Ko je dobrotvor Milomir Glavčić? Patrioti iz Kanade i ministar Dačić čestitao 99. rođendan

Iako je živ i zdrav, i zapravo danas proslavlja 99. rođendan, ime Milomira Glavčića iz dalekog Nijagara Folsa, ponele su ulice, bulevar, vrtić, kulturni centar Raškog okruga, a dodeljena su mu brojna priznanja među kojima i najviša državna i crkvena odličja. 

Zbog toga što svake godine rođacima i žiteljima rodnog sela Pope kod Jošaničke Banje šalje novčanu pomoć, a nije ih zaboravio ni posle razornog zemljotresa u Kraljevu, kada je svojim komšijama poklonio oko pola miliona evra kako bi mogli da kupe sve ono što im je tom prilikom uništeno, a u poslednjoj deceniji im je donirao više od dva miliona evra za izgradnju novog mosta na Ibru, kao i 1.250.000 evra za skener, magnetnu rezonancu i sanitetska vozila - danas je čestitku dobio i od ministra spoljnih poslova Ivice Dačića.

Dačićeva čestitka

Prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije i šef diplomatije uputio je, naime, Srbinu iz Kanade najlepše želje za 99. rođendan.

"Poštovani gospodine Glavčiću, srećan Vam 99. rođendan, da još dugo poživite u dobrom zdravlju i raspoloženju, a mi ćemo zauvek pamtiti sve što ste, kao čovek dobre duše i velikog srca, učinili za građane Srbije", – navodi se u čestitki.

Milomir je rođen 6. decembra 1924. godine, a Srbiju je napustio 1947. i nikada se u nju nije vratio. Ali je u nju slio približno deset miliona evra.

Njegov životni put bio je trnovit i pun neizvesnosti. Posle boravka u nekoliko evropskih država, skrasio se u Kanadi, u Nijagara Folsu, gradiću kod poznatih vodopada, gde takođe pomaže sugrađane i tamošnju srpsku zajednicu.

Surovo detinjstvo i neizvestan put u svet

Glavčić je veći deo detinjstva bio više gladan nego sit. 

U dečačkim danima ostao bez roditelja. Najpre mu je umro otac Dobrivoje, pa se ubrzo i majka Sava neizlečivo razbolela. Država je onda bespomoćnoj deci, njemu i sestri Desanki, dodelila staraoca. Teško je, po 15 sati dnevno, na svom imanju ali pod tuđom upravom, dečak Milomir radio. Zauzvrat, od staraoca su dobijali mrvice pa su često u školu odlazili gladni, u poderanoj odeći i bez knjiga.

Uprkos tome, Milomir je bio bistar dečak i odličan đak, koji i u tom uzrastu pokazuje brigu za druge. Tajno, od staratelja, primera radi, dotura hranu jednom komšiji čije je četvoro dece u nemaštini najčešće gladovalo. Želi da pomogne i sestru, naročito pri udaji u čemu ga staratelj sprečava.

Zato, u sve razočaran i tužan, u 14. godini odlučuje da prvi put napusti selo i odlazi za Beograd, kako bi tamo radio i zaradio. Tu je, u metalostrugarskoj radnji Mila Škarića, šegrtovao, ali bombardovanje Beograda 1941. prekinulo je njegovo izučavanje zanata. Narednih ratnih godina nije imao kuda, već se opet, bez ičega i ikoga, vratio u svoje selo.

Zatiče ga još veće siromaštvo nego ranije pa ponovo mašta o odlasku. Iznenada, pruža mu se prilika da ode i dalje od domovine pa tu šansu koristi i 22. maja 1947. stiže u Grčku, ne znajući da u toj zemlji besni građanski rat. Kraće vreme je vojevao u tamošnjoj kraljevoj vojsci, a potom je sa drugim emigrantima smešten u logore, u Solunu i Pireju.

Kanadski kolači padaju sa neba

Zatim biva prebačen u Italiju, gde je u logoru pokazao talenat da zaradi neki novac. Za Grke je u logoru, uz primitivne sprave, proizvodio obućarske igle, a u Italiji se bavio stolarskim zanatom. Mogao je iz Italije da se zauvek skrasi u više zemalja koje su primale iseljenike, ali prevagnulo je jedno sećanje iz dečačkih dana. Zapamtio je bajku o obećanoj zemlji Kanadi u kojoj "kolači padaju sa neba, a na svakom uglu se nudi raznovrsna hrana".

Ta bajkovita priča opsenila je tadašnje siroče, dečaka više gladnog nego sitog. Zato, i kao odrastao čovek, svestan da je reč o bajci, pred komisijom za emigrante, ipak, traži da se trajno useli u Kanadu.

Tako je 11. aprila 1949, preko "velike bare", stigao u Kanadu.

Ali, bajka je bajka.

Tu ga dočekuju teški poslovi: radi od jutra do svitanja, najpre u poljoprivredi, a onda u rudniku. Kao rudar stiče i prvu ušteđevinu sa kojom se ubrzo seli u Nijagra Fols, gradić pokraj velikog vodopada gde se ubrzo i oženio Armelinom, Kanađankom italijanskog porekla. Sa njom dobija i dvoje dece, Mihajla i Jovanku, a uz njenu podršku, ušao je i u prvi privatni biznis - počinje da se bavi hotelijerstvom.

Najpre je kupio restoran, pa omanji motel, pa hotel od 120 soba, bioskop sa 600 sedišta, oko 80 hektara zemlje... Znao je, reklo bi se, šta da kupi, koliko da plati, kako posao da razradi i kada nekretnine da proda. Zaradio je novac za sebe i suprugu, sina i kći i dvoje unučadi.

Možda baš zbog tog teškog puta, praznine i nedaće koju je tokom najtežih momenata osetio na sopstvenoj koži, sada pokušava da popuni darujući druge.

"Kad nekoga pomognem, radujem se njegovoj radosti. Trenuci njegove sreće su dar za mene. I, uvek sam radio da imam za sebe, ali i da drugoga pomognem", kaže ovaj neobični čovek velikog srca.

Dan Milomira Glavičića

Inače, danas je na Nijagari proglašen Dan Milomira Glavčičića u znak poštovanja za njegov filantropski rad, kako u Nijagari, tako i u Srbiji.

U znak poštovanja, Nijagarini vodopadi biće 15 minuta osvetljeni bojama zastave Srbije.