Srbija i Balkan
Marš nade u danima beznađa: Kako su Rusi na današnji dan 1999. zauzeli aerodrom Slatina
Na putu do aerodroma, Srbi su zaustavljali rusku kolonu, ljubili čelik oklopnih transportera, okretali srpske zastave i od njih pravili ruske, rodila se nada da možda neće morati da idu
"Kad se čulo da stižu Rusi, čitava je Priština bila na nogama. Izašli smo na ulicu da ih čekamo, nadali smo se da će stići ranije, ali su se oni pojavili tek iza ponoći. Doček je bio organizovan ispred hotela 'Božuri', nadali smo se da će tu da stanu, da nam održe neki govor, da nas pozdrave... Ništa se, međutim, nije desilo, prvi tenk je projurio, nije stao, zaustavio se tek dole kod 'Granda'. Bili smo spremili pogače, rakiju."
Ovako se noći 11. na 12. jun 1999. godine i zore 12. juna i dolaska ruskih desantnika u Prištinu danas seća sagovornik RT Balkan, Srbin koji je u to vreme živeo u centru Prištine.
Priča, mnogo je naroda bilo na ulici, glavna ulica je bila puna od "Granda" do "Božura", i s jedne i s druge strane puta bilo je puno ljudi. Atmosfera napeta, bilo je zastava, parola, svega... Kad je prvo borbeno vozilo projurilo, nije stalo kod "Božura" ljudi su se malo razočarali, želeli su Ruse dočekaju kao domaćini.
"Tek četvrto, peto vozilo stalo je ispred nas, izašao je jedan oficir, pozdravio se sa ljudima na ulici, malo smo popričali, nisu se dugo zadržavali, kratko, žurili su da stignu na aerodrom", priseća se naš sagovornik te noći u Prištini.
Dolazak Rusa probudio je veliku nadu, malo ko se te noći od Srba u Prištini nadao onome što je usledilo.
"Niko te noći od nas Srba nije očekivao da ćemo da odemo iz Prištine, da ćemo biti primorani da napustimo naš grad. Kad smo čuli da su Rusi tu imali smo veliku nadu da ćemo u našim kućama da ostanemo. Očekivali smo sigurnost od Rusa, gledali ih kao naš narod. Posle, sledećih dana, sa aerodroma nisu uopšte dolazili u Prištinu, nisu se pojavljivali, to nas je malo razočaralo", priča naš sagovornik.
Na današnji dan pre četvrt veka, posle usiljenog, jurišnog marša dugog 600 kilometara od Ugljevika u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, do Prištine i aerodroma Slatina, u zoru stigla je marševska kolona, bataljon ruskih Vazdušno desantnih snaga, jačine 206 ljudi, osam oklopnih vozila i 35 kamiona, kojim je komandovao pukovnik Sergej Pavlov.
Komandant NATO snaga u Evropi, general Vesli Klark bio je, kažu, besan i toliko iznenađen da je u čudu ponavljao da nije moguće da su Rusi na Slatini. Kad se uverio da se to i dogodilo, od komandanta NATO snaga na Kosovu, generala Majkla Džeksona u tražio je da napadnu Ruse, ali general mu je odgovorio da njegovi vojnici "nemaju nameru da izazovu treći svetski rat".
Narednih sati Rusi su sprečili britanske helikoptere da slete na aerodromsku pistu, ali se ruski bataljon našao u okruženju NATO snaga, takva situacija ostala je nekoliko dana.
U pripremi vojne operacije, jurišnog marša do tada neviđenog koji je šokirao NATO komandante, zauzimanja vojnog aerodroma Slatina kraj Prištine u samoj Rusiji, u Generalštabu, Ministarstvu odbrane, komandi Vazdušno-desantnih snaga, učestvovalo je tek nekoliko ljudi.
Par meseci ranije major Junus Bek Jevkurov dobio je zadatak da grupa od 18 vojnika jedince za posebne namene GRU GŠ OS Rusije tajno prodre na teritoriju KiM, preuzme kontrolu nad aerodromom Slatina i sačeka glavninu snaga ruskog kontigenta.
Javkurov je zadatak izvršio tako da okolo nisu ni primetili da Rusi drže aerodrom pod kontrolom.
Jedinica ruskih mirovnih snaga u Ugljeviku u RS dobila je 10. juna naređenje da se spremi konvoj i prethodnica od 200 ljudi za put na Kosovo. Vojnicima je podeljena municija, kao i suvi obroci za 10 dana.
