RT Balkan analiza: Pandorina kutija masovne pucnjave u školi, ima li nade na njenom dnu?

Nije prošlo ni nekoliko sati od nezapamćene tragedije u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", a na društvenim mrežama pojedini mladi ostavljali su komentare u kojima hvale užasni čin u kojem je živote izgubilo osmoro dece i školski čuvar.

Nismo još uspeli da shvatimo šta nam se to desilo, a počele su da stižu vesti iz drugih škola: dečak izvadio plastični pištolj na času posle minuta ćutanja, osnovac napravio spisak đaka kojima želi da oduzme život, devojčica kuhinjskim nožem izbola dečaka u hodniku škole. Sve u jednom danu, prvom koji je osvanuo posle stravičnog događaja: prve masovne pucnjave u nekoj srpskoj školi.

Kada se desi nešto ovako traumatično postoji mogućnost velikog raspona reakcija, naročito kada su deca i mladi u pitanju, zato što je ovo toliko šokantno da ne možete ni da pretpostavite kako neko može da reaguje, kaže psiholog Biljana Lajović.

"To nije nepoznat fenomen da se posle ovakvih događanja dešavaju kao neke imitacije nečega što je nalik tome i to se dešava gotovo neposredno posle događaja. Ali iza svake od tih konkretnih priča stoji individualni razlog do koga treba dopreti", naglašava naša sagovornica koja je dugi niz godina bila na čelu Jedinice za prevenciju nasilja u Ministarstvu prosvete.

Ona ističe da ovakve reakcije mogu da budu vrsta skretanja pažnje na sebe i na problem koji taj neko ima.

"Možda taj neko ima ozbiljan problem i ne zna kako da skrene pažnju na sebe. Važno je da roditelji dece koja su to uradila, razgovaraju s njima i vide šta se krije iza takve reakcije", naglašava Lajović.

Ona ističe i da treba reći da je bilo nekoliko takvih slučajeva među oko 70.000 učenika u Srbiji, a da većina dece ima saosećanje, empatiju, razumeju ovu situaciju, zaprepašćeni  su, tužni, žalosni.

O tome svedoče i one druge jučerašnje slike, onih hiljada đaka i srednjoškolaca koji su sa cvećem i svećama u rukama gotovo neprekidno tokom današnjeg dana odavali poštu žrtvama ispred beogradske škole. Okupili su se i u brojnim gradovima Srbije, ali i u regionu.

Biljana Lajović ističe da je prva stvar koja je veoma važna u ovakvoj situaciji da se s decom razgovara, a druga da probamo da se vratimo uobičajenom funkcionisanju.

"Deca ne treba da se pritiskaju, hajde reci, pričaj, nego da se sa njima započne razgovor, ako su raspoloženi, da se nastavi, ako nisu, da se sačeka pogodan trenutak. To je momenat u kojem mi kao odrasle osobe svoje emocije i svoje stanje treba da stavimo u drugi plan jer mi jesmo pogođeni, ali deca su višestruko pogođenija zato što su oni ranjiva grupa. Oni nemaju izgrađene mehanizme da izađu s tim na kraj, a mi bi trebalo da imamo, a i nama je teško. Onda možemo da zamislimo koliko je deci teško", kaže Lajović.

Važno je i vratiti se u rutinu, da škole krenu da rade, dodaje ona.

"To ne znači da nastavnici treba da krenu da predaju, ocenjuju. Treba da razgovaraju s decom. Ovo je tako strašna stvar, da nije sad suština da li ćemo učiti neku lekciju, da li ćemo dobiti neku ocenu. Sad je suština da se nekako povežemo međusobno, da vidimo da smo tu jedni za druge, da se razumemo", kaže naša sagovornica.

Imamo mnogo dece u našem društvu koja su na ivici pucanja, napominje školski psiholog u osnovnoj školi za obrazovanje odraslih "Braća Stamenković" Tatjana Radović i dodaje da su mnoga u takvom stanju zbog stalne negativne kompeticije, takmičenja među vršnjacima, izazova na društvenim mrežama.

"Sve ide iz kuće, ne možemo kriviti ni Željka Mitrovića ni 'Južni vetar' ni Ameriku. Problem je nedostatak komunikacije i nepoznavanje roditelja i dece, oni su očigledno samo cimeri u kući i toga je sve više. Ljudi jure karijere, jure trbuhom za kruhom, a ima i roditelja koji provode vreme na telefonima, raznim aplikacijama i jednostavno ne pričaju s decom", kaže Tatjana Radović.

Ona dodaje da je čitavo društvo zakazalo, ali ukazuje i na to da ima roditelja kojima je teško da priznaju da postoji problem sa njihovim detetom, da je dete drugačije.

"Treba prilagoditi kako to saopštiti i treba vremena. Psihopata se rađa i ne nastaje zbog jednog vršnjačkog nasilja. Ne govorim sada o konkretnom slučaju, nego generalno. Verujem da više ima impulsivnih stvari kod dece koja kopiraju ili će iskopirati takvo ponašanje na neki način, nadam se da više niko nikada neće da strada. U najboljem je interesu roditelja da to primete, sankcionišu i usmeravaju u pravom pravcu, a sve službe, od pedijatra, preko psihologa, pedagoga, da se uključe i pomognu i detetu i roditelju", ističe naša sagovornica.

Neophodne promene

Do 3. maja bilo je nezamislivo da bi u Srbiji mogla da se dogodi masovna pucnjava u školi, o kojima smo sve do sada samo čitali vesti iz nekih drugih zemalja. Da li smo sada prešli taj užasni prag, otvorili Pandorinu kutiju?

"Čini mi se da već dugo prelazimo tu liniju, a da nas je ovo dramatično suočilo s tim. Živimo dugačko krizno vreme, stresno je za roditelje, čim je stresno za roditelje stresno je i za decu i vreme produžene krize donosi vrlo ozbiljne posledice, a jedna od njih je i ovo", kaže Biljana Lajović.

Moramo nešto ozbiljno da promenimo, dodaje naša sagovornica.

"Moramo da pronađemo u sebi snage i kapacitete i porodične i društvene, pozitivne i da probamo da nadograđujemo to pozitivno. Da prestanemo da se bavimo negativnim, da prestanemo da koristimo govor mržnje, vređamo jedni druge, u medijima da objavljujemo samo grozne događaje i ružne stvari, nego da govorimo o nečemu pozitivnom i nečemu što valja. Da izađemo iz ovog začaranog kruga negativizma", kaže Lajović.

Tatjana Radović kaže da postoji velika mogućnost da će neko slično ponašanje eskalirati i u budućnosti.

"Ne može da se stisne neki prekidač da se takvo ponašanje spreči, ali svi treba da budemo mnogo oprezniji. Naročito roditelji koji treba konačno da upoznaju svoju decu. A mi koji radimo s njima treba da se približimo i da shvatimo da nismo najpametniji. Niti jedan doktor sve zna, niti jedan nastavnik može da bude i pedagog i psiholog i doktor. Trebalo bi da se timski radi", naglašava naša sagovornica.