Srbija i Balkan
Srpski istorijski aparthejd: "Državni istoričari" protiv Dubravke Stojanović
Mi imamo svoje skupove, oni imaju svoje, rekla je profesorka Dubravka Stojanović optuživši "državne istoričare iz SANU" da falsifikuju istoriju na promociji svoje knjige koju je napisala, kako je rekla, zbog onih koji misle da srpstvo postoji
"Državni istoričari" iz Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) svesno falsifikuju istoriju i nemaju za cilj nauku, već podržavanje vlasti i kontrolu moći, izjavila je na predstavljanju svoje knjige "Prošlosti dolazi" istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović.
Ona je upozorila da su sadašnji srpski udžbenici istorije "slika režima Aleksandra Vučića", posebno kada su ratovi iz devedesetih godina 20. veka u pitanju i njihovo slavljenje, kako je navela.
Konstatovala je i da je u Srbiji kroz udžbenike istorije normalizovano nasilje, kroz poruke učenicima da treba da budu heroji i da poginu.
U nasilju obično učestvuju huligani, teroristi, razbojnici i slična fela, zbog čega je šteta što smo u ovom citatu koji su preneli beogradski mediji ostali uskraćeni za objašnjenje profesorke Stojanović kako to heroji, ako već nisu anti-heroji, vrše nasilje ili zbog čega je herojska pogibija vršenje nasilja.
Kao što i bi njena konstatacija o "državnim istoričarima", mogla nekog zlonamernika da navede na pomisao da je i ona, kao šef Odeljenja za istoriju državnog Filozofskog fakulteta u Beogradu državni istoričar, a ne neko ko se protiv sistema bori iznutra, da ne kažemo "antidržavni istoričar" kako bismo podvukli razliku.
Jer ta ogromna razlika zaista postoji: "u našem istorijskom svetu živimo potpuni aparthejd: mi imamo svoje skupove, oni imaju svoje, naš cilj je nauka, njihov cilj je podržavanje vlasti i kontrola moći", rekla je Stojanović. Da bude jasnije, u ovom našem istorijskom aparthejdu, izopštenici su oni koji su deo državnog sistema visokog obrazovanja. Sa svojom naučnom autonomijom i budžetskim finansiranjem.
U celom svetu iza udžbenika istorije stoje države i ministarstva prosvete, kaže za RT Balkan istoričar prof. dr Miloš Ković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
"Srbija je jedna od država u kojoj je taj uticaj na udžbenike i interpretaciju prošlosti sveden na minimum. Imamo desetine, pa čak i stotine udžbenika za samo jednu školsku godinu. Ako to uporedite s Republikom Srpskom ili Izraelom ili Rusijom u kojoj postoji samo jedan udžbenik za jednu školsku godinu shvatićete da upravo u Srbiji postoji potpuna kakofonija i nemoć države kada je reč o interpretaciji istorijskih događaja", ističe Ković.
Kako dodaje, pokušaji da u Srbiji imamo jedan udžbenik iz istorije, koja je identitetski predmet, za jednu školsku godinu koji će objavljivati državni izdavač nailazili su na intervencije čak i ambasadora stranih država.
"Tržište udžbenika u Srbiji kontrolišu nemački i hrvatski izdavači. Onda možemo da dođemo do zaključka da su i u posao sa udžbenicima istorije u Srbiji umešane strane države", napominje Ković.
Što se tiče SANU, kako dodaje naš sagovornik, uticaj istoričara akademije nauka je sveden na minimum kada je reč o onome što bismo mogli da nazovemo državnom interpretacijom prošlosti.
"Najsvežiji primer je slučaj umanjivanja broja žrtava Jasenovca. Gotovo celo istorijsko odeljenje SANU se vrlo jasno izjasnilo o tom pitanju, kao i praktično svi profesori srpskih univerziteta koji predaju istoriju srpskog naroda u 20. veku: da je smanjivanje broja žrtava Jasenovca na onaj način na koji se to sada vrši potpuno nenaučno. Uprkos tome, vidimo da to ne prestaje, nego segmenti onih struktura koji se bave smanjivanjem broja žrtava genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu imaju čak i podršku države", napominje Ković.
Osvrćući se na "aparthejd" u srpskoj istorijskoj nauci, on navodi da postoje velike razlike u interpretaciji prošlosti, kao i u drugim strukama.
"Dubravka Stojanović je upravnica Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu. To je centralna akademska institucija koja obrazuje akademske građane Republike Srbije. Ona je u poziciji da nameće narativ koji je poželjan i po mom mišljenju, to i radi", kaže Ković.
On napominje da nije reč o tome da li se nameće srpski državni narativ, već o tome da se nameće državna interpretacija prošlosti, ali ne srpske već drugih država.
"A da li su istoričari spremni da posluže takvim interesima, to se razlikuje od slučaja do slučaja", ističe Ković.
U najavi promocije u novosadskom Omladinskom centru CK13, profesorka Stojanović je odgovarala na pitanje zašto je napisala knjigu "Prošlost dolazi" i navela da je to učinila zbog sebe i srpstva.
"Zato što ne verujem da srpstvo postoji. Kao ni hrvatstvo, francustvo, englestvo… Verujem da postoje pojedinci, društvene grupe i mnogostruki identiteti. Pa, što sam onda pominjala srpstvo? Pominjala sam ga zbog onih koji misle da postoji. A ako srpstvo postoji bilo bi dobro da se kritički osvrnu na svoju prošlost", rekla je Stojanović.
U samoj knjizi, kako se može pročitati iz zaključka, analiziraju se promene u tumačenju istorije u školskim udžbenicima, uz konstataciju da je došlo do promene činjenica, pa su partizani postali kolaboracionisti, a četnici oslobodioci, kako se to konstatuje, a zatim i identitetska pitanja pa se sa pobedničkog prešlo na gubitnički i samoviktimizujući narativ. I sve to pod naletom nacionalizma, srpskog naravno, koji je počeo da bukti od dolaska Slobodana Miloševića na vlast, dok danas udžbenike istorije piše režim Aleksandra Vučića.
Istorija se prikazuje kao niz srpskih poraza i propuštenih prilika, konstatuje Stojanović, jer se tako stvara psihološka osnova za revanšizam. Iz istih nacionalističkih razloga, čitamo dalje, prešlo se na "samoviktimizujuću sliku prošlosti", narodski rečeno Srbi uživaju da budu žrtve.
"Identifikacija sa žrtvama razvija osećaj ugroženosti, podstiče naciju da bude stalno spremna za odbranu, ali i za napad", konstatuje profesorka Stojanović.
Kako se radi o konstataciji koja pretenduje da bude naučna, pa samim tim i univerzalno primenljiva, nije zgoreg zapitati se da li ovaj zaključak može da se primeni i na narod čiji odnos prema sopstvenim žrtvama predstavlja hvale vredan primer u svetu – Jevreje? Da li i kod njih "identifikacija sa žrtvama stvara osećaj ugroženosti" ili su njihove neupitne žrtve u Drugom svetskom ratu neukaljane, dok su takođe srpske plod nacionalističko-političkog narativa?
Problem srpskih udžbenika po profesorki Stojanović je i taj što se iz njih stiče slika da Srbija sebe vidi kao zemlju okruženu neprijateljima, u njima se stvara ksenofobična i paranoidna slika "drugog".
Teško je utvrditi da li su Srbi od Slobodana Miloševića naovamo bežali s časova istorije pa im fali malo paranoidne ksenofobije, tek beogradsku Arenu nikad nije napunio neko ko peva o tome kako će Hrvate stići srpska ruka čak i u Hrvatskoj i da će im suditi četnici sa Drine, već je to bio slučaj sa prijateljskom zagrebačkom Arenom gde se uz ustaške simbole svojevremeno pevala Tompsonova "Bojna Čavoglave". Ksenofobični i paranoidni Srbi, takođe, nikad nisu dostigli evropski standard da među svojim građanima imaju i "izbrisane" iz državnih evidencija, poput još jedne članice EU, prijateljske Slovenije.
I u ovo naše vreme, dok istomišljenici Dubravke Stojanović za vrhunac državnog pevanog nacionalizma smatraju pesmu "Veseli se srpski rode (zbog slobode)", u susednom Vukovaru iz Kolone sećanja na žrtve Vukovara uzvikuje se ustaški pozdrav "Za dom spremni". A gradonačelnik ovog grada Ivan Penava poručuje da oni koji ne poštuju HOS, "Za dom spremni" i slovo "U" ne treba ni da dolaze u Vukovar.
Da, Srbi su zaista loši đaci.
