"Kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara obogati": Dan kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu

Književnik i diplomata Ivo Andrić, na današnji dan pre 62 godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Švedska akademija dodelila je 26. oktobra 1961. godine Nobelovu nagradu za književnost srpskom piscu Ivi Andriću. Andrić je do danas ostao jedini naš pisac koji je dobio to priznanje, a već na početku svog govora pominje zemlju iz koje dolazi.

Nobelov komitet nagradio je "epsku snagu pripovedanja kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje".

Neki izvori koriste termin "Bosanska trilogija". On sublimira tri književna dela Ive Andrića na osnovu kojih je komitet odlučio da baš njemu nagradu i uruči. Iako se na zvaničnom sajtu Nobelovog komiteta ovakav podatak ne nalazi, priča se da su "Travnička hronika","Gospođica" i "Na Drini ćuprija", "glavni krivci"' što je nagrada otišla u ruke našeg pisca.

Novac od nagrade Ivo Andrić poklonio je bibliotekama Bosne i Hercegovine.

"Dvojica mladih novinara su mi saopštila tu vest, pa sam je primio sa sumnjom. Oni su mi rekli - popnite se gore, videćete da Vam je stan pun novinara. Potom sam video da je tačno. Sad moram i ja malo da se sredim, da vidim kakva osećanja imam. U svakom slučaju, ja sam zadovoljan", rekao je Andrić tada.

U govoru u Švedskoj akademiji Andrić je izgovorio sledeće, borhesovske reči: "Na hiljadu raznih jezika, iz veka u vek… ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Potreba za pričom i pričanjem ostaje, i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, priča stalno istu priču…"

Ivo Andrić bio je jedina osoba koja je poznavala i Gavrila Principa i Adolfa Hitlera. Upoznao je Tita i sreo se sa Staljinom. U vreme diplomatske službe u Nemačkoj, piscu Ernstu Jingeru je prepričavao srpske narodne priče o Kraljeviću Marku.

Andrić je rođen u mešovitoj porodici u Travniku, bio je u austrougarskom zatvoru, pisao je o Bosni, a živeo u Beogradu. Kako primećuje istoričarka književnosti Žaneta Đukić Perišić, Andrić je bio "polivalentna pojava i u nacionalnom i u književnom smislu." On je "postupao čestito i časno, a priče koje ga karakterišu kao čoveka bez morala dolaze iz neke druge, a ne književne kuhinje."

Pre početka Drugog svetskog rata, kao ambasador u Nemačkoj, pisac je predao akreditive tadašnjem kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru, u prisustvu ministra Fon Ribentropa. Andrić je prisustvovao potpisivanju sporazuma o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Na početku rata, Andrić je odbio ponudu nemačkih vlasti da pređe u neutralnu Švajcarsku i vratio se u Beograd. Tokom godina okupacije, živeo je povučeno, u dobrovoljnoj izolaciji, u kojoj je napisao svoje najznačajnije romane: "Travničku hroniku", "Na Drini ćupriju", "Gospođicu".

Nepunu godinu posle oslobođenja, objavljuje ova tri kapitalna dela, koja mu donose književnu slavu. Već 1945, Andrić je predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR-om, a naredne godine predsednik Udruženja književnika Jugoslavije.

Nakon što je upoznao Hitlera i Tita, u Moskvi, na obeležavanju 28. godišnjice Oktobarske revolucije, Andrić upoznaje i Staljina, za koga je rekao da je "obeležio novu epohu svoje zemlje" i "otpočeo period njenog mirnog razvitka".

Pisac Borislav Mihajlović Mihiz odao je možda najveće moralno priznanje Andriću: "Katolik iz Bosne, opredeljeni jugoslovenski nacionalista, marburški robijaš, pesnik 'Mlade hrvatske lirike', diplomata troimene Kraljevine, rođeni ijekavac koji optira ekavizam beogradskog stila, Andrić je bio predodređen za integralnog Jugoslovena. Prinuđen na ponovni izbor, odabrao je da se vrati u Beograd i podeli sudbinu srpskog naroda. Sudbina je htela da jedan od najvećih srpskih pisaca postane to svojim sopstvenim izborom. Andrić je izabrao nas, ne mi njega."

Izdvajamo samo neke od rečenica jedinog srpskog nobelovca:

"Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno."

"Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije."

"Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole da pričaju."

"Lepša duša dublje jeca."

"Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni."

"Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli."

"U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne ume da mrzi."

"Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha."

Pisac je jednom je zapisao: "Dođu tako ponekad vremena kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati."