požaru spaljeno je rudarsko okno u kome su, sumnjalo se, bili posmrtni ostaci rudara.

Ćutanje koje će obeležiti i godišnjicu surovog ubistva 14 srpskih žetelaca u Starom Gracku, 23. jula. Ćutanje koje prati bezbroj otmica, ubistava Srba po Kosmetu.

Vidovdan kao savez sa Bogom: Zavet koji su Srbi dali nebeskoj otadžbini | Dan uveče

Novinar iz Prištine Miki Mihajlović davno je svedočio kako je uveče, uoči otmice sreo doktora Tomanovića, u Prištini na ulici,  kako mu je rekao da bi valjalo ići iz Prištine, da je opasno, da sa svih strana stižu vesti o zločinim, ubistvima, otmicama.

"Ne pada mi na pamet! Hiljadama Albanaca sam spasao život, potrebni smo ljudima ovde", uzvratio je doktor.

Postupio onako kako je radio čitavog života.

Krvavom kosovskom logikom, svojstvenom samo ovim našim prostorima, nikakvo čudo ne bi bilo kada bi se jednog dana utvrdilo, ispostavilo da je dr Tomanovića oteo, ili makar naredio otmicu, upravo neko od ljudi kojima je spasao život.

Niko od tih "hiljada Albanaca" kojima je doktor spasavao život, lečio im decu, nije se u danima posle otmice, dok je tinjala nada da je još živ, javio da pomogne, da nešto preduzme, da vrati dug doktoru, da je makar pokušao nešto da učini.

Između ćutnje i te činjenice tanka je linija koja mnogo toga objašnjava.