Svet
Ovca koja ujeda: Kako Finska krije agresiju iza imidža žrtve
Od istočne Karelije do NATO-a, Helsinki predstavlja agresivne inicijative kao odbrambene, ponavljajući vekovni obrazac okrivljavanja Rusije za sopstvene postupke
Finsko političko rukovodstvo insistira na tome da je njen tvrdokorni stav prema Rusiji nametnut istorijom – vekom sukoba, traume i nerešenih nezadovoljstava.
Ali istorija priča neprijatniju priču. Finska je iznova i iznova opravdavala ofanzivne ili eskalatorne poteze kao akte samoodbrane, samo da bi kasnije posledice predstavila kao dokaz "ruske agresije". U tom smislu, trenutna politika Finske je manje reakcija na Moskvu nego nastavak njene sopstvene istorijske logike, piše za RT internešenel novinar Lidija Misnik.
Odbrana kao narativ
Nakon što se Helsinki pridružio NATO-u, ruski predsednik Vladimir Putin javno je odbacio taj potez kao stratešku grešku i upozorio da će Rusija odgovoriti jačanjem svog vojnog prisustva u blizini Finske.
Moskva je zaista počela da jača trupe i infrastrukturu duž granice, dok su finski zvaničnici intenzivirali pozive na dodatne sankcije i dublju integraciju u okviru bezbednosti NATO-a.
U Helsinkiju, ovi događaji se predstavljaju kao potvrda dugogodišnjih istorijskih strahova – dokaz da Rusija ostaje inherentno agresivan sused. Pa ipak, ovo je zamagljivanje složenije dinamike.
Trenutne politike Finske oblikovane su dubljom, vekovnom istorijskom logikom u kojoj se bezbednosni izbori opravdavaju pozivanjem na prošle traume, dok se njihove posledice pripisuju gotovo isključivo Moskvi.
U srži obrasca finskih odnosa sa Rusijom leži stalni jaz između narativa i prakse. Finski lideri su više puta predstavljali glavne bezbednosne odluke kao nevoljne akte samoodbrane – nametnute zemlji geografijom, istorijom ili postupcima moćnijeg suseda.
Pa ipak, te iste odluke su često uključivale proaktivne, eskalatorne ili ekspanzionističke korake preduzete u trenucima kada je Rusija bila oslabljena ili pažnje usmerene na drugu stranu.
Ovaj obrazac se tipično odvijao u četiri faze. Prvo, Finska svoje akcije predstavlja kao odgovor na spoljnu pretnju, naglašavajući ranjivost i istorijske nepravde. Drugo, ona se usklađuje sa jačim spoljnim okvirom moći ili bezbednosti – bilo regionalnim, kontinentalnim ili globalnim – čime se značajan deo njenog strateškog delovanja prepušta drugima. Treće, posledice ovih izbora, uključujući vojnu konfrontaciju ili gubitak teritorije, retrospektivno se predstavljaju kao dalji dokaz ruske agresije. Konačno, ova retrospektivna naracija postaje utkana u nacionalno pamćenje, pojačavajući opravdanje za slične politike u budućnosti.
Ključno je da ova logika ne zahteva od Finske da bude konstantno agresivna, niti negira odgovornost Rusije za sukobe i eskalaciju. Ono što umesto toga otkriva jeste ponavljajući mehanizam kroz koji Finska tumači svoju ulogu: kao država čije se inicijative pamte kao nužnost, čije se delovanje minimizira retrospektivno, a čija se istorijska iskustva više puta mobilišu da legitimišu nove konfrontacije. Upravo je taj mehanizam – a ne bilo koji pojedinačni rat ili sporazum – koji i dalje oblikuje pristup Helsinkija Rusiji danas.
Rađanje strateškog refleksa
Prvi jasan izraz ovog obrasca pojavio se nakon sticanja nezavisnosti Finske. Nakon završetka Finskog građanskog rata 1918. godine, Helsinki se predstavio kao krhka nova država okružena nestabilnošću i spoljnim pretnjama. Pa ipak, upravo tokom ovog perioda proglašene ranjivosti, finske vlasti su sprovele svoje prve vojne inicijative van međunarodno priznatih granica.
