Vladika Nikolaj Velimirović: Oklevetani svetitelj

Vođeni duhom sopstvenog vremena, a ne istorijskim činjenicama, nekad ni prostom logikom, deo medija i intelektualaca napunio je internet tekstovima o "kontroverznom" srpskom svetitelju – vladiki Nikolaju Velimiroviću. U tim napisima vladika se naziva kolaboracionistom, simpatizerom nacizma, ali i glavnim ideologom nečega što je nazvano srpski fašizam.  

Kontroverze se pletu, u ogromnom broju slučajeva, oko nekoliko istih momenata: "nečuveno" je što je Hitler dodelio orden vladiki Nikolaju, "skandalozno" što je vladika Nikolaj na svom predavanju poredio Svetog Savu i Hitlera, "šokantno" šta je pisao o Jevrejima kao idejnim tvorcima svih zala u Evropi.

Zbog čega takvim argumentima fali najobičniji zdrav razum, pokazuju notorne istorijske činjenice: od one da srpska crkva, čiji je Nikolaj Velimirović bio jedan od najuticajnijih episkopa, nikada nije vršila ili učestvovala u sistematskom progonu Jevreja, preko one da nikada nije sarađivala s okupatorskim nacističkim režimom do one koja baš bode oči - da je Vladika Nikolaj tokom čitave nemačke okupacije Srbije bio u nemačkom pritvoru.

Što se tiče firerovog ordena, sveti Nikolaj Žički dobio ga je od Hitlera 1934. godine jer je blagoslovio da se uredi nemačko vojničko groblje, dakle, zbog nečeg što je civilizacijska tekovina, a ne zbog bliskih veza.

Predavanje u kojem navodno poredi Svetog Savu i nemačkog firera održano je 1935, iste one godine u kojoj potonji britanski premijer Vinston Čerčil piše esej "Istina o Hitleru" u kojem navodi da će budućnost pokazati da li će istorija Hitleru dodeliti mesto "čudovišta ili heroja".

Kaplar Hitler vodio je svoju dugu bitku za nemačko srce, piše tada Čerčil i dodaje da se "priča o toj borbi ne može čitati bez divljenja za hrabrost, jednodušnost, istrajnost i ličnu vitalnu snagu koja mu je omogućila da izazove, prkosi, savlada, ili pomiri, sve autoritete ili otpore koji su mu preprečili put". Dok Čerčil odaje priznanje firerovoj hrabrosti u borbi za nemačko srce i dalje nesiguran u kom će se pravcu sve to kretati, vladika Nikolaj ga u svom predavanju pominje samo uzgred, govoreći o njegovom pokušaju (neuspelom) da stvori nacionalnu crkvu.

Uprkos očiglednosti nemačkog odnosa prema svetom Nikolaju Žičkom i njegovog prema njima, jer je sve vreme nacističke okupacije bio pritvoren kao nekakav opasni element i više puta odbijao ponuđenu saradnju, neki današnji tumači njegovog lika i dela nimalo se ne libe da napišu da je "Velimirović bio jedan od glavnih ideologa srpskog fašizma 1930-ih čiji klerikalno-nacionalistički, antimodernistički i antisemitski religiozni spisi i dalje inspirišu snage hrišćanske desnice u današnjem srpskom društvu", kako je to naveo jedan istoričar popularan u beogradskoj građanističkoj čaršiji.

Ili da čak zaključe da se "svetosavlje gradi kao totalitarna ideologija po modelu koji Nikolaj ne krije – po fašističkom modelu", kako je to naveo jedan sociolog, sada pokojni.

Gotovo svaki konstrukt o "fašizmu" vladike Nikolaja vodi ka istom konačnom zaključku: on je izvor i nadahnuće "velikosrpskom nacionalizmu devedesetih".

Kao što je u vreme komunizma u sklopu trežnjenja od "opijuma za narod", a u ime bratstva i jedinstva vladika Nikolaj izjednačavan sa kardinalom Alojzijem Stepincem, iako je jedan bio vojni vikar NDH a drugi nemački pritvorenik, da pomenemo samo najočiglednije razlike. Ako se još uz to uzmu i kritike o modernoj, obezboženoj Evropi u kojima je vladika Nikolaj bio prilično oštar, onda postaje jasnije zbog čega su postavke o "srpskom fašizmu" i "totalitarnom svetosavlju" postale tako privlačne za popularisanje. 

Ko ima uši da čuje, neka čuje

Pre svega, svetosavlje nije bilo, nije i ne može biti ideologija nego je to pravoslavlje srpskog stila i iskustva, kaže za portal RT Balkan protojerej-stavrofor Velibor Džomić.