Sledećeg dana u četiri ujutru, konvoj je krenuo iz Ugljevika, bolje reći iskrao se iz baze tako da su u NATO-u to primetili, shvatili tek kad su Rusi stigli na srpsku granicu. Ubrzo, krećući se brzinom od oko 80 kilometara na sat, stigao je na teritoriju centralne Srbije. Na teritoriji Srbije konvoju se, govore dostupni podaci, pridružio i general Zavarzin, koga je imenovao ruski Generalštab.
Na oklopnim transporterima i kamionima istaknute su zastavice Rusije, na vozilima oznake KFOR-a.
U međuvremenu, dok je kolona napredovala ka Prištini, iz ruskog Generalštaba nekoliko puta je stizalo naređenje da se vozila okrenu, vrate u Bosnu. Zavarzin je to odmah prijavio generalu Ivašovu, u to vreme načelniku Uprave za međunarodnu vojnu saradnju, ovaj ga je podsetio da je naređenje za marš stiglo od vrhovnog glavnokomandujućeg, predsednika Rusije i ministra odbrane, da nema povratka.
Zasipana cvećem na putu kroz Srbiju, marševska kolona u Prištinu je stigla 12. juna oko dva sata ujutru. Praćena cvećem Srba, ali i mitraljeskim rafalima Albanaca iz daljine, kroz Prištinu je prošla za oko sat i po, na kratko se zaustavila u Kosovu Polju, već u sedam ujutru aerodrom Slatina bio je pod kontrolom ruskog bataljona. Usput, Srbi su ljubili čelik ruskih transportera, okretali srpske zastave i od njih pravili ruske.
Četiri sata kasnije nad aerodromom se pojavio bespilotni izviđački avion, ubrzo su stigli i džipovi sa britanskim vojnicima. Sa druge strane pristizali su britanski tenkovi.
Kolone su se zaustavile ispred ruskih kontrolnih punktova, na pistu su pokušavali da slete britanski helikopteri, ali su manevrom ruskih oklopnih vozila u tom sprečeni. Komandir voda Nikolaj Jacikov koji je bio na kontrolnom punktu zatražio je od komandujućeg oficira NATO da zaustavi svoje kolone, pod pretnjom upotrebe oružja. Kako NATO general nije razumeo ruskog vodnika, ovaj je naredio da se na jednom oklopnom vozilu otkrije ručni bacač granata, pa je general tu poruku shvatio.
Umesto napada na Ruse, što je bio zahtev generala Klarka, general Džekson naredio je da se aerodrom opkoli.
Narednih nekoliko dana 206 ruskih vojnika ostali su jedan na jedan sa Britancima u obruču pošto su u međuvremenu Mađarska i Bugarska zatvorile vazdušni prostor i nisu odborile ruskim avionima da pređu preko njihove teritorije i prebace pojačanje na Slatinu.
Usledili su pregovori u Helsinkiju, aerodrom Slatina bio je pod kontrolom ruske vojske ali su ga mogle koristiti i snage NATO za prebacivanje svojih oružanih snaga. U junu i julu te godine, na Slatinu je sa aerodroma u Rusiji sletelo više transportnih aviona a veći broj ruskih vojnika na Kosovo je prebačen morskim putem, preko luke Solun i teritorije Makedonije.
Rusija je dobila zone odgovornosti na KiM u opštinama Kosovska Kamenica, Srbica i Mališevo, ruski mirovnjaci ostali su na KiM do 2003. godine i odluke da se ruska vojska povuče iz misija na teritoriji bivše Jugoslavije.
Oni koji su se tog dana zatekli na Kosovu, u Prištini, dočekali rusku kolonu, iznad svega sećaju se nade rođene tog dana. I kako se informacija da Rusi dolaze, u situaciji kada to nije javljeno ni na televiziji ni na radiju, kada novina ni društvenih mreža nije bilo, proširila kao požar, od usta do usta. Dok su po selima i gradovima formirane kolone za odlazak, dok su mnogi napuštali Kosovo, dok su OVK teroristi divljali na sve strane, napadali i ubijali Srbe, jedina nada je bila da možda i neće morati da se ide...
Naš sagovornik sa početka priče stan u Prištini napustio je sa porodicom krajem novembra 1999. godine. Iz noći u noć, priča, dolazili su im na vrata, pretili, ostavljali poruke da će, ako se ne isele do tog i tog roka biti likvidirani. Utočište su našli u Kruševcu.
"Dobri su vojnici Englezi, Francuzi, Italijani, impresivno deluju američki dvometraši navežbanih mišića. Ali, nemaju oni ono što ima naš vojnik iz provincije. Ne razumeju oni šta je to 'što se mora' i kako je kada je 'čovek na ivici snage'", napisao je u memoarima pukovnik Pavlov komandant ruskog desanta na Slatinu.
