Ruski psiholozi za RT Balkan o tragediji u beogradskoj školi: Pričajte sa decom

Mladi, koji imaju probleme, zaista misle da dobiju na samopouzdanju i da izgledaju drugačije pred drugima ako se vrate u svoju obrazovnu ustanovu kako bi se osvetili onima, koji su ih mučili - kažu za RT Balkan ruski psiholozi

Prvi put u Srbiji došlo je do oružanog napada na obrazovnu ustanovu. Tokom pucnjave u OŠ "Vladislav Ribnikar" ubijeno je osmoro učenika i jedan radnik obezbeđenja. Ovakvi napadi, gde god da se dese, nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim. Bez obzira na državu i političku situaciju, napad na decu je poslednja stvar koja bi treba da se desi. 

Pucnjava u školama stigla je u Srbiju 2023. godine, dok se druge države, nažalost, nose sa time već duže vreme. U 21. veku obrazovne ustanove Rusije su bile mete napada više od 30 puta. Svaki napad, bez obzira na to kako se završio, bio je šok za javnost, koja je nakon svakog novog napada na decu pokretala lavinu pitanja - kako je do toga došlo i kako sprečiti nove smrti? Bez obzira na velika ulaganja u bezbednost, povećanje broja školskih psihologa i anonimne psihološke pomoći učenicima, pucnjave i napadi na škole i vrtiće postaju sve češći.

Rusiju su poslednjih godina potresli napadi na škole sa velikim brojem poginulih. U oktobru 2018. godine student Politehničkog koledža u Kerču, Krim, je aktivirao bombu na prvom spratu zgrade, nakon čega je počeo haotično da puca iz puške. Poginulo je 20 ljudi, a napadač je izvršio samoubistvo.

Početkom maja 2021. godine, dva bivša učenika škole broj 175 u Kazanu napala su ovu obrazovnu ustanovu. Jedan od napadača je priveden, drugi je eliminisan. Poginulo je osam ljudi - sedmoro dece i učiteljica. Još 20 je povređeno. 

Samo godinu dana kasnije, u školi broj 88 u Iževsku, Republika Udmurtija, 34-godišnji Artjom Kazancev ušao je u obrazovnu ustanovu i počeo haotično da puca iz dva traumatska pištolja Makarov, koji su bili prerađeni u borbene. Kazancev je ubio 18 ljudi, među kojima je 11 dece, ranio 24 osobe i nakon toga se upucao. Počinilac je na sebi imao masku i majicu sa nacističkim simbolima.

"Razlog za tako nešto se uvek krije u detinjstvu. Često takva deca nisu dobila dovoljno ljubavi i podrške od roditelja. Dešavaju se da su roditelji bili ti koji su ih maltretirali. Ponekad deca jednostavno nemaju osećaj da su bitni svojim roditeljima i najbližima. Mnogi roditelji se sa time ne slažu i tvrde da su njihova deca imala sjajno detinjstvo. Međutim, najbitniji je lični osećaj. Ako dete misli da je imalo teško detinjstvo i loše odnose sa roditeljima, upravo to formira njihovo mišljenje. Ali, nažalost, iza takvog mišljenja se najčešće krije psihološko ili fizičko nasilje" kaže za RT Balkan Natalija Naumova, dečiji psiholog i porodični psihoterapeut .

Psiholozi tvrde da usamljena deca, koja nemaju podršku roditelja ili vršnjaka često imaju osećaj neuspeha. Na primer, dete može da ima odlične ocene ali kada se desi da dobije jedinicu, ceo svet mu prevrne. Dete gubi osećaj da vredi i počinje da misli da ga učitelj maltretira.  

"Mladi, koji imaju probleme, zaista misle da dobiju na samopouzdanju i da izgledaju drugačije pred drugima ako se vrate u svoju obrazovnu ustanovu kako bi se osvetili onima, koji su ih mučili. Kod takvih ljudi se gomila bes, depresija, osećaj da su beznačajni i beskorisni. Pogotovo ako imaju problema u komunikaciji sa vršnjacima ili sa nastavnicima. Često i sa jednima, i sa drugima. Potencijalni napadači dugo drže u sebi ljutnju i patnju, što direktno utiče i na njihovo psihičko stanje", dodaje Naumova.

Uobičajeni motivi za napad na školu ili vrtić su lična ili kolektivna osveta i psihički poremećaj, kaže psiholog Natalija Iskra. 

"Da bi se sprečio napad na školu ili vrtić, potrebne su razne mere, u koje spada praćenje dece koja su u zoni rizika, praćenje dece koja su bila maltretirana, koja nemaju drugare u odeljenju, žive u problematičnim porodicama. Generalno, potrebno je pratiti decu u školi. Jer napadači često imaju jednu zajedničku karakteristiku - mentalno nestabilni uzrast - pubertet", kaže Iskra.

