Godišnjica zločina pred kojim staje pamet: Sedmogodišnjeg dečaka monstrumi su dva puta streljali za noć

U noći između 1. i 2. jula navršiće se 34 godine od zločina u kanjonu Neretve blizu Konjica u kome je 1992. ubijeno četvoro Golubovića iz tog grada, zločina pred čijom monstruoznošću, bestijalnošću, staje ljudski um.  Te noći, sedmogodišnji Petar Golubović, sin oca Đura i majke Vlaste u razmaku od tek nešto više od sat vremena, dva puta je streljan. Prvo streljanje u kome su mu ubijeni brat Pavle, otac i majka preživeo je, drugo nije.

Kako su zločinci provodili dane i godine sa spoznajom o tome šta su uradili, kako su mogli da podignu ruku na decu, pitanje je koje skoro tri i po decenije kasnije ostaje bez odgovora, kao što će bez odgovora ostati za sva vremena.

I još jedno pitanje, jesu li možda, ponekad uveče, u toplom krevetu, dok su uspavljivali svoju decu, dželati u njima, u njihovom oku, plavoj kosi, videli male Petra i Pavla? I, kako su mogli da prežive taj pogled?

Sećanje na masakr nad Srbima u Brežanima: Žrtve ubijene na monstruozne načine, zločinci nisu kažnjeni

Petar je bio plavušan, tako ga je znalo i prepoznavalo čitavo naselje, pa i ubice koji su znali i Đura i njegovu porodicu, a i Đuro Golubović njih i njihove očeve, njihovu decu.

U leto 1992. godine, dok su Srbi, a u gradu ih je bilo oko 6.000, napuštali Konjic naslućujući kakvo se  zlo sprema, Đuro Golubović, profesor gimnazije, iz ugledne konjičke porodice i njegova Vlasta, arhitekta, profesor takođe, rođena Unković, rešili su da ostanu. Računali su da nikom ništa u gradu nisu učinili nažao, šta više, sve što su činili i prijateljima i komšijama bilo je na dobro, da nikom ništa nisu dužni, da spram toga nemaju čega da se boje.

Računali su, i pogrešili su. Jednostavno, nisu mogli da poveruju da u gradu, među komšijama, a Đuro je mnogima ili njihovoj deci predavao geografiju, svi su poznavali jedni druge, ponekad se družili, sastajali, postoje takvi neljudi, monstrumi.

U noći između 1. i 2. jula 1992. godine, dok se zlo u Bosni i Hercegovini polako zahuktavalo, petorica pripadnika Interventnog voda Stanice javne bezbednosti Konjic Miralem Macić (1969), Jusuf Potur (1966) i Adem Landžo (1956), zajedno sa Šefikom Tucakovićem i Mirsadom Maksumićem kovali su u kući Macićevog oca Hadže plan kako da se počnu "svetiti Srbima" po Konjicu.

Malo pre ponoći, na predlog Šemsa Tucakovića, u vojničkim uniformama, naoružani automatskim puškama, u dva vozila krenuli ka stanu profesora Đura Golubovića. Odvalili su vrata, upali u stan, izveli napolje Đura, Vlastu i dvojicu dečaka, stavili ih u vozila i krenuli lokalnim putem Konjic – Borci van grada.

Na izlazu iz grada, dva vozila u kome su bili dželati i njihove žrtve, ukupno njih devetoro, među žrtvama dvojica dečačića tek stiglih na ovaj na svet, kratko su se zaustavila na policijskom kontrolnom punktu  u mestu Polja Bijela. Na punktu, oni koji se mogu smatrati saučesnicima u zločinu, istim zločincima kao i oni u kolima, podigli su rampu, zažmurili na oba oka pred zločinom koji se spremao, monstrumi su sa žrtvama mogli da nastave ka selu Spiljani.

Pre toga, Miralem Macić kome su tada bile 24 godine vratio se do stana, izneo televizor i stavio ga u gepek jednih kola.

Koji minut po prolasku kroz kontrolni punkt, valjda smo kilometar dalje, dva vozila stala su na proširenju kraj puta, vozači su pogasili svetla, sem pozicionih, četvoro Golubovića izveli su iz vozila, poređali ih uz samu ivicu puta i istovremeno otvorili vatru iz automata na Đura i Vlastu, na njihove dečačiće. Streljani Golubovići popadali su na zemlju.

Obavljena posla, sa televizorom kao plenom u gepeku, zločinci su se ubrzo pored istog kontrolnog punkta vratili u grad. Oni koji su bili na punktu, policajci, sabraća zločinaca, nisu ni pitali šta je bilo sa žrtvama, uostalom, sve im je bilo jasno.