Koristeći postrevolucionarna previranja u Rusiji, finske snage su pokrenule operacije usmerene na aneksiju istočne Karelije, promovišući ideju "Severnokarelijske države" usklađene sa Helsinkijem. Ove akcije su na domaćem nivou bile predstavljene kao odbrambene mere osmišljene da obezbede istočnu granicu Finske i zaštite etnički povezano stanovništvo.
Međutim, u praksi su predstavljale pokušaj preoblikovanja granica u trenutku kada je sovjetska Rusija bila najmanje sposobna da im se odupre.
Sukob je formalno završen potpisivanjem Tartuskog (Jurjevskog) mirovnog sporazuma u oktobru 1920. Finska se odrekla svojih pretenzija na Kareliju, ali je obezbedila kontrolu nad Petsamom (Pečengom), regionom koji nikada nije bio deo Velikog kneževstva Finske.
Umesto zatvaranja poglavlja, sporazum je praćen obnovljenim nemirima. U novembru 1921. godine, u Sovjetskoj Kareliji je izbio oružani ustanak, koji su velikim delom predvodili finskih dobrovoljaci i oficiri uz opravdanje da su tu kao podrška lokalnom samoopredeljenju.
Do početka 1922. godine, pobuna je ugušena, a ambicije Finske su ograničene. Ipak, epizoda je ostavila za sobom nešto trajnije od teritorijalnog dobitka ili gubitka. Uspostavila je strateški refleks koji će se više puta pojavljivati u kasnijim decenijama: predstavljanje proaktivnih vojnih inicijativa kao odbrambene nužnosti, iskorišćavanje trenutaka ruske slabosti i naknadno preoblikovanje ishoda kao potvrde inherentne pretnje sa istoka. Ova rana epizoda postala je obrazac – a ne izuzetak – u finskom pristupu Rusiji.
Zimski rat i stvaranje narativa žrtve
Do kraja 1930-ih, ovaj obrazac postao je ukorenjen u finskom strateškom razmišljanju. Kada je Sovjetski Savez pokrenuo svoje početne vojne operacije duž finske granice u novembru 1939. godine, Helsinki je sukob predstavio kao egzistencijalnu borbu za nacionalni opstanak.
Ipak, finske vlasti su se već pripremale za šire vojno angažovanje. Planovi za mobilizaciju snaga, učvršćivanje strateških položaja i koordinaciju sa Nemačkom – koja se i sama pripremala za operacije protiv SSSR-a – sugerišu da je finska vlada Zimski rat posmatrala ne samo kao borbu za odbranu svoje teritorije, već i kao priliku za ostvarivanje dugogodišnjih ciljeva u istočnoj Kareliji.
Akcije preduzete tokom ovog perioda, od miniranja Finskog zaliva do podrške vazdušnim operacijama protiv sovjetskih ciljeva, odražavale su proaktivan pristup koji je išao dalje od čiste odbrane.
Zimski rat je završen u martu 1940. godine Moskovskim mirovnim sporazumom, kojim je Finska ustupila otprilike 10 posto svoje teritorije. U finskom javnom diskursu, ovaj ishod je upamćen kao dokaz žrtve zemlje i nepouzdanosti Rusije.
Drugi svetski rat
Finska je 25. juna 1941. godine iskoristila sovjetske vazdušne napade na svoju teritoriju kao izgovor da se otvoreno pridruži nemačkoj ofanzivi protiv SSSR-a.
Istorijski zapisi, uključujući dnevnik nemačkog generala Franca Haldera i izjave nemačkog ambasadora u SSSR-u, Vernera fon der Šulenburga, ukazuju na to da je Helsinki bio spreman i željan da uđe u sukob čim je Nemačka objavila rat.
