Čedomir Antić u "Relativizaciji": Kako je Legija zvao Đinđića i upozorio da će biti ubijen

"Sarajevski atentat bio je najsudbonosniji u ljudskoj istoriji, i bez obzira na to što bi velike sile ratovale i da se on nije odigrao, postoji uverenje da Srbija možda i nije kriva za rat", kaže Čedomir Antić, istoričar i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu govoreći o svojoj knjizi "Ubistva u srpskoj istoriji: Od Nemanjića do Nemanjine". 

Prema njegovim rečima, to je bio događaj posle koga Srbi nestaju s političke scene jer "smo stekli reputaciju bratoubilačkog naroda".

"Dok sam pisao knjigu, na koju su me nagovorili novinari urednici dva velika nedeljnika, shvatio sam da, od kneza Branislava, Jovana Vladimira, preko Nemanjića do ubistva Olivera Ivanovića i sumnjivog ubistva Vladimira Cijana, postoje dva perioda. Jedan je srednjovekovni, u kome Srbija spada među dve ili tri najmirnije evropske zemlje. Međutim, nakon pada srpske države u osmanski jaram, nastupa jedan marketing, koji je sprovodila crkva, ali i narod, da je propast posledica subjektivnih slabosti. Dakle, crkvene pesme govore da su se carevi posvađali, sluge su im postale neverne...i zbog toga je palo carstvo", objašnjava Antić u "Relativizaciji" sa Ljiljanom Smajlović.

Upitan da, kao istoričar, prokomentariše intervju Takera Karlsona sa Putinom, odnosno njegov čas o ruskoj istoriji, Antić kaže da je ruski lider sasvim dobro odmerio tih 28 minuta, govoreći o 1200 godina ruske istorije, i da je postigao cilj, a to je da je spomenuo kršenje ljudskih prava u Ukrajini onih koji govore ruskim jezikom.

Govoreći o novijoj srpskoj istoriji, gost Ljiljane Smajlović je podvukao paralelu od mitinga na Gazimestanu do današnjih dana.

"Jedna od najvećih zastava na Gazimestanu je bila američka zastava. Dakle, mi kao narod smo ušli u te devedesete godine sa prozapadnom tradicijom, da bismo se nekoliko godina kasnije našli pred potpunim zidom sankcija o doživeli veliko razočaranje. Milošević nije shvatio trenutak i ratovao je sa opozicijom kao da je to neki ustanak protiv njega. Kada je promenjena vlast u Srbiji 2000. godine imali smo najbolje moguće rešenje, ali je dolaskom demokrata na vlast nastupili pritisci s polja", kaže Antić i dodaje da vlada Zorana Đinđića nije primljena u Savet Evrope, i da je sve bilo rađeno da se oslabi ta vlada.

O studentskim protestima 1996.

Kao vođa studentskih protesta 1996. godine i portparol Demokratske stranke u vreme Zorana Đinđića, Čedomir Antić je napisao knjigu "Knjiga o revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima". Upitan da li ima utisak da ova knjiga nije dobila dovoljno pažnje javnosti, gost Ljiljane Smajlović kaže da je imao potrebu da neke događaje zabeleži

"Imam ambiciju da pišem istoriju Republike Srbije od septembra 1990. godine do današnjeg dana, sad imam i predmet na fakultetu Srpski narod posle 90-te godine, ali nevolja je u tome što su se arhivi promenili. Od kada su naši istoričari ispred Komisije za istinu i pomirenje ušli u Predsedništvo Srbije 2001/2002 godine, sa čuđenjem su primetili da tamo postoje neka rešenja o Miloševićevom godišnjem odmoru i platama i ništa drugo", objašnjava istoričar. 

Medijska kampanja protiv Đinđića

Govoreći o atentatu na prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića, Antić kaže da je godinu dana pre te tragedije prvi put čuo za Milorada Ulemeka Legiju.

"Prvi put sam za Legiju čuo od Đinđića u leto 1998. godine koja je bila veoma teška, kada je naša policija uspela da preuzme kontrolu nad punom teritorijom Kosova i Metohije", kaže istoričar i dodaje da kada je govorio o otmicama na KiM sa Đinđićem da mu je rekao da otmičara više nema i da su ih ubili Frenki i Legija. Kako kaže, tada je mislio da je reč o nekakvoj tajnoj policiji.

On kaže da je protiv Đinđića vođenja medijska kampanja pre atentata, da je "nemački državljanin, da je oženjen Nemicom...".

"Tada mi je Igor Žeželj, današnji vlasnik 'Kurira', blizak sadašnjim vlastima, a nekada je bio blizak i Demokratskoj stranci, rekao da je zvao Đinđića i upozorio ga da će biti ubijen. Na to je Đinđić odgovorio, ko god mu je pretio, da ide kod majke Slavka Ćuruvije i njoj objasne. Međutim, on je izdržao dva meseca u Srbiji", priseća se Antić.

Prema njegovim rečima, odluka o Đinđićevom  begu u inostranstvo donesena je nakon ubistva Slavka Đuruvije 1999. godine za vreme bombardovanja, nakon čega ga je zvao komandant jedinice za specijalne operacije pukovnik Milorad Ulemek Legija i rekao mu da će biti ubijen.

Na pitanje o presudi za ubistvo Slavka Ćuruvije, podseća da se pre sramne odluke o oslobađajućoj presudi ovog februara, u javnosti još prošle godine govorilo da će na Vrhovnom sudu pasti presuda ukoliko se ne imenuje nalogodavac. To znači, kako kaže, "da je reč o sprezi tužilaštva i sudstva", očigledno je njima taj proces mnogo važniji nego onaj o Ivanu Stamboliću.