Dan posle masovnog ubistva u beogradskoj školi: Kako dalje?

Deca iz škole će u jednom trenutku morati da se vrate u školske klupe, a sve će ih podsećati na masakr koji se pred njima odvijao, sve će ih podsećati na nesreću koja se desila. Deca će svakako od PP službe (pedagoško-psihološka služba) te škole dobiti pomoć, ali kako kaže naša sagovornica, psihoterapeut Biljana Ćulafić, sada su istraumirani svi, kao i radnici škole.

Kako pomoći onima koji su preživeli ili svedočili događaju

"Važno je da deca kojoj se to desilo, a koja su istraumirna prođu terapiju za traume, odnosno protokol koji može pomoći da smanje nivo užasa koji su pritom verovatno osećali. Ako se ti događaji ne obrade na adekvatan način, ovo može biti celoživotna trauma. EMDR terapija (obrađuju se informacije koje su zbog različitih okolnosti - nesreća, zlostavljanja, gubitaka...izazvala blokadu kod neke osobe i dovela do pojave anksioznosti, fizičkog ili psihološkog bola, straha, tuge) se pokazala kao najbolja terapija za ovakve situacije i ja se nadam da će EMDR asocijacija Srbije pomoći direktno žrtvama ovog nasilnog čina, jer je to način da se deca oslobode traume i okidača. Roditelji im se mogu obratiti za pomoć, jer ovo nije samo trauma za porodice ubijene dece, i za roditelje i decu i nastavnike te škole, ovo je trauma za čitavu našu naciju, pa rekla bih čak i šire."

"Ovo je trauma za čitavu naciju, ja bih ipak podelila neke utešne reči: Moramo svi da znamo da se to završilo. Da je onaj koji je to uradio uhapšen, i dečak koji je to izvršio i njegov otac, da je sve to prošlo i stalo. Nemojmo da vrtimo stalno film šta je bilo i kako je bilo, nemojmo sto puta da prepričavamo, posebno pred decom, šta se odvijalo, jer to decu plaši i onda deluje na njih kao da se događaj iznova i iznova dešava, a on je zapravo završen", rekla je psihoterapeut Ćulafić.

Postoje li znakovi koji mogu da ukažu da dete ima mentalni problem koji može da dovede do ovakvog ishoda?

"Naravno da je moguće mnogo toga prepoznati kod dece, nego je stvar u tome što prosvetni radnici, nemaju više toliki uticaj i autoritet u očima roditelja, pa i u očima zakona. Prosvetni radnici su dosta prestrašeni i prosto ne smeju da preduzimaju nikakve mera ako roditelj neće da čuje da sa detetom ima problem. Verujte mi, prosvetni radnici gotovo po pravilu, prepoznaju da postoji problem deteta u školi i obaveštavaju roditelje, ali vrlo često roditelji neće da čuju da problem postoji, odnosno često roditelji sami izazivaju problem kod deteta svojom porodičnom dinamikom. Drugim rečima, vrlo često su prosvetni radnici bespomoćni, zakonski bespomoćni, da ukažu na neki problem koji bi trebalo da se tretira psihološki i psihoterapijski i kroz pojačan terapijski rad sa detetom koje pravi probleme u školi."

Postavlja se pitanje ko je kriv?

"Svi očekuju i gledaju na stručnjake kao na ljude koji treba da ukažu ko je kriv, a mi to ne možemo da uradimo, jer ovde je odgovornost podeljena, kako na porodicu tog dečaka, tako i na čitavo naše okruženje. Ovakve stvari se dešavaju i ne možemo da kažemo da se neće ponovo desiti, na žalost. Kao osoba koja je 16 godina radila u školi, mogu da dam mišljenje o tome kako škola može postati bezbednije mesto i koje su slabe tačke i šta se može poboljšati. Ja mislim da sve treba menjati. Ono što je osnovno, je to da treba da se radi preventivno. Teško je sada biti pametan u ovome, i mnogo je lakše svima nama da se bavimo ko je kriv, jer je ljutnja i krivica, koju ćemo da projektuemo na druge, lakša od proste tuge kroz koju svi moramo da prođemo. Dozvolimo sebi da osetimo tugu, dozvolimo sebi da plačemo za žrtvama, dozvolimo sebi da saosećamo sa tim ljudima. Mislim da njima treba to sada, a ne ko je kriv. Jer za te roditelje je ovo celoživotni gubitak. Tako da upiranje prsta u televiziju, upiranje prsta u školu, u roditelje tog đaka, ne pomaže ništa, ali naravno da treba da razmišljamo o tome kako da školski sistem bude bolji, kako da policija bude bolja, kako da sudstvo bude bolje."