Analiza RT Balkan: Odgovornost za tragediju na licitaciji

Jučerašnji tragični događaj kada je dečak usmrtio osmoro dece i čuvara u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" stavio je u prvi plan pitanje odnosa u porodici, a psiholozi upozoravaju da se kroz praksu vidi da je komunikacija dece i roditelja loša i prilično osiromašena.

Deca inače prema odraslim ljudima nemaju zadovoljavajući stepen poverenja da bi sa njima podelila ono što ih muči, ili o čemu razmišljaju, nego se osećaju kao da su prilično sama, ili da će naći rešenje kroz ugledanje na modele koji su njima po godinama bliži, npr. iz grupe vršnjaka ili kroz ono što im je dostupno na internetu, kaže dečiji psiholog Jelena Vukičević. 

Dodaje da je izloženost nasilju jedan od najčešćih okidača koji dovode do problema u ponašanju i problema sa mentalnim zdravljem, te da se u našem društvu i obrazovnom sistemu bave nasiljem na nedovoljno dobar način.

"Puno toga postoji u teoriji, zakonima i procedurama, ali u praksi se ne primenjuje. Dešava se da neki oblici nasilja ne budu ni primećeni, a čak i kad ih dete prijavi da ne budu shvaćeni ozbiljno. Dešava se i da budu primećeni i prijavljeni, ali onda budu stavljeni sa strane i zataškani od strane sistema", navodi Vukičević. 

Jedan od važnih faktora su karakteristike i specifičnosti ličnosti, gde se pre svega misli na toleranciju na frustraciju, stepen samopouzdanja – koje je najčešće sniženo, mehanizme za regulisanje stresa, komunikacijske veštine, impulsivnost, stavove.

"Međutim, lični faktori neće nužno biti presudni ukoliko ne postoje ovi drugi, kao što je školska zajednica i vršnjačka grupa (da li postoji vršnjačko nasilje, koliko se dete oseća uklopljenim u zajednicu, kakav je odnos nastavnika) i funkcionisanje u okviru porodice (nasilje, loša komunikacija i postojanje određenih disfunkcionalnosti koje se možda ne vide spolja, nedostatak osećaja bliskosti i poverenja)", ističe sagovornica za RT Balkan. 

Vukičević kaže da na sve to dolaze faktori šire zajednice: modeli za rešavanje problema koje dete može da vidi, modeli ponašanja generalno, šta se vrednuje u društvu i slično, te dodaje da se sada, "vrednuje popularnost, stečena na bilo koji način".

"Iz prakse se vidi da je povećan stepen opšte neosetljivosti ili jedne emocionalne zaravnjenosti kod tinejdžera. Nemaju osećaj da postoji cilj i svrha bilo čega: škole ili bilo čega što im okolina govori da rade. Dakle, jedna opšta apatija. S druge strane, vrlo su fokusirani na to da dobijaju potvrde preko društvenih mreža i na internetu", ocenjuje. 

Ako je neko bez cilja i prijatnih osećanja u vezi sa sobom ili životnim okolnostima, naravno da postoji šansa da će biti povećan nivo frustriranosti u tom detetu i da će tu frustriranost da rešava kroz agresivne ispade, kaže Vukičević i dodaje da se tako ponaša veliki broj dece, ali, srećom oni nisu većina. 

Nasilje može da prijavi svako

Nadležne institucije odbacile su tvrdnju da je dečak koji je počinio zločin bio žrtva nasilja u školi koju je pohađao, ističući da nema nikakve službene evidencije koja bi potkrepila navode pojedinih medija.

Ministar prosvete Branko Ružić naveo je da postoje nalazi iz Tiršove i Centra za socijalni rad, kod kojih je dečak bio zbog rasekotine do koje je došlo u privatnoj školi glume, koja nije u sistemu prosvete.

Stručnjaci iz sistema socijalne zaštite ističu za RT Balkan da bilo ko može da obavesti Centar za socijalni rad ili druge institucije ukoliko ima informaciju da postoji nasilje nad detetom.

"Ukoliko je došlo do povrede od strane vršnjaka, pozivaju se na razgovor i počinilac i žrtva, kao i roditelji oba deteta. Rade se intervjui, stručna procena, opservacija i odlučuje se o konkretnim merama", kažu stručnjaci.

Dodaju da mere mogu da budu različitog opsega i da uključuju kako roditelje, tako i decu, te da se na osnovu procene odlučuje da li je potrebno njihovo praćenje i koliko dugo.

"Ako se pokaže da je postojalo zanemarivanje deteta, mere CSR-a mogu da idu od upozorenja, pravljenja plana usluga, određivanja zadataka za porodicu i/ili školu, korektivnog nadzora, pa sve do lišavanja roditeljskog prava u najtežim slučajevima", ističu.

Kada je u pitanju vršnjačko nasilje koje se dešava u školi, sama ustanova ima procedure i protokole kojima su definisane obaveze svih u lancu zaštite. Škola može i sama da reši problem ili da se obrati CSR-u ili drugoj ustanovi ukoliko to prevazilazi njene mogućnosti.

