Albert Andijev do smrti nije odustao od Srbije: Najteže mi je palo naređenje da se povlačimo sa KiM

Kada ga je snajperista terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) pogodio u oko - svoju snajpersku pušku je prebacio na drugo rame, ubrzo ga je pogodio i drugi metak - ovaj put u ruku, a on je nastavio da se bori dok se nije onesvestio. Albert Andijev, koji je na Kosovo i Metohiju došao kao dobrovoljac i koji do smrti nije odustao od Srbije, sa razlogom se smatra jednim od primera koliko je jaka povezanost između Srba i Rusa, posebno u najtežim trenucima.

"Nije me brinulo da li ću poginuti. Bitno mi je bilo da budem na pravoj strani, a 1999. borio sam se na strani istine, na strani naroda koji je branio svoje. Kosovo i Metohija, to je zemlja koja pripada Srbiji! Danas bih uradio isto, rame uz rame sa hrabrim srpskim vojnicima", govorio je Andijev uoči 20. godišnjice NATO agresije na SRJ o svojim razlozima da iz Rusije dođe u Srbiju, ne žaleći spostveni život i zdravlje.

Na Kosovo i Metohiju je došao dobrovoljno 12. aprila 1999. godine sa grupom ruskih dobrovoljaca, među kojima je bilo i profesionalnih oficira. Najpre je bio angažovan pri 72. specijalnoj brigadi, ali je već 23. aprila prešao kao snajperista u sastav 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije pod komandom generala Božidara Delića.

Prema svedočenju njegovog komandanta generala Delića, Albert je bio jedan od njegovih najhrabrijih boraca i ranjen je 5. maja 1999. godine u selu Budakovo kod Suve Reke.

"Tog 5. maja kod Suve Reke pogođen sam u oko... Munjevito sam razmišljao. Snajpersku pušku sam prebacio na drugo rame, jezikom sam obrisao nišan od krvi i nastavio da pucam. Osetio sam da gubim svest, nekako sam se podigao, a tada sam dobio i drugi metak u ruku. Saborci su me brzo stavili na šatorsko krilo i odneli u pozadinu", prisećao se ruski heroj teškog ranjavanja, nakon kojeg je ostao 100 odsto invalid.

Prvobitno je je lečen u Prištini, gde su o njemu vodile računa i žene iz Kola srpskih sestara. Izašao je bez odobrenja lekara i pošao nazad na položaj, ali je naišao na saborce iz jedinice, koji su ga odveli na lečenje u Beograd, na VMA.

"I lekari su bili deo odbrane ove zemlje, vraćali su nas borce u život. Nisam mogao da ležim u krevetu dok se moji bore. Ginulo se... Pronalazili smo tela poginulih saboraca. Bilo je teško. Borci su plakali, jer niko nije od gvožđa. I ja sam plakao krišom. Bilo je i onih kojima nismo videli suze, ali bolje suze nego suvi plač. Takvog čoveka si morao da zagrliš, bili smo jedni drugima podrška. Na ratištu se ne pobeđuje samo raketama, minama, granatama i mecima, dobra reč mnogo vredi", govorio je Albert Andijev. 

Ostavio oko na KIM

Koliko je njegova ljubav prema srpskom narodu jaka i koliko je poštovao i istinski razumeo šta KiM znači za Srbe ukazuje i to što je Andijev kasnije pričao da desno oko nije izgubio, već ga je na Kosovu i Metohiji ostavio.

"Nisam ja izgubio oko, ja sam ga tamo ostavio. Kad svi drugi razlozi nestanu, da imam bar taj razlog da se vratim na Kosovo i Metohiju, da odem da nađem svoje oko", isticao je Andijev u više navrata.

Upravo ovaj citat je na brojnim muralima u gradovima u Srbiji, koje su zahvalni Srbi uradili u čast velikog prijatelja svog naroda.

Ni teške povrede nisu ga sprečile da se bori, čim se malo oporavio - odmah se vratio na front, ponovo pod komandu generala Delića, ovaj put na Paštrik. 

Andijev je pričao i koliko je vojnicima u tim teškim vremenima važna bila vera:

"Vojnici su tokom rata odlazili u crkve i svetinje. Molili smo se. To nam je davalo snagu, duhovni mir, ako imaš taj mir u sebi, jači si". 

Andijev je rekao da mu je u paklu NATO agresije od sve muke koju je video, ali i lično iskusio "najteže palo naređenje da se povuku", dodajući da "nikome ne želi da doživi poraz bez poraza".

Ovaj heroj nije krio da je ponosan što se rame uz rame sa Srbima borio protiv OVK, regularne vojske Albanije i NATO-a, a u brojnim intervjuima isticao je da bi opet pošao da brani Srbiju bez razmišljanja, kad god zatreba. 

Sine, moraš da voliš Srbiju i Rusiju podjednako

Nakon rata, Albert je ostao da živi u Srbiji, nažalost, uprkos brojnim apelima i molbama - nikada nije dobio srpsko državljanstvo.

Oženio se i dobio je sina Lazara, koga je nazvao po svetom knezu Lazaru Hrebeljanoviću, pokazujući tako još jednom i svoju ljubav prema srpskom narodu i istoriji, ali i prema ispravnosti izbora nebeskog u odnosu na zemaljsko. 

"Rekao sam svom sinu: 'Sine moj, tvoja sudbina će biti teška, nikada nećeš smeti da voliš Rusiju više od Srbije i nećeš smeti da voliš Srbiju više nego Rusiju, moraćeš ih voleti podjednako'", rekao je na obeležavanju 20. godišnjice bombardovanja.

Preminuo je 14. marta 2021. godine bolnici u Batajnici, od posledica zaraze virusom korona 19.

Sahranjen je uz vojne počasti 22. marta na Centralnom groblju u Beogradu, nakon opela koje su zajedno služili sveštenici Ruske i Srpske pravoslavne crkve.

Prilikom spuštanja kovčega, pripadnici Vojske Srbije su ispalili tri počasna plotuna, uz zvuke pesme "Vidovdan", a kovčeg s njegovim telom bio je prekriven državnom zastavom Srbije i zastavom Južne Osetije, odakle je bio poreklom. Obe su predate njegovoj supruzi.

Poslednju poštu, pored ostalih, odali su mu i njegov ratni komandant general Božidar Delić i brigadni general Stojan Konjikovac.

U njegovu čast, kod Doma omladine u Beogradu, Odžacima, Sremskoj Mitrovici, Vlasotincu, Požegi i Vranju naslikani su murali sa njegovim likom i citatom, a "zaštitnik" je i Memorijalnog turnira u preciznom gađanju koji nosi njegovo ime.