"Dakle, svetosavlje nikako ne može i ne sme da se shvata kao politički ili ideološki pokret nego se radi o načinu života pravoslavnih Srba u crkvi Hristovoj u koju se vekovima, od Svetoga Save, sabiraju svi kršteni ljudi i zemaljski narodi. Pre nekoliko godina sam u arhivi nekadašnje Eparhije američko-kanadske pronašao jedno pismo koje je Sveti Vladika Nikolaj 20. februara 1946. godine, kada su komunistički agenti u emigraciji započeli sa prljavom propagandom protiv njega, uputio tadašnjem episkopu američko-kanadskom Dionisiju", navodi protojerej-stavrofor Velibor Džomić.

Kako dodaje, sveti Vladika Nikolaj je u tom pismu sve objasnio i naveo sledeće:

"Ja sam držao predavanje na Kolarč(evom) univerzitetu o nacionalizmu Sv. Save, u godini svetosavskoj, a to je bila 1935. godina, a ko to ne zna, mislio bi da sam ja spomenuo vođu nem(ačkog) naroda u vreme rata. U ovom poslednjem slučaju, zašto bi me Nemci uhapsili od prvih dana - pa do poslednjih?

Ja sam veličao Sv. Savu, a ne H...(itlera). Rekao sam, da je Sv. Sava, kao svetitelj, genije i heroj srp(skog) naroda stvorio srpsku nacionalnu crkvu pre 700 godina, i u toj crkvi ujedinio sav srpski narod. Delo, koje se nigde nije ponovilo na Zapadu. Paskal je pokušao u 16. veku da stvori nacionalnu galikansku crkvu za Francuze, ali nije uspeo.

- A vođ nem(ačkog) naroda, jedan prost zanatlija, pokušava da stvori nac(ionalnu) crkvu, sada u 20. veku, pokušava da izvede ono delo koje jedino priliči svetitelju, geniju i heroju tj. Sv. Savi. U jednom docnijem govoru ili članku, ne sećam se, ja sam se ponovo vratio na Hitlerov pokušaj da .... nac(ionalnu) nemačku ujedinjenu crkvu i citirao sam njegove reči u Rajhstagu: 'Ja sam, rekao je, pokušao da ujedinim nemačke crkve u jednu nacion(alnu) nem(ačku) crkvu, ali moj pokušaj je propao'.

Dakle, sve što je rečeno i napisano u 1935. g. u vezi naše proslave, rečeno je u pohvalu Sv. Save - svetitelja, genija i heroja - a ne u ma čiju drugu pohvalu. Jer i Paskal i Hitler poslužili su mi samo kao primer neuspeha u sravnjenju sa sjajnim uspehom Sv. Save. Ko ima uši da čuje neka čuje, i ko ima razuma neka razume. Amin."

Otac Velibor Džomić objašnjava da je pre dve decenije objavio deo dokumentacije nemačke bezbednosne službe (BDS) iz koje se vidi da je vladika Nikolaj na Petrovdan 1941. godine uhapšen, pored ostalog, i zbog toga što je Hitlera  nazivao "biblijskim Antihristom" i proricao njegovu skoru propast, a da je manastir Žiča bio mesto u kome se oblikovao srpski antinacistički stav.

"Zašto bi ga nemački nacifašisti hapsili, ako je bio njihov ideološki sledbenik i podržavalac?", retorički se pita naš sagovornik.

Budućnost bez pečata srama

Bez ikakve sumnje, Sveti vladika Nikolaj je bio protiv pakta koji je knez Pavle 25. marta 1941. godine u Berlinu potpisao sa Adolfom Hitlerom, napominje otac Velibor Džomić.

"Nemačka obaveštajna služba je zabeležila da je vladika Nikolaj imao određene kontakte sa generalom Simovićem i oficirima koji su 27. marta izveli puč. Nemci su ga smatrali idejnim tvorcem puča i notirali su da je u popodnevnim časovima 27. marta primio čestitku od američkog predsednika Ruzvelta i engleskog kralja", kaže otac Velibor Džomić.

On objašnjava da je prvi protest protiv pakta bio 25. marta u popodnevnim časovima ispred episkopske rezidencije u Kraljevu.

"Vladika Nikolaj se obratio okupljenom narodu i izjasnio se protiv pakta, a odatle je otišao na vanredno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora. Iz Beograda je, posle rušenja pakta, sveštenstvu i narodu Eparhije žičke uputio telegramsku poruku: 'Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo svetlo u budućnost bez pečata srama' ", citira Džomić.

Poruka je, kako ističe, i objavljena u časopisu "Pastirski glas" za mart 1941. godine.

"Ove, a i druge činjenice uporno preskaču klevetnici Svetoga vladike Nikolaja. Ima izgleda da je čuvenu besedu koju je protiv pakta izgovorio patrijarh Gavrilo (Dožić) napisao vladika Nikolaj", ističe naš sagovornik.

