Oči sudije i zapadno licemerje: Selima oko Drine, tragom nove rezolucije o "genocidu" u Srebrenici

Nepunih 30 godina, Neđo Stanojević, sada pokojni, bio je jedini stalni stanovnik Zalazja, srpskog sela iznad Srebrenice. Zalazje je opustelo na krvavi Petrovdan 1992. godine, kada su snage Nasera Orića iz Srebrenice počinile neviđeni masakr u ovom selu – za par sati pobile 45 meštana, neke metkom, neke nožem, neke žive spalili u centru sela u kući čije se ruševine i dan danas još naziru.

Što je kuća u selu bilo to je popaljeno, opljačkano, ono meštana Zalazja koji su pretekli krvavi pir nisu posle imali gde da se vrate.

Godinama sam posle na groblju u Zalazju, kraj spomenika narodu pobijenom na Petrovdan 1992. i par metara dalje, iza spomenika meštanima sela pobijenim od ustaša 14. juna 1943. godine gledao Neđa Stanojevića kako se savija oko spomenika koji je podigao svojoj životnoj saputnici, oko spomenika komšijama pobijenim 1992. godine. 

Za sve te godine, a nakupilo ih se dvadesetak, najmanje nisam za Petrovdan, sem vojnika međunarodne vojne misije u BiH koji su tog dana na Zalazju uglavnom u ulozi špijuna, video ni jednog jedinog zapadnog diplomatu da dođe, da se pokloni pred Neđom kao jedinim živim stanovnikom Zalazja. Da mu izjavi saučešće za pobijene rođake, komšije, prijatelje, kumove. Da mu iskaže poštovanje – da se pokloni žrtvama krvavog Petrovdana.

Godinama već, na 11. jul, u Potočarima gledam kako sa muslimanskim majkama Srebrenice plače čitav svet. Kako se okupe diplomate od Ankare i Teherana do Pariza, Londona, Vašingtona i Otave, Berlina, Osla, Brisela i Varšave, kako donesu cveće na spomenik u Potočarima, drže govore...

Dan kasnije na Zalazju, i dane pre i posle 11. jula, srpske majke po grobljima niz Drinu i uz Drinu, od Zalazja do Kravice, Bljevča, Skelana, Ježeštice – plaču same. Saviju se oko spomenika svojim jedincima, kćerima, svojim domaćinima, kao crne marame, i kukaju više u sebi nego izglasa. A i da zakukaju iz sveg glasa, nema ko da ih čuje, da im pruži ruku, zaplače sa njima, da im barem ukaže poštovanje.

Tako je to u dolini Drine i ovog proleća, dok se na Ist riveru sprema nova rezolucija o "genocidu" u Srebrenici.

"Svet vidi Srebrenicu, vidi njihove žrtve među kojima je i nevinih, ali i mnogo onih koji su nas ubijali, masakrirali od krvavog Božića u Kravici, do krvavog Petrovdana na Zalazju. Naše žrtve, srpske, za njih ne postoje. Činjenica je da suza muslimanskih majki Srebrenice vredi više, da je ona dragocenija, cenjenija od suza srpskih majki, koje su za njih bezvredne", davno mi je na Zalazju rekao jedan od potomaka pobijenih 1992. i 1943. godine.

A da je zločina na Zalazju bilo – bilo je. Eno one kuće u centru sela u kojoj su, ima još živih svedoka, žive spalili grupu Srba. Kosti četvorice nađene su u ruševinama, a koliko je kostiju još pod urušenim betonskih gredama i pločom niko ne zna.

Nekad sam, putujući od Zalazja preko Sasa ka Bratuncu, znao da svratim do kuće u kojoj je živela Slavka Matić. Da zajedno poćutimo. Ona da kuka u sebi, a ja da se nadam da će reći koju reč, da zabeležim, da ostane – da se ne zaboravi. Njoj je 1992. godine, 14. decembra, Orićeva vojska pobila čitavu porodicu – muža, dve ćerke. Našla ih je na kućnom pragu, mrtve. U Bjelovcu je tog krvavog jutra pobijeno više od stotinu meštana.