Nakon strahovitih napada, koji su odneli puno nevinih života, Rusija je počela da se bori sa napadima na škole. Osim što je pojačano obezbeđenje, koje je dobilo vatreno oružje u mnogim školama, država je počela da ulaže u psihološku pomoć. Drastično je povećan broj školskih psihologa, koji dnevno mogu da razgovaraju sa nekoliko desetina dece.  

Slogan "Pričajte se sa decom", koji je, nažalost, tek sada postao aktuelan u Srbiji, već nekoliko godina funkcioniše u Rusiji.   

"U Rusiji se zaista vide promene nabolje što se tiče rada sa decom. Njima se pruža dobra psihološka pomoć. U školama u kojima su izvršeni napadi, deca dobijaju pomoć, sa njima se aktivno radi, to im pomaže da se izbore sa problemom. Psiholozi im pomažu da osmisle to negativno iskustvao, što će im pomoći da se otarase straha, stresa i da počnu ponovo da veruju ljudima", kaže Naumova.

Profesori su takođe uključeni u proces. Mnogi nastavnici pohađaju dopunsku nastavu, gde dodatno uče da komuniciraju sa decom i primećuju promene u njihovom ponašanju. 

"Veoma je bitno da nastavnici u školama budu dobro pripremljeni kako bi pravilno reagovali na svakodnevnu komunikaciju sa decom. Moraju biti u stanju da podrže decu, da ih podučavaju, da ih motivišu i istovremeno da ih ne vređaju, ne ismevaju i slično. Svi vaspitači, kao i psiholozi, moraju da prođu psihoterapiju pre nego što počnu da rade", govori Natalija Naumova. 

Razlozi, zašto stvari u Rusiji idu na bolje su jednostavni: socijalizacija dece, odsustvo straha od psihologa i komunikacija sa roditeljima. Baš zbog toga su u Rusiji sve popularnije porodične terapije.

"Generalno, kada vidite da u odeljenju imate zatvorenu osobu koja ne razvija odnose sa vršnjacima, a zainteresovana je za oružje, borbu i slično, shvatate da su ta deca u opasnosti. Takođe treba da obratiti pažnju i one koji maltretiraju druge, jer i oni mogu biti potencijalni 'kolumbajneri' (prim. aut. aluzija na Masakr u Kolumbajnu). Treba aktivno raditi i sa njima. Kada vidimo dete koje je u zoni rizika, potrebno je da radimo sa celom njegovom porodicom. Problem je, u suštini, sistemskog karaktera, pa je stoga celoj porodici potrebna psihološka pomoć", tvrdi Naumova. 

Stručnjaci savetuju roditelje i profesore da obrate pažnju na naglu promenu ponašanja dece. Ukoliko primete nešto neobično, potrebno je odmah kontaktirati roditelje i psihologa. Na profesorima je zaista velika odgovornost, baš zbog toga što oni provode sa učenicima puno vremena, a dečiji problemi zahtevaju intervenciju odraslih. 

"Nestabilo psihičko stanje i nedostatak pomoći odraslih dovode do tragedije. Nažalost, oružani napadi su poslednji vapaj za pomoć. Važno je shvatiti da dete ne može samostalno da se nosi sa nasiljem. Uvek je potrebna pomoć i intervencija odraslih. Maltretiranje u školi zahteva sveobuhvatan rad celog tima: nastavnika i psihologa. Ponekad, nažalost, upravo nastavnici pokreću maltretiranje u kroz vređanje i omalovažavanje učenika. Treba obratiti pažnju na navike svog deteta, jer kod onog koje je maltretirano mogu da se promene biološke navike kao što su dužina i kvalitet sna ili ishrana. To su indirektni znaci da dete ima psihičkih poteškoća. Nagla promena akademskog uspeha je takođe znak, iako u pubertetu ona opada kod većine đaka", dodaje Iskra.

Jedno je sigurno: koliko god se država, školske ustanove i profesori zalagali, sve dolazi iz porodice. Pojedini roditelji često nemaju vremena ili želje da komuniciraju sa decom dok drugi pokušavaju da realizuju svoje ambicije preko dece, vršeći strašan pritisak. 

Decu ne mogu vaspitati ni profesori, ni ulica, ni rijaliti programi, kažu našu sagovornici. Decu treba da vaspitavaju roditelji, koji nisu samo dužni da obezbede ono najneophodnije za preživljavanje, već su u obavezi da odgoje psihički stabilnog čoveka.

Obaveza svakog roditelja je da vaspita dete, koje se neće bojati poteškoća, socijalizacije i koje se neće ustručavati za zatraži pomoć. Zato, pričajte sa decom. Koliko god se nekome činilo da dečiji problemi nisu "pravi", iskren razgovor i razumevanje svakako će da pomognu najmlađima.