Pobuna slobodoljubivih protiv zla 27. marta 1941

Događaji od 27. marta 1941. godine svrstali su Kraljevinu Jugoslaviju na pobedničku stranu istorije Drugog svetskog rata – bila je i ostala deo antifašističke koalicije i jedan od osnivača Organizacije Ujedinjenih nacija 1945, piše u autorskom tekst za "Politiku" naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije dr Mile Bjelajac.

Starim klišeom Bjelajac naziva tumačenja da je Jugoslavija potpisom Trojnog pakta mogla da sačuva svoju egzistenciju, srpski narod bude pošteđen žrtava, da je puč bio britanska akcija. Da li sve baš tako?

Prema italijanskim beleškama o razgovoru s Hitlerom 7. jula 1940. piše da "Jugoslavija kakva je sada neće moći da ima pravo građanstva u novoj od Osovine stvorenoj Evropi", dok u nemačkim stoji da je "važno notirati da Jugoslavija nije prijateljski naklonjena Osovini i da u Novoj Evropi posle rata neće imati pravo da zadrži bilo kakvu današnju formu". Kao i da će Firer odlučiti o trenutku kada će se to sprovesti, citira u tekstu Bjelajac.

Hitler je govorio o razgraničenju zona uticaja, navodeći da će jugoslovenski problem biti razrešen prema italijanskim smernicama. O namerama su obaveštavani satelitski, revizionistički režimi: Dalmacija se predviđa u italijanskoj zoni, Slovenija i veći deo Hrvatske u nemačkoj, dobar deo od sadašnje granice do Zemuna mađarskoj, dok se u bugarskoj prestonici čulo da im je u Berlinu saopšteno da će se Jugoslavija svesti na granice stare Srbije, piše Bjelajac.

"U isto vreme, pojačavajući pritisak, Hitler ubeđuje kneza 4. marta da se 'Jugoslaviji pruža jedinstvena prilika, koja se neće ponoviti, da zasnuje i obezbedi svoj položaj u reorganizovanoj Evropi. Stajući na stranu sila Osovine, Jugoslavija može za sebe da obezbedi trajnu garanciju Nemačke za teritorijalni integritet'“.

U sred drame sa osovinskim pritiscima i ponude SAD da se Jugoslavija ne prikloni fašističkim zemljama, i tako ostane na "pravoj i pobedničkoj strani", mada privremeno i podlegla, poslanik kraljevine u Moskvi, Milan Gavrilović javlja svom ministru Cincar-Markoviću 18. februara 1941: "Primila Jugoslavija zahteve Firera ili ne, njena sudbina je zapečaćena. Ako primi, ona još može spasiti za Srbiju status Slovačke, ako ne primi, biće potpuno uništena. Na pitanje šta je s ostalom Jugoslavijom, rekao je: Bosna ide Hrvatskoj i tako ulazi u sastavni deo Italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenačka ide Nemcima. Ostalo se deli među Mađare, Bugare i opet Italijane".

Istorija je pokazala da su ove informacije bile tačne, ističe Bjelajac i dodaje da je po tim linijama izvršeno komadanje u aprilu 1941. On napominje da se jednako potvrdila tačnost izveštaja jugoslovenskog vojnog atašea u Berlinu od 28. decembra 1940, da je plan za rat protiv Jugoslavije bio dovršen u oktobru, kao i da knez Pavle prosto nije želeo da veruje u njega kada mu je predat januara 1941.

"Da li je 27. mart bio britanski puč? Skrenimo pažnju da svi izveštaji iz Beograda do kasnih sati 26. marta ukazuju da puč još nije izvestan. Oni koje su Britanci finansijski podržavali (ne i stvarne izvršioce) obećavaju da će možda doći do njega za nekoliko dana jer se još traži ličnost iz redova penzionisanih generala koja bi stala na čelo".

Čerčil je bio oduševljen kada je sve uspešno završeno, navodi Bjelajac i dodaje da ga Britanci jesu želeli.

"Njihova SOE je imala agenturu i spremala diverzije na Dunavu i komunikacijama, ali vojnici koji su ga izveli, svoju akciju su planirali još od 1937, kako protiv Milana Stojadinovića, tako i protiv kneza Pavla", piše Bjelajac.

Kako napominje, Britanci nisu mogli organizovati onakve manifestacije u Srbiji koje su izbile po saznanju za puč, a da to nije bio odušak nacije u skladu sa njenim osećanjem za pravdu i slobodu.

"Ne samo u Britaniji, puč je bio dočekan i slavljen kao pobuna slobodoljubivih protiv zla na mnogim stranama, pa i u okupiranom i neokupiranom delu Francuske, gde su ljudi izašli na spontane manifestacije", zaključuje Bjelajac.