Šta piše u rezoluciji o Srebrenici koja ide pred Ujedinjene nacije

Nikad mi Slavka nije ispričala, pomenula, da joj je koji zapadni diplomata pokucao na vrata, da zaplače sa njom, da iskaže poštovanje prema njenoj žrtvi, pijetet prema njenim izginulim ćerkama.

Kao da njena suza vredi manje, kao da manje boli, nego suze majki iz Srebrenice.

Početkom avgusta 1992. u Ježeštici kraj Bratunca ubijeno je desetoro civila. Anđeljku Mlađenoviću odsečena je glava, odneta u Srebrenicu.

Na drugu stranu od Bratunca, gledano sa Zalazja, nalazi se Kravica. Tamo je na Božić 1993. Orićeva vojska pobila 46 meštana, 58 ranila, 750 kuća zapalila. U selu je tada ubijen mali Vlade Gajić, imao je samo 4 godine. Malo dalje i 77-godišnji Neđo Erić. Tog dana Naser Orić slikao se u Kravici.

Pamte na Zalazju i niz Podrinje priču o sudiji Slobodanu Iliću, kome je Naser, na krivini puta od Zalazja ka Srebrenici živom vadio oči, a sudija nije ni pisnuo. Naser je o tome pričao Ibranu Mustafiću, a Ibran zabeležio.

"Godinama, decenijama, otkako je formirano memorijalno groblje Potočari i otkako se nama Srbima uporno stavlja pečat da smo genocidan narod, da smo u Srebrenici počinili genocid, glavna poruka iz govora verskih poglavara, ali i političara iz Sarajeva jeste da 'ko ubije jednog nevinog čoveka, kao da je ubio čitav svet'. E, sad pitamo mi sa Zalazja, jesu li i ovde pobijeni nevini ljudi, makar jedan jedini nevin čovek, ili su nevini ubijani samo u Srebrenici, ili su i ona srpska deca pobijena po selima kraj Drine, a neka su imala tek po par godina ili par meseci, oni dečaci od 15 godina, devojčice od 15 ili 16, ona deca zatvarana u logore u Srebrenici, bila kriva? Eto, to mi Srbi sa Zalazja pitamo a odgovor nikako da dobijemo", reči su jednog od meštana Bratunaca, Srbina poreklom sa Zalazja.

Pre deceniju i po, početkom jula 2008, Apelaciono veće Haškog tribunala pravosnažno je oslobodilo "ratnog zapovjednika Armije BiH u Srebrenici Nasera Orića krivice za zločine nad Srbima u tom gradu od 1992. do 1993. godine".

Grajf: Necivilizovano negiranje zločina nad Srbima u BiH

Tih dana, Šuhra Sinanović, predsednica Udruženja žena Podrinja, ne krijući zadovoljstvo haškom presudom Oriću, izjavila je:

"Da je bio kriv, Haški tribunal bi izrekao kaznu. Znači, on nije kriv, on je naš heroj, borac."

I dok se u Bosni i Hercegovini za negiranje "genocida" u Srebrenici danas može otići u zatvor i to na tri godine, za negiranje zločina na Zalazju, u Bjelovcu, Kravici, Skelanima, drugim srpskim selima oko Srebrenice, nikoga neće zaboleti glava. Stvar je jednostavna, u Inckovom zakonu kojim je ova oblast u BiH uređena piše da je zabranjeno negiranje "zločina genocida, ali i drugih zločina presuđenih od strane međunarodnih sudova i Suda BiH", a za zločine nad Srbima u Zalazju, recimo, još nikome nije presuđeno.

A krvavog proleća i leta 1992. godine po srpskim selima uz Drinu i niz Drinu pobijeno je više od 3.000 Srba. Mnogo nevine dece, staraca, žena.

Ali, koga još od onih koji spremaju novu rezoluciju o "genocidu" u Srebrenici njihova žrtva zanima?