Biblijski narativ

Često se citira i jedan (isti) tekst vladike Nikolaja u kojem on govori o "Židima", Jevrejima i o tome kako su oni koji su raspeli Isusa "stvorili od Evrope glavno bojište protiv Boga, a za đavola".

Jedna od rečenica iz tog teksta koja se najčešće citira, kako bi se potkrepile tvrdnje o "antisemitizmu" vladike Nikolaja, jeste ona u kojoj se navodi da su "sva moderna gesla evropska sastavili Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihovog đavola. I sve je to u nameri da Hrista ponize."

Protojerej-stavrofor Velibor Džomić kaže da je vladika Nikolaj svoja dela, što je i normalno, pisao na temelju Svetoga Pisma Starog i Novog Zaveta.

"Kako su govorili biblijski proroci? Šta bi klevetnici za njih danas rekli? Ipak, istina uvek izađe na videlo. Prirodno je da su dela jednog pravoslavnog episkopa zasnovana na biblijskom narativu. Imao sam tu priliku da je 17. oktobra 2001. godine do mene došlo pismo koje je Jevrejka Ela Trifunović, rođena Najhaus, iz Beograda dostavila kao svoje svedočenje u Patrijaršiju srpsku", objašnjava Džomić.

U tom pismu je navela sledeće:

"Skoro će se navršiti šezdeset godina od kraja Drugog svetskog rata, najveće tragedije u istoriji jevrejskog, srpskog i romskog naroda, koji su pretrpeli do tada nezabeležena stradanja, progonstva i mučenja. Posle toliko proteklih godina Vlada Nemačke traži od preživelih iz Holokausta dokaze o tome kako su preživeli rat, a u cilju ostvarivanja penzije.

Meni je 73 godine i jedini sam preživeli član porodice Najhaus. Moj otac Aleksandar Najhaus, po zanimanju doktor stomatologije, živeo je pre rata u Trsteniku. On je bio veliki prijatelj i pobratim sa vladikom dr Nikolajem Velimirovićem. Kada je izbio rat, posle kraćeg vremena, vladika je ocu naredio da beži i da spašava život, a nas kao njegovu porodicu (moju majku Margitu i mene, njegovu kćerku Elu) je zbrinuo tako što je reskirao i sopstveni život.

Spasao nas je tako što je majku obukao u monašku odoru, a mene je strpao u džak. Majka i on su seli u fijaker, a mene je stavio ispod nogu, i namirnice preko džaka, odnosno mene, da bi bilo što manje sumnjivo. Prošli smo kroz nemački obruč okupiranog grada i tom prilikom preživeli veliki strah i stres cve dok nismo stigli u Manastir Ljubostinju.

Tu nas je vladika predao igumaniji po imenu Bapvapa, koja je imala pratnju jer je bila slepa. U manastiru Ljubostinja smo ostali 18 meseci i u to vreme vladika je nabavio falsifikovane lične dokumente za moju majku pod imenom Mara Jovanović, a za mene pod imenom Jelena Jovanović".

Džomić dodaje da "ovo svedočenje treba da pročita izvesna Jelena Đurović, koja je ovih dana javno poručila da mošti Svetoga vladike Nikolaja 'treba dati psima' ".

Počasni zatvorenik

U pokušaju da predstave Nikolajevo zatočeništvo u Dahauu 1944. gotovo kao boravak u Baden-Badenu, oni bliski teorijama o Velimirovićevom "srpskom fašizmu" i "svetosavskom totalitarizmu" navode da je Episkop Ohridski i Žički u manastirskom pritvoru održavao nesmetan duhovni život, podrazumevajući valjda da je imao tu beskrajnu slobodu da se redovno moli Bogu, a da je u Dahauu bio "počasni zatvorenik", verovatno se misli na status posebnog zatvorenika, ali ovako zvuči nekako više festivalski. A i logoraške "počasti" se nekako bolje uklapaju u kolaboracionistička nastojanja.

Džomić kaže da je o danima u pritvoru dosta objavljeno od strane neposrednih svedoka. Objavljena su svedočenja patrijarha Gavrila, potonjih episkopa Vasilija (Kostića) i Jovana (Velimirovića), kao i "Memoari" mitropolita skopskog Josifa koji je predsedavao Svetim arhijerejskim Sinodom tokom okupacije i sve do povratka patrijarha Gavrila.

"Prvo su poratni komunisti pravili neprirodnu paralelu između vladike Nikolaja i nadbiskupa Alojzija Stepinca. Kasnije je skovana priča o navodnom 'počasnom zatvoreništvu' patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja. Ta neistina je pisana je u Beogradu od Hrvatice Ljubice Štefan", kaže naš sagovornik.

