Na čelu Spasovdanske litije: Kako je vladika Nikolaj postao narodni svetac

Na dvadesetu godišnjicu od kanonizacije, uvrštavanja u red svetih Srpske pravoslavne crkve, kivot s moštima Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog donešene su u Beograd.

Na Spasovdan biće na čelu tradicionalne praznične litije koja će proći ulicama srpske prestonice od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save. Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, kao što je to činio mnogo puta i za života, staće na čelo naroda u teškom trenutku "zbog stradanja i gubitka života naših mladih ljudi u gradskim opštinama Vračar i Mladenovac, zbog bola i tuge vascelog naroda za nevino postradalima", kako je navedeno u zvaničnim saopštenju Srpske pravoslavne crkve. Uz objašnjenje da će kivot s moštima svetitelja "izuzetno, radi utehe vernog naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja, biti donet iz manastira Lelić kod Valjeva".

Protođakon Ljubomir Ranković, podsećajući da je vladika Nikolaj Velimirović kanonizovan 19. maja 2003. godine odlukom najvišeg tela SPC Svetog arhijerejskog Sabora, a da je 24. maja kivot s njegovim moštima donet u Hram Svetog Save, gde je obavljen čin kanonizacije, kaže za RT Balkan da se mošti svetitelja vraćaju u prestonicu u vrlo delikatnom vremenu, kada nas je sve pogodila golgota brojnih porodica u Beogradu i okolini.

"To je velika rana na duši svih građana Srbije, svi normalni ljudi to doživljavaju kao veliki udarac i zabrinutost nad svojom decom i vremenom u kom živimo. Kao što je Sveti Sava došao u turbulentno vreme u Srbiju s moštima svog oca Svetog Simeona i nad njima pomirio zavađenu braću Vukana i Stefana i utešio narod, tako i danas srpska crkva donosi svoju najveću svetinju i jednog od najvećih svojih svetitelja u Beograd, gde je ta rana i nastala. Mislim da će to biti velika uteha za narod i da će taj napor crkve uroditi plodom", kaže otac Ljubomir Ranković koji je u Eparhiji šabačko-valjevskoj, između ostalog, bio sekretar sinovca vladike Nikolaja, episkopa Jovana.

Narodna kanonizacija

Vladika Nikolaj Velimirović rođen je 1881. godine u Leliću nadomak Valjeva, u porodici zemljoradnika iz koje je, izdvajajući se željom za znanjem i knjigom, krenuo na školovanje: u valjevsku gimnaziju, potom Bogoslovski fakultet u Beogradu, pa na dalje studije po Evropi (prošao je studirajući Nemačku, Englesku, Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju), do odbrane doktorata u Bernu i u Ženevi.

Za vreme Prvog svetskog rata, srpska crkva uputila ga je 1915. godine u Ameriku i Englesku gde je održao brojna predavanja o Srbiji i Srbima, nastojeći da pomogne svom narodu i pridobije zapadne saveznike za njega. Godine 1919. izabran je za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, već sledeće godine, upućen na Ohridsku episkopiju. Bio je slan u mnoge crkvene i narodne misije, u Atinu, Carigrad, Englesku i Ameriku, učestvovao je na konferencijama za mir, ekumenskim susretima, svepravoslavnim konsultacijama…

Darovit besednik, veliki duhovnik, izuzetno obrazovan i veoma aktivan na crkvenom polju, oko sebe je okupio mnogobrojne vernike, bogomoljački pokret, i kao jedan od najugledniji tadašnjih episkopa SPC odmah po okupaciji u Drugom svetskom ratu, zavredeo pažnju Nemaca koji su ga uhapsili na Petrovdan 1941, i iz zatočeništva u manastirima Ljubostinja i Vojlovica, 1944. prebacili u koncentracioni logor Dahau, gde je dočekao kraj rata.

U Srbiju se više nikada nije vratio, ostatak života proveo je u emigraciji, prvo u Zapadnoj Evropi, a onda u Americi, gde je nastavio svoj misionarski rad i umro 18. marta 1955. godine. Oklevetan kao izdajnik, antisemita, kolaboracionista, pa čak i fašista, Nikolaj Velimirović bio je jedna od žrtava komunističkog progona kojem je bila izložena cela Srpska pravoslavna crkva i bile su potrebne decenije da se ponovo vrati u otadžbinu.

Vladika Nikolaj je još za života smatran za svetoga, napominje otac Ljubomir Ranković.

"Rusi su pre Srba uradili ikonu svetog vladike Nikolaja pošto je on umro u ruskom manastiru svetog Tihona u Pensilvaniji. Ovde u zemlji, 'Glas crkve' je 1987. godine organizovao jednu narodnu kanonizaciju u Šapcu 18. marta na dan njegovog upokojenja", priča otac Ljuba Ranković.

Kako objašnjava, tu je bio i sinovac vladike svetitelja episkop Jovan Velimirović, šabačko-valjevski vladika, dok je vladika Amfilohije služio liturgiju.