Odgovornost je i kod izvršioca, ali tek na kraju

Zločin koji se desio je uveliko, a možda i presudno uslovljen ambijentom koji vlada u društvu, odnosno nametnutim sistemom vrednosti koji dolazi sa Zapada, kaže za RT Balkan kulturolog Jovan Janjić i dodaje da "ne može da se govori o obrazovanju ukoliko se ne zna ko je nastavnik, a ko je učenik". 

"Po ovom činu vidimo da su narušene i temeljne vrednosti na kojima pravoslavna tradicija počiva, a to je poštovanje ličnosti. Vidimo da to dete koje je izvršilo strašan zločin nije bilo na odgovarajući način prihvaćeno u svojoj sredini od svojih drugova. S druge strane, vidimo i nepoštovanje prema ubijenoj deci, jer ako se neko sveti nedužnima, onda je to dublji problem u sagledavanju sveta i sistemu vrednosti", navodi Janjić.

Smatra da je sve izazvano konfuzijom kojom se naša javnost, pre svega omladina, bombarduje preko malih ekrana i kroz druge kulturne sadržaje koji se nude i upozorava da se izgubio element vaspitanja u školama, "koga nažalost nemamo dovoljno ni u porodici".

Janjić kaže da smo opet svedoci velikog licemerja i licitiranja u javnosti ko je odgovoran za ovaj zločin i dodaje da on nema dilemu.

"Najodgovornija je država i oni koji je vode, oni koji su stvorili ambijent rijalitija i urušavanja temeljnih vrednosti, nepoštovanja starijih i čoveka uopšte, ambijent da je sve moguće i dozvoljeno. Promovišu se lažne vrednosti, a potiskuju se one na kojima je naš narod vekovima opstajao i na kojima smo mi kao ljudi stasavali", upozorava Janjić. 

On ističe da su odgovorne i školske vlasti koje treba da obezbede sigurnost svakog deteta i da se obrazovni i vaspitni aspekt školstva ostvaruje na jedan valjan način. Odgovornost je, dodaje, i u porodici, jer dete je slika roditelja.

"Odgovornost je i kod izvršioca, ali tek na kraju, rekao bih", smatra Janjić.

Naš sagovornik podseća i da je Patrijarh Pavle govorio, "svi smo za sve odgovorni" i ističe da ovde svako mora da nađe svoj deo te odgovornosti, pa između ostalih i Crkva.

"Postavlja se pitanje da li je ona dovoljno i u punoći ostvarila svoju Bogom darovanu službu i svoj misionarski rad. Naravno, onda moramo imati u vidu da li je država omogućila da Crkva deluje i ostvaruje pre svega svoju duhovnu dimenziju", kaže.

Država treba da brine o materijalnim stvarima, navodi Janjić, da uređuje društvo kroz zakone i da stvori odgovarajući pravni poredak gde će svi činioci koji su u službi čoveka delovati na valjan način.

"Tu, pre svega, mislim da se omogući sloboda delovanja Crkvi koja je nosilac duhovnog identiteta, jer ona je jedan od činilaca koji najviše brine o duhovnom biću čoveka. Sve što se dešava izvire iz duhovnog bića čoveka. Ono što se naknadno uradi je samo rezultat onoga što je začeto u čoveku, u njegovoj misli i reči", zaključuje Janjić. 

Šta sada da rade roditelji?

Psiholog Jelena Vukičević ističe da je u ovom momentu najvažniji razgovor i uvek aktuelan apel da roditelji počnu da komuniciraju sa svojom decom.

"Naravno, treba da prilagode način na koji komuniciraju, da ne idu iz pozicije odrasle osobe, sa svoje pozicije moći, da ex catedra objašnjavaju detetu šta da radi, već da pokušaju da se spuste na nivo svog deteta i da budu istraživači u dečijem svetu, a ne da budu neko ko sve zna", navodi sagovornica. 

Savetuje da u ovom prvom momentu, treba da se razgovara o samom događaju.

"Puno misli i različitih osećanja postoji kod mladih, kod tinejdžera je sve to u konfuziji. Ne znaju šta tačno da misle i osećaju, vide kako reaguju odrasli, a ti odrasli reaguju i agresivno i bespomoćno. Neki njihovi vršnjaci takođe su agresivni, neki očajavaju, dok pojedini sve vide kao neki šou program, i potpuno su se emocionalno i psihološki distancirali", kaže Vukičević.

Sugestija je roditeljima da obrate pažnju na to kako njihovo dete izgleda, da li je promenilo svakodnevno funkcionisanje, da li im deluje tužnije ili napetije, kakav mu je izraz lica, držanje tela i da na to prvo reaguju, navodeći:"Čini mi se da se osećaš zabrinuto/tužno…" i slično.

"Da dozvole detetu da ono priča, šta god, i emocije i misli, da ništa posebno ne intervenišu i ne savetuju, nego samo da slušaju i da obezbede na taj način sigurno mesto za razgovor gde će to dete moći da se isprazni, ne bi li onda u svet izašlo malo sabranijih misli", navodi.

Kada prođe akutno zbrinjavanje deteta, savetuje se da se poradi na veštinama komuniciranja sa detetom, ali i na tome da se spozna sopstveno dete, a ne da se ide iz pozicije "rodio sam te pa te poznajem". Potrebno je da se dete podseća na sve ono što ga čini divnim i posebnim, ali i da se radi sve ostalo što bi približilo članove porodice, kako bi se dete osetilo uvaženo i dobro u svojoj porodici.