Srbija i Balkan
Veselin Đokić, ratnik sa Košara: Nismo poraženi otišli sa Kosmeta
Jedan događaj iz tog vremena posebno je zapamtio. Kad je od siline eksplozije NATO bombe izbačen iz rova leteo kroz vazduh, ni sam ne zna koliko daleko
Prva ratna noć, 24. marta 1999. godine, Veselina Đokića, tada 19-godišnjeg mladića, pripadnika 53. graničnog bataljona Vojske SRJ ,zatekla je u rejonu karaule Dejan Radanović na granici ka Albaniji, iznad Đakovice.
"Prethodnih dana vod za intervencije u kome sam bio, pošto se bombardovanje očekivalo, izmešten je iz matične kasarne sa svom tehnikom, oružjem. Zadatak je bio da zatvorimo deo reona ka Albaniji, jedan deo je otišao na Ćafa Prušit, mi na karaulu Dejan Radanović. Gledali smo 24. uveče sa planinskog masiva na kome smo bili kako prve bombe padaju na Metohiju, mislim da je među prvim pogođenim ciljevima bila naša kasarna u Đakovici. Na sve strane preko Metohije videlo se da padaju bombe, grmelo je od eksplozija", opisuje Veselin prve trenutke rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine.
Dva meseca ranije, sa grupom vojnika, iz Zaječara je, gde je bio na obuci, stigao na karaulu Košare, sa Košara prekomandovan u vod za intervencije.
"Imali smo već iz prethodnih meseci borbenog iskustva. Svi mladi, ali, sa čvrstim uverenjem u glavi da će rata biti. Tog 24. uveče sve je bilo jasno, rat je počeo. U svom dnevniku iz tog perioda zapisao sam – 'Dođe mi da plačem, ali, ne smem jer gledam drugare pored sebe. Svi izgledaju hladnokrvno a znam, svesni smo gde smo.' Svesni da smo u bezizlaznoj situaciji, opkoljeni sa svih strana, sa nadom samo u Boga da će nas spasiti i izbaviti. Na otvorenom, u rovovima, ratujete protiv celog sveta, protiv najjače sile, tu ste gde ste, oslonjeni samo jedni na druge. I, iz mog voda niko nije pobegao, otišao, povukao se, svi su ostali", seća se Veselin prve ratne noći na Kosmetu.
Sledili su teški dani u rejonu karaule – iščekivanje napada, zaseda za teroriste koji su pokušavali iz Albanije da se sa oružjem prebace na KiM. U glavi samo jedna misao – da ne ostane invalid i da teroristima na drugoj strani ne padne u zarobljeništvo. Čekanje, priča, da na vod od 30 ljudi krene neka NATO brigada da ih sve sprži. Tako do 9. aprila kada je vod dobio naređenje da se prebaci rejon karaule Košare.
"Dobijamo uzbunu... Krećemo vozilima, dolazimo do Morine, dobijamo zadatke, komandir priča šta nas očekuje, kaže koliko ljudstva sme da izgubi. Zadatak je da izađemo pod Maja Glavu, na kotu C4. Krećemo gore 10. aprila u ispomoć napadnutim graničarima, ostajemo do 11, tada dolazi do prvog žestokog kontakta sa teroristima, poklopili su nas minobacačima, primorani smo da se povučemo ka Batuši. Sledećeg dana ponovo u rejon Morine, zadatak da izvučemo tela trojice naših drugara, vojnika koji su poginuli kad su krenuli nama u ispomoć – Sima Popovića, Nenada Bogosavljevića i još jednog momka", opisuje Veselin prve ratne dane na Košarama.
Slede pripreme za povratak na kotu C4, pogibija legendarnog Peđe Leovca, dani, nedelje ispod Maja Glave, u bunkerima i rovovima, pod svakodnevnim NATO bombardovanjem i napadima terorista.
"Peđa je tražio artiljerijsku pripremu pre nego što ponovo krenemo gore. Šuma puna Šiptara. Desila se tada ona čuvena situacija, pričalo se među nama, kada je neki oficir rekao Peđi da ako neće da vodi vojsku da skine činove i da ide u Pljevlja... Peđu je to kao patriotu, kao čoveka sa obrazom to pogodilo, rekao je, ovu decu ostavite, a ja ću da idem... Otišao je sa dobrovoljcima, poginuo je žrtvujući se za sve nas, smatram da je time spasio sve nas", nastavlja Veselin.
Sledećeg dana postrojeni, ide se na Maja Glavu, na kotu C4/3, komandir pita ko neće da ide, niko nije ostao, svi su krenuli. Ukopali se, rovovi, bunkeri i čekali.
"Najgore je bilo kad je bio mir. Aktivira se mina, ne znaš šta je, a komandir je rekao ne smete opaliti metka dok ne vidite beonjaču. Kreću svakodnevne provokacije, ispipavanje naših položaja. Poklapanje minobacačima, naiđe bespilotna letelica, ne možeš ništa da uradiš. Znaš snimaju ti položaje, iza nje stižu bombarderi... Avijacija NATO-a nas tuče sve vreme. Predani smo Bogu...", seća se Veselin tih dana.