"Tada je napisan tropar koji se i sada peva 'Zlatousti propovedniče vaskrslog Hrista', koga sam ja nedostojni i mali bio udostojen da napišem. Bilo je desetine hiljada ljudi u šabačkoj porti, to se može nazvati jednom nezvaničnom kanonizacijom i to se onda produžilo kada su mošti došle u Beograd", kaže naš sagovornik.

Reka ljudi potekla je do Lelića

Posle 36 godina od upokojenja, vladika Nikolaj Velimirović vratio se u Srbiju 1991. godine. Iz manastira Svetog Save u Libertivilu 12. maja 1991. godine njegove mošti prenete su u manastir Lelić, njegovu zadužbinu.

Tropar "Zlatousti propovedniče vaskrslog Hrista" pevao se već na beogradskom aerodromu, pa onda u Hramu Svetog Save, pa u Žiči, pa u Leliću, opisuje sveštenik Ljubomir Ranković prenos moštiju svetog Nikolaja iz SAD u Srbiju.

"U Leliću je bio pečat svega, tu se skupilo oko 30.000 ljudi. Put dug deset kilometara,  od Valjeva do Lelića, bio je krcat narodom. Reka naroda je tekla iz Valjeva", navodi naš sagovornik.

Bio je tu ceo Sveti arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve, predsednik vlade Srbije, predstavnici na najvišem nivou iz Republike Srpske, a patrijarh Pavle je načelstvovao svetom liturgijom, objašnjava protođakon Ljubomir Ranković.

"Tada se ispunio Nikolajev zavet da se njegove mošti vrate u Srbiju, u njegov rodni Lelić. Od tada Lelić postaje novi srpski Ostrog, narod tu dolazi na poklonjenje i sve tako do 2003. godine kada ga je crkva upisala u diptihe svetih. Ali ostala je vredna svakog pamćenja ta svečanost u Leliću, kada su donete mošti", kaže otac Ljuba Ranković.

Kako ističe, na dostojanstven i dostojan način Srbija se tada odužila na dočeku svog velikog duhovnika i vladike.

Od monaha Tadeja do vladike Nikolaja: Tiraž veći od deset miliona primeraka

Dela vladike Nikolaja Velimirovića u Srbiju su se ispočetka unosila krišom. Bilo je to sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, objašnjava naš sagovornik. Blaženopočivši vladika Lavrentije, koji je tada bio episkop u Zapadnoj Evropi, počeo je da prikuplja njegova dela u saradnji sa tadašnjim vladikom šabačko-valjevskim Jovanom čiji je otac Ljubomir Ranković bio đakon i sekretar.

"Vladika Lavrentije objavio je tada 12 tomova njegovih dela, a mi smo to izdanje obnovili 2014. godine i dodali mu još dva toma. U zemlji smo 1986. sa manastirom Hilandar počeli da štampamo pojedinačna njegova dela, 'Molitve na jezeru', 'Misionarska pisma', 'Reči o svečoveku'… Prva knjiga koja je štampana u Jugoslaviji sa njegovim imenom na koricama bila je 'Život Svetog Save', jer je ranije štampano pod pseudonimom monah Tadej", priča otac Ljubomir Ranković.

Ta knjiga je štampana u početnom tiražu od 50.000 primeraka u šabačkoj štampariji.

"Tako se vladika Nikolaj Velimirović vratio sa svojim punim imenom, prezimenom, sa sjajem u Jugoslaviju. 'Glas crkve' je 1996. priredio izdanje u 25 knjiga, koje smo radili profesor Radovan Bigović, moj sin Aleksandar Ranković i ja, po uzoru na sabrana dela Dostojevskog koje je Isidora Sekulić izdala u Narodnoj knjizi 1933. godine. To domaće izdanje je sa strašću razgrabljeno", kaže protođakon Ljubomir Ranković.

Opisuje da je "Glas crkve" imao predstavništvo u beogradskoj Brankovoj ulici i kada su paketi knjiga dovoženi, ljudi su već čekali ispred i tu na trotoaru već bi sve što je doneto bilo i prodato.

"Posle smo štampali pojedinačno njegova dela, samo 'Glas crkve' je objavio ukupno više od deset miliona tiraža. Nema srpske kuće koja nema nešto u svojoj kući od vladike Nikolaja, ako nema knjigu onda ima bar onu pločicu na kojoj piše 'Gospode blagoslovi onoga koji ulazi u ovaj dom'. Ušao je u srce, u dušu, u domove svoga naroda", naglašava otac Ljubomir Ranković.

Ali te domove najpre je kroz svoj bogomoljački pokret pretvori u crkve, kako bi apostol Pavle rekao u domaću crkvu, koja je istom merom sveta i važna koliko i hram, napominje naš sagovornik.

"Narod mu se odužio ljubavlju i poštovanjem njegovog dela koje čuva kao zenicu oka i može se reći da SPC i srpska duhovnost danas živi na vrelima i izvorima dela velikog srpskog duhovnika, episkopa, besednika, pisca, staraoca vladike Nikolaja", zaključuje otac Ljubomir Ranković.