Srbija i Balkan
Godišnjica smrti Slobodana Miloševića: Otpor anglosaksonskom imperijalizmu
"Pred tužioce Haškog tribunala seo je vešt pravnik, intelektualac kakav se retko viđa među političarima ovih dana, čovek koji nije branio svoju ličnost nego ideju svog života, pravo svoje zemlje na suverenitet i koji je jedini u sudnici bacio svetlo na zaveru protiv Jugoslavije"
Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, osnivač i lider Socijalističke partije Srbije, preminuo je pre tačno 17 godina, 11. marta 2006. godine.
Milošević je na vlasti u Srbiji proveo nešto više od deset godina. Čuven je njegov govor na Gazimestanu na Vidovdan, 28. juna 1989. godine, povodom obeležavanja 600 godina Kosovske bitke, kojem je prisustvovalo oko milion ljudi.
Na prvim višestranačkim predsedničkim izborima u Srbiji, u decembru 1990. godine, kao kandidat SPS-a, dobio je 65,34 odsto glasova i postao prvi predsednik Republike Srbije. U Saveznoj skupštini 25. jula 1997. godine izabran je za predsednika SR Jugoslavije.
Godine tokom kojih je Milošević vladao Srbijom bile su godine u kojima su zapadne sile, pre svega SAD, razbijale Jugoslaviju, što je imalo za posledicu krvave ratove za jugoslovensko nasleđe, koji su završili NATO agresijom na SRJ 1999.
Njegova vladavina okončana je 2000. godine izborima, čiji su rezultati i danas sporni. Njegove pristalice tvrde da je 5. oktobra izveden državni udar u Beogradu, protivnici da je tada u Srbiji pobedila demokratija i da je završena epoha "Miloševićeve dikature".
Milošević je uhapšen naredne godine, 1. aprila, a Hagu ga je na Vidovdan izručila vlada Zorana Đinđića, premijera koji je ubijen 2003. godine.
Suđenje u Hagu za "ratne zločine na Kosovu i Metohiji, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini", počelo je 12. februara 2002. godine. Milošević se na suđenju branio sam. Proces je prekidan više od 15 puta. Milošević nikada nije osuđen u Haškom tribunalu.
Nekadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević umro je u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, u kojoj je proveo nešto manje od pet godina i tada je sudski postupak obustavljen. Uzrok njegove smrti nije razjašnjen do danas.
Miloševićev blizak saradnik Milorad Vučelić izjavio je svojevremeno: "Obišao sam ga u Ševeningenu pet puta i u svakom od tih susreta pokazivao je nadmoć nad svim nedaćama koje su ga snalazile. Onemogućeno mu je neophodno lečenje, a mnogo toga govori da je sve bilo usmereno protiv njegovog zdravlja, što je doprinelo njegovoj smrti."
Po želji porodice, pošto su tadašnje vlasti odbile zahtev da bude sahranjen u Beogradu uz državne počasti, za mesto večnog počinka izabrano je dvorište porodične kuće u Požarevcu.
Oproštaju od Miloševića u Beogradu, kome se protivio i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, prisustovalo je preko 100.000 ljudi. Na sahrani u Požarevcu okupilo se oko pola miliona građana Srbije.
S druge strane, na dan Miloševićeve sahrane nekoliko stotina građana proslavilo je njegovu smrt veseleći se, uz šarene balone.
Međutim, kako je, na obeležavanju godišnjice njegove smrti u Požarevcu istakao nekadašnji premijer Srbije Nikola Šainović, Milošević je za sobom ostavio značajno političko nasleđe, koje predstavlja pravu metu njegovih protivnika i u Srbiji:
"Njegovi najznačajniji spomenici nisu od mermera. Slobini spomenici su već poznati Dejtonski sporazum, Rezolucija 1244, kao i njegov vizionarski govor od 2. oktobra 2000. godine i maestralna odbrana i borba za istinu u Haškom tribunalu. Ta borba je svojevrsni spomenik istini, u koju je on uložio sve svoje znanje, iskustvo i svoj život."
Duhovna veličina i politička hrabrost Slobodana Miloševića
O značaju figure Miloševića, kao predvodnika globalnog otpora atlantskoj imperiji i anglosaksonskom imperijalizmu, govori i činjenica da već duže od dve decenije postoji Međunarodni komitet "Slobodan Milošević", čiji su članovi istaknuti naučni radnici, publicisti i politički aktivisti iz Rusije, SAD, Nemačke, Britanije, Italije, Argentine, Kanade, Belorusije i Srbije.
Kopredsednik Komiteta i bivši potpredsednik ruske Dume Sergej Baburin je o Miloševiću, na video-konferenciji 2021. godine, rekao da "moramo da priznamo njegovu duhovnu veličinu, političku hrabrost i političku prozorljivost."