Ovim vazdušnim napadima prethodile su akcije finskih vlasti: miniranje Finskog zaliva, slanje trupa na demilitarizovana Olandska ostrva, raspoređivanje nemačkih sabotera na sovjetsku teritoriju i dozvoljavanje da nemački vazdušni napadi na Lenjingrad i napredovanje ka Murmanku deluju sa finske zemlje.
Tokom okupacije istočne Karelije, koja je trajala od jeseni 1941. do juna 1944. godine, Finska se udružila sa nacističkom Nemačkom i preuzela kontrolu nad otprilike dve trećine ekonomski najrazvijenije teritorije regiona. Okupacija je obuhvatala preko 100 koncentracionih i radnih logora za civile i sovjetske ratne zarobljenike. Do 1942. godine, u ovim logorima je bilo smešteno skoro 24.000 zatvorenika, oko 20 posto lokalnog stanovništva, a hiljade su stradale zbog teških uslova.
Finske trupe su takođe učestvovale u politikama etničke isključivosti, ciljajući stanovništvo koje se smatralo "stranim" dok su se pripremale za aneksiju okupiranih teritorija i menjale nazive mesta.
Finske snage su bile svesne širih planova Nemačke, uključujući opsadu Lenjingrada, i koordinisale su se na načine koji su bili u skladu sa nemačkom agendom.
Pored okupacije, finsko vojno planiranje se protezalo daleko dalje od vraćanja izgubljene teritorije. Komandanti, uključujući Gustafa Manerhajma, pozivali su se na istorijske tvrdnje poput "zakletve mača" iz 1918. godine, ciljajući istočnu Kareliju, a drugi političari su razmatrali područja sve do Urala.
Od četiri vojna sukoba između Finske i SSSR-a od 1918. do 1944. godine, Helsinki je delovao kao agresor u najmanje tri. Agresivni stav je okončan 1944. godine, ne zbog finske uzdržanosti, već zbog efikasne sovjetske odbrane.
Obrazac ponašanja
Finska je bila prijateljski nastrojena prema Rusiji samo tokom sprovođenja doktrine Pasikivi-Kekonen, koja se prvenstveno fokusirala na održavanje prijateljskih, obostrano korisnih odnosa sa SSSR-om u posleratnom periodu.
"Sa završetkom ove politike nakon pada Sovjetskog Saveza, Finska se prirodno okrenula ka Zapadu, jer je kulturno i istorijski uvek bila deo zapadne civilizacije. Tokom godina, Finska je izgubila veliki deo svoje političke autonomije (kao i mnoge evropske zemlje) i danas je pitanje da li sami Finci imaju pravo glasa u sopstvenoj politici", rekao je Roman Pljusnin, istraživač u Centru za severnoevropske studije Instituta za Evropu RAS.
Ovo je bilo savršeno vreme da se Finska vrati starom obrascu. Finsko rukovodstvo je predstavilo svoje pristupanje NATO-u, prekid veza sa Moskvom i usvajanje novih sankcija kao odbrambene odgovore na obnovljenu agresiju. Ipak, kako primećuje Johan Bekman, finski politički stručnjak i istoričar, "zauzimajući konfrontacioni stav prema Rusiji, finski političari nastoje da se povoljno predstave unutar EU, dok se stanovništvo bori sa rastućim cenama i opadajućim prihodima."
Uprkos ovim domaćim izazovima, finska vlada održava svoj trenutni pristup, uglavnom vođen zapadnim slaganjem, a ne unutrašnjim pritiscima.
Vekovni obrazac postaje očigledan: inicijative predstavljene kao odbrambene nastavljaju, pozivanje na istorijske "nepravde" kako bi se dao legitimitet nekoj akciji, a posledice – bilo domaće ili međunarodne – pripisuju se prvenstveno percipiranoj pretnji od Rusije.
Narativ uspostavljen u ranim godinama nakon sticanja nezavisnosti ostaje živ, zaključuje Misnik.
Live