Kako dodaje, objavljivana je neposredno pred razbijanje Jugoslavije u nastavcima u "Glasu koncila" pod imenom Tomislava Vukovića. Feljton je potom štampan pod njegovim imenom sa naslovom "Mozaik izdaje", a drugo izdanje je objavljeno pod imenom Ljubice Štefan i naslovom "Srpska crkva i fašizam".

"Na žalost, neke naše nedoučke, bivši komunisti i pripadnici tajne komunističke policije, počeli su pre nekoliko godina da šire te ustaške laži i klevete. Na naučnoj osnovi smo raskrinkali taj plagijat na jednom okruglom stolu, a dobar deo te prevare sam objavio u knjizi 'Sveti Vladika Nikolaj i UDBA' ", ističe Džomić.

Govor nad Ljotićevim odrom

Svetom Nikolaju Žičkom zameraju se i bliski odnosi sa vođom pokreta ZBOR Dimitrijem Ljotićem, a naročito (tobožnji) govor koji je održao nad njegovim odrom i u kojem hvali njegova postignuća i smešta ga u nebesku Srbiju.

"Nikada taj govor nije objavljen u Nikolajevim knjigama ili u nekom emigrantskom časopisu pod njegovim imenom. Neautentični i nikad autorizovani govor na malom pomenu 24. aprila 1945. godine u Sloveniji, a ne na sahrani Dimitrija Ljotića, objavio je Ljotićev sekretar Boško Kostić u knjizi 'Za istoriju naših dana' u Lilu u Francuskoj 1949. godine", kaže Džomić.

On napominje i da su u jednom od dvanaest tomova Sabranih dela objavljene razne besede Vladike Nikolaja, a u pripremi tih Sabranih dela učestvovao je poznati ljotićevski sveštenik Aleksa Todorović iz Minhena.

"Poznato je da je otac Aleksa slao Episkopu Lavrentiju mnoga pisma Vladike Nikolaja i besede kako bi sve bilo objavljeno u Sabranim delima. Zašto nije odštampao tu navodnu besedu vladike Nikolaja nad Ljotićevim odrom ako ju je, kako tvrde ljotićevci i kako ponavljaju savremeni klevetnici, izgovorio?", pita se Džomić.

Osim toga, ističe naš sagovornik, Ljotićev sekretar Boško Kostić, kako navodi u svojoj knjizi, nije bio ni prisutan kada je vladika Nikolaj besedio nad Ljotićevim odrom, ali je objavio besedu koju je, navodno, zabeležio prota Ilija Bulovan iz Dinarske četničke divizije.

"Prota Ilija Bulovan nije bio ni stenograf ni daktilograf nego sveštenoslužitelj tako da je prosto nemoguće biti tako brz i zapisati čitavu besedu u trenutku dok je besednik izgovara. Pored toga, prosto je nezamislivo da jedan sveštenik, dok besedi Sveti Vladika Nikolaj, zapisuje besedy, a ne stoji pored episkopa", kaže protojerej-stavrofor Velibor Džomić.

Da je ta beseda neautentična na drugom mestu je potvrdio Boško Kostić, napominje Džomić, jer je Vladika Nikolaj navodno izjavio da će tek pisati o Dimitriju Ljotiću i da će mu spomenik podići.

"Vladika Nikolaj je posle tog događaja živeo punih jedanaest godina i nikad i nigde nije jedno slovo napisao o Dimitriju Ljotiću, a o nekakvom spomeniku da ne govorimo", zaključuje protojerej-stavorfor Velibor Džomić.

Je l' pušio vladika Nikolaj?

I sutrašnja Spasovdanska litija, na čijem će čelu, izuzetno, biti kivot s moštima svetog Nikolaja Žičkog, nije propuštena kao prilika za obrušavanje na njega, ali i Srpsku pravoslavnu crkvu.

U komentaru objavljenom na sajtu "Al džazire", navodi se da litiju predvodi "antisemit i ljotićevac". Dve-tri već izlizane od prekomerne upotrebe i ovde citirane rečenice Vladike Nikolaja, ponovljene su i u ovom tekstu kako bi se izveo zaključak da je srpska crkva stala "uz bok autoritarnom režimu". 

Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je vladiku Nikolaja Velimirovića 2003. godine, a ranije podnet zahtev za njegovo uvrštavanje u red svetih stavljen je na čekanje, prema anegdoti, zbog toga što je patrijarh Pavle smatrao da nije dostojno jednog monaha i episkopa da se oda poroku pušenja.

Ako je ta anegdota tačna, pušenje je, izgleda, oprošteno Vladiki Nikolaju, ali njegovu snažnu pripadnost srpskom narodu, zavijenu u kritike za navodni kolaboracionizam, pojedinci mu izgleda nikada neće oprostiti.