Za to vreme, kada se zvuk automobila udaljio, kada je mesto zločina ostalo pusto, ispod mrtvih roditelja i malog brata, čudom nepovređen, nekako se iskobeljao sedmogodišnji Petar. Po pomrčini, unezvereno, preplašeno dete krenulo je da traži pomoć.

Putem nazad, dečak je došao do policijskog punkta koji su prošli nešto ranije. Tu je policajcima Hadži Maciću i Draženu Markoviću ispričao šta se desilo njegovim roditeljima i bratu. Dežurni sa punkta motorolom je pozvao policijsku stanicu, iz Konjica su ekspresno na punkt stigla ista ona petorica policajaca koji su nešto ranije streljali troje Golubovića a Petra, čudom, promašili.  

Policajci su od sabraće zločinaca preuzeli dečaka, hladnokrvno seli u kola, odvezli do mesta Begin Vir i tu dete po drugi put iste noći streljali. Rafali su ovog puta nepogrešivo pokosili telo deteta.

Naš izbor

Hoću koridor do Vidovdana! Kako je Vojska Republike Srpske probila blokadu

Ovako, krutim, skoro pa sudskim rečnikom glasi priča o stradanju četvoro Golubovića. Za agoniju koju su te noći doživeli ali ne i preživeli Đuro i Vlasta dok su ih sa decom vodili na streljanje, za agoniju malog Petra koji se po mrklom mraku iskobeljao ispod tela mrtvih roditelja i brata, zatim ponovo pao u ruke zločincima dok je pokušavao da pobegne iz pakla, prosto i jednostavno nema pravih reči niti će ih kad ko napisati i takvu strahotu opisati.

Ni to ni onaj trenutak kad su ih po mraku postrojili uz ivicu proširenja kraj puta, kada su uperili puške u decu, kada su Đuro i Vlasta telima pokušali da zaštite svoje dečačiće... I onaj trenutak kada je Petar ispod sebe osetio toplu krv majke i oca i brata kako se sliva u jamicu... Ni njegov strah...

Posle streljanja četvoro Golubovića,  danima su, na sramotu onih koji su sve znali a ćutali,  tela pobijene porodice ležala kraj puta. Tek kasnije sahranjena su na gradskom groblju u Musali. Ubrzo po masakru, jedan od ubica, Miralem Macić uselio se u stan Golubovića da tu mirno živi, stvara porodicu i sebi nađe sreću...

Dve godine posle zločina, tužilac Ibro Bulić podigao je optužnicu za ubistvo Golubovića i druge zločine u Konjicu, prvostepena presuda izrečena je 1995, drugostepena, pred većem Kantonalnog suda u Mostaru tek 25. jula 2000. godine. Miralem Macić i Adem Pandžo koji su dva puta streljali Petra osuđeni su u pravoj sudskoj farsi i to tek na ponovoljenom suđenju na po 12 godina zatvora, Potur na osam. Istog dana, po izdržanoj kazni, Macić je uhapšen po novoj optužnici za ubistvo trojice srpskih civila u Konjicu, presudu nije dočekao, umro je 25. januara 2012. godine.

Na ulazu u pravoslavno groblje na Musali kraj Konjica, gde su Golubovići sahranjeni, Bošnjak iz Konjica Anis Kosovac podigao je spomenik dvojici ubijenih dečaka iz komšiluka. Na spomeniku je slika dvojice dečaka kako zagrljeni odlaze.

Kosovac je novinarima kasnije izjavio kako ga je bilo sramota da Konjic nema spomenik dečacima, da neko ubije dvoje dece od pet i sedam godina a da onda svi ćute. 

"Prestrašno je kad neko ubije djecu. Kako nije strašno da ti dođe neko navečer, izvede te i ubije dvoje djece. U tvom gradu ubijeno dvoje djece. Strahota jedna", rekao je Anis.

"Gurali su ih pod tepih gde im nije bilo mesto. Sad nisu pod tepihom, ako ništa. Jesu na groblju, ali eto... Ja sam plakao kad sam sliku našao na internetu i kad su postavili ovu ploču. Plačem za decom. Ili si čovek ili nisi. Ne možeš postati. Neko se rodi kao životinja. Ima i onih koji su ljudi, ali ne smeju reći da su ljudi", ispričao je jednom novinarima Anis Kosovac.

Nedaleko od mesta zločina, u selu Borci obnovljena je crkva Svetih apostola Petra i Pavla i posvećena ubijenim dečacima.

Uz likove apostola, na prestonoj ikoni su likovi dvojice dečaka.