Kako je dodao Baburin: "Zapad ga je proglasio neprijateljem, jer je Srbima rekao da imaju pravo da ostanu Srbi i da imaju pravo na svoj civilizacijski izbor. Zahvaljujući tome, svi mi danas imamo pravo da mislimo o pravu na izbor slovenskog sveta. Daj Bože da ostvarimo zajedničke rusko-srpske projekte koje je on započeo, uključujući naše političko, ekonomsko i državno jedinstvo."
Profesor na Moskovskom državnom institutu međunarodnih odnosa Ministarstva inostranih poslova Rusije Jelena Ponomarjova je Miloševića opisala rečima koje je izvorno De Gol upotrebio za Staljina: "On nije otišao u prošlost, on se rastvorio u budućnosti."
Nestor Gorohovski iz Argentine je Miloševića nazvao "srpskim Latinoamerikancem" i uporedio ga s jednim od junaka tog kontinenta, predsednikom Paragvaja Solanom Lopezom, koji je 1870. poginuo u odbrani svoje zemlje.
Nekadašnji saradnik Miloševića Vladimir Kršljanin, koji je i sekretar Komiteta, podvukao je značaj srpskog otpora koga je 90-tih predvodio Milošević, rečima da je to bila borba za "novi svet, koji predvode Rusija i Kina", čijem rađanju upravo prisusutvujemo.
Prema Kršljaninu, država SFRJ u kojoj je sazreo našla se pod udarom zapadnog imperijalističkog bezakonja i agresije: "Milošević je, uprkos zapadnoj nadmoći, omogućio srpski otpor u silom otcepljenim Hrvatskoj i BiH i ugušio terorističku pobunu na KiM, odbio ekonomsku kolonizaciju Srbije i vojnu okupaciju zaprećenu u Rambujeu, i narodnom i svojom moralnom snagom, svakodnevno pregovarajući i boreći se za mir, izborio Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244."
Jugoslavija je bila eksperiment za posthladnoratovsku fazu američkog imperijalizma
Član Komiteta Gregori Elič je o ulozi Miloševića izjavio da se on hrabro suprotstavio NATO-u: "To je još bilo vreme u kojem je Jugoslavija znala da ne može računati na ičiju podršku, ali je jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević čvrsto stajao na braniku svoje zemlje. Malo je lidera bilo u to vreme koji bi bili tako čvrsti u suprotstavljanju najvećoj vojnoj sili sveta."
U komentaru za "Junge velt" nemački novinar Verner Pirker je odbacio sve američke i zapadne lažne predstave o Miloševiću, što je jasno pokazala i njegova odbrana u Hagu:
"Tužioci i sudije u Hagu, kao i novinarstvo rulje očekivali su drugačijeg Miloševića, onog koji je odgovarao njihovim glupim idejama - poremećenog nasilnog čoveka, nezainteresovanog za rasvetljavanje događaja iz rata, zlog kukavicu kojeg jedino zanima spasavanje svoje kože, čoveka koji bi čak mogao preklinjati za milost. Ali onda je pred njih seo vešt pravnik, intelektualac kakav se retko viđa među političarima ovih dana, čovek koji nije branio svoju ličnost nego ideju svog života, pravo svoje zemlje na suverenitet i koji je jedini u sudnici bacio svetlo na zaveru protiv Jugoslavije."
Počast Miloševiću je odala i Dajana Džonston, poznata američka autorka, koja živi u Parizu: "Otkrivanje istine o Slobodanu Miloševiću zahteva prepoznavanje zločinačkog ponašanja velikih sila koje su ga žigosale kao kriminalca u okviru svog samoopravdavajućeg narativa. Da bi dobio zapadnu javnu podršku, NATO narativ je raspad Jugoslavije predstavio kao ponavljanje nacističke agresije. U toj groteskno iskrivljenoj fikciji srpski lider je dobio ulogu `novog Hitlera`. Zapadni mediji, čak i oni na levici, demokratski izabranog predsednika su predstavljali kao diktatora, ekstremnog nacionalistu, `razbojnika`."
Prema njenim rečima, Milošević je svoj narod branio od zapadnog imperijalizma: "Tokom sukoba u Jugoslaviji glavni Miloševićevi ciljevi bili su jasni: očuvati jugoslovensko jedinstvo što je više moguće, a kada je to propalo, zaštititi srpski narod i, najviše od svega, pronaći kompromis i uspostaviti mir."
"Uništavanje Jugoslavije," nastavila je ona, "svih ostataka socijalizma u njoj i veze sa nesvrstanim Trećim svetom, bilo je za SAD prvi čin osnaživanja njihove dominacije u Evropi posle kolapsa Sovjetskog Saveza. Još gore od toga, Jugoslavija je korišćena kao eksperimentalna laboratorija za posthladnoratovsku fazu američkog imperijalizma."
Kako je zaključila Džonstonova: "Humanitarna intervencija korišćena je kao izgovor za vojne intervencije i davanje NATO-u nove globalne misije, kako bi se obezbedio njegov opstanak i širenje posle urušavanja njegovog teorijskog protivnika Sovjetskog Saveza."
Drugim rečima, NATO je i tada igrao istu onu ulogu koju danas igra u Ukrajini.