Jedan događaj iz tog vremena posebno je zapamtio. Kad je od siline eksplozije NATO bombe izbačen iz rova leteo kroz vazduh ni sam ne zna koliko daleko.
"Ništa nisam osetio, samo sam počeo da letim kroz vazduh. Padam, tek onda čujem zvuk bombe koja dolazi i eksploziju... U šoku sam, sećam se drugara, dolaze do mene, viču: 'Đole, Đole, jesi li dobro...' Hvataju me za noge, uvlače me u bunker a na motoroli čujem Šiptare kako nam viču: 'A, Srbi, kad vas ovi pobiju, mi ćemo doći da vas dokrajčimo, pokoljemo.' Zemlja se trese, iz zida rova ispuzava zmija, ogromna, i ona je uplašena, u sred položaja ulazi nam veliki jelen, izgubljen... Bombe padaju svaki dan, dva puta smo preživeli tepih bombardovanje", priča Veselin.
Seća se povremenih odlazaka u Morinu po hranu za vojnike. Manjerke na leđa pa uz planinu na položaj. Seća se i kad su upali u zasedu, dva dana se ništa za njih nije znalo, većina drugara, vojnika, mislili da su ili izginuli ili zarobljeni.
"Moji u Užicu dva meseca ne znaju ništa za mene. Majka je bila toliko uporna da je došla do jednog pukovnika u Užicu, na sve načine pokušavala da sazna jesam li živ, zarobljen... Jedan dan, uz brdo se penje vojnik, sav u znoju, na leđima vuče motalicu, razvlači telefonsku žicu za poljski indukcioni telefon, pita ko je ovde Veselin Đokić. Preko te žice sam se čuo sa majkom, moji su saznali da sam živ", seća se Veselin ratnih dana na Kosmetu.
"'Sine moj', čujem sa druge strane linije... Majka, dobro sam, odgovaram, rat je, kako ste vi, jeste li dobro, kako je tata, kako je sestra... 'Čuvaj se sine...', završavamo razgovor tim rečima. Dani posle toga bili su mi najteži, tek tada čovek shvati veličinu majke, majčinu molitvu, snagu roditeljstva... Posle tog razgovora samo želim da vidim moje, siguran sam, kao i ostali u rovu da ćemo izginuti, da se živi nećemo vratiti. Molim se Bogu samo da odem kući, da vidim moje još jednom... I, otišao sam, 16. maja, uz dozvolu komande, na svoju odgovornost, na tri-četiri dana, preko sela Punoševac u pola noći, pa u Dečane, pa ne znam kuda do Raške, Kraljeva... Kad sam došao u Užice, prvo u crkvu da zapalim sveću izginulim drugarima, dođem kući, kad majka sa tri monahinje iz manastira Vaznesenje sede u dvorištu. Tri dana kod kuće, a onda na Spasovdan nazad – na Košare. I ja i svi koji su išli kući vratili smo se, znaš gde ideš, ali se vraćaš", nastavlja Veselin svoju ratnu kosovsku priču.
Odlazak sa Maja Glave došao je, kaže, i kao olakšanje ali i kao veliko iskušenje.
"Sa jedne strane bili smo srećni da se rat završio, da smo sačuvali glave, sa druge strane samo mi je u glavi bio kosovski zavet – jesmo li osvetlali obraz, ili sa Kosova idemo kao kukavice. To je bila velika unutrašnja borba. Stali smo u južnom delu Kosovske Mitrovice ispred naše crkve, kolona, vojska, narod plače, traktori, tuga... Odem do sveštenika, tražim blagoslov, pitam ga – Oče, mi evo idemo, vi ostajete... Jesmo li mi koji odlazimo prokleti? On me gleda, kaže mi: 'Vi ste uradili što je bilo do vas, mi ostajemo da se borimo kako znamo i umemo.' Sećam se gorkog ukusa, i sreće da sam preživeo, ali i pitanja da li smo išta uradili", ističe Veselin.
Tek sad, kaže, svestan je da su oni koji su bili na Košarama tih ratnih dana, sva srpska vojska na Kosmetu, u stvari, uradili mnogo.
"Mi nismo poraženi izašli sa Kosova. Vratili smo se u koloni, sa svojim oružjem. U Brusu bacaju cveće po nama. Mi živi, radujemo se životu, a misli okrenute ka Kosovu. Tamo odakle smo došli. One naše koji su tamo ostali, izginuli, smatram svetima. Uveren sam da je poznavanje njih nešto najveće, najvažnije što sam doživeo. Verujem da ću ih jednom, kad gore odem ponovo sresti – i Peđu, i Ivana, i Sima, Mira, Vučka, Mila, Šumara. Imam obavezu dok sam živ da se sećam tih drugara, tih velikih ljudi", kaže Veselin Đokić.
