Sve imperije u trenucima propasti slede manje više isti obrazac. Ključne reči su: novac, ekspanzija, rat. I novac, takođe, trune. Rim je 500 godina imao najmoćniju vojsku na svetu. Borio se na tri kontinenta. Granice carstva su rasle. Činilo se da će ekspanzija carstva trajati beskonačno.
Šta je, za to vreme, radio Rim?
Smanjivao je sadržaj srebra u svojim kovanicama. Tokom 300 godina, sadržaj srebra je pao sa 90 posto na svega pet odsto. Ista kovanica, isti natpis. Ali srebro je nestajalo (inflacija). Novac je naprosto istrulio. A potom je istrulio i Rim.
Američki fond menadžer Rej Dalio, koji je proučavao istoriju pada imperija, došao je do istog zaključka: "Pogledajte svetski supersilu kada gubi vojnu i finansijski moć i kada se prekomerno zadužuje, što dovodi do gubitka poverenja kreditora, gubitka statusa rezervne valute i slabljenja imperijalne valute u odnosu na zlato."
Evo kratke priče o američkom dugu i postaće vam jasno u kakvom stanju se danas nalazi Amerika, rekao je Dalio. Američki dug trenutno, prema zvaničnim podacima, iznosi 39 hiljada miliona dolara (nezvanično je znatno veći). Američka ekonomija je teška 32 hiljade miliona dolara.
Zamislite da godišnje zarađujete 32.000 dolara. Ali, vaš akumulirani dug je 39.000 dolara. Dug premašuje vaše prihode. Jedan od svaka četiri dolara ide na kamate za stari dug. Ne na novu potrošnju, ne na školovanje vaše dece, niti na investicije, nego samo na kamate.
Tako propadaju imperije
Situacija u Americi je danas upravo takva, primećuje novinar iz Bosne Eldar Dizdarević na svom fejsbuk profilu. Samo kamate danas premašuju američki budžet za odbranu. Odavno su premašile i inače srazmerno skromni američki budžet za zdravstvo.
Ili, primer Osmanskog carstva. Tursko carstvo je vladalo na tri kontinenta, od Jemena do Mađarske, od Alžira do Bagdada. Zaštita granica trošila je godišnje prihode. Novac je 200 godina gubio vrednost. Tadašnja valuta akča je postala kuruš, a zatim lira. Svaka promena značila je devalvaciju. Godine 1854, Osmansko carstvo je prvi put posudilo novac od Evrope, u funtama i francima.
Dug se gomilao, kao i kamate na dug. Ishod je bio predvidljiv. Turska se odlučila za rat. Ubrzo je usledio raspad carstva.
Amerika se odlučila da uđe u rat sa Iranom. Većina ljudi gleda u Iran, dodaje Dizdarević, neki u Kinu, neki u Rusiju, ali to je pogrešno. Treba netremice gledati u Ameriku, u kojoj je iznos duga već premašio ekonomiju.
Potom, SAD imaju trupe u 80 zemalja, sa preko 750 baza ("zaštita granica"). Jedanaest nosača aviona pluta okeanima. To je, kako ponavlja američki predsednik Tramp, najveća, najsjajnija vojska u celokupnoj ljudskoj istoriji. Ali, nije stvar u tome. To je mlinski kamen oko vrata SAD.
Sa ratom koji je povela protiv Irana, sva tri glavna uslova propasti – dug, ekspanzija i rat – su ispunjena. Istorija nas uči da u tom trenutku imperije propadaju.
Istorija je neumoljiva
Kina rasprodaje američke državne obveznice i kupuje zlato. Rusija se već rešila najvećeg dela toksičnog američkog duga. Indija je za dve godine kupila 880 tona zlata.
I ostali poverioci se okreću od američkog duga. Svetske centralne banke – prvi put u 30 godina – stavile su zlato ispred dolara. Pročitajte ponovo: prvi put u 30 godina. Kada se to u istoriji dešava? Kada svetska rezervna valuta istrune. Američki dolar ubrzano brzo gubi vrednost, odnosno trune.
Rim je u sličnoj situaciji ušao u rat, ali ipak nije mogao da zaštiti svoje granice, uprkos tome što je raspolagao najvećom armijom na svetu. Nepobedive legije su se nezadrživo osipale. Osmanlije su se počele da se enormno zadužuju. Amerika je 2026. godine upravo na toj tački, podseća Dizdarević. Istorija je neumoljiva.
Amerika je tigar od papira
Predsednik SAD danas neumorno, kao u dečjoj pesmi, apsurdno skandira: "Mi smo pobedili". Toliko da to već postaje dosadno. Ali, pri tom, zaboravlja da rat nije fudbalska utakmica, a ni partija golfa, piše francuski advokat Režis de Kastelno na sajtu "Vu du droa".
Ove apsurde, nastavlja De Kastelno, svakodnevno ponavlja i "onaj kosmički imbecil koji služi kao njegov 'sekretar rata'".
Treba se vratiti u stvarnost, a stvarnost je, poput istorije, takođe neumoljiva. Rat sa Iranom je, piše ovaj autor, pre svega strateški poraz za SAD (i Izrael), jer su se pokazale nesposobnim da ostvare strateške ciljeve, koji su se, uzgred, neprekidno menjali od početka sukoba.
Zapravo, za SAD to je potpuna katastrofa, pri čemu, dok se polako otkriva istina o ovom ratu, američka propaganda deluje sve apsurdnije.
Pođimo redom.
Najpre, od iscrpljivanja američkih zaliha, uništavanja američkih instalacija u regionu, ljudskih gubitaka koji daleko premašuju one koji su do sada priznati, nemogućnošću sprovođenja potpuno izmišljene blokade Irana, grotesknom farsom takozvanog pronalaženja pilota korišćenog kao pokriće za operaciju, koja je bila i katastrofalna i smešna, nemogućnošću preopterećene mornarice da izvrši svoje misije i koja oprezno da oprezno ostane na distanci od ratne zona, itd...
Kako kaže De Kastelno, u vojnom smislu imperija je pokazala da je papirni tigar. A to teško da je novost: Mao Cedung nas je na to davno upozorio.
Samoobmane Zapada
Zapravo, primećuje De Kastelno, ako pažljivo pogledamo, uprkos zapanjujućim budžetima izdvojenim za odbrambenu industriju, od 1945. godine SAD su izgubile svaki rat koji su vodile. Rat protiv Severne Koreje i Kine početkom 1950-ih; zatim Vijetnam, Avganistan, Irak, posrednički rat u Ukrajini, a sada Iran – to se pretvara u litaniju.
Ovi porazi od vojno inferiornih protivnika pokazuju da su Amerikanci nesposobni da vode konvencionalni rat visokog intenziteta protiv sebi ravnih protivnika, poput Rusije ili Kine.
Zapravo, problem je u tome što je ceo Zapad sam sebe dugo obmanjivao, posebno posle pada Sovjetskog Saveza, i uporno, uprkos činjenicama, verovao u prividnu vojnu moć SAD. Zapad se oslanjao na puste želje, a nestanak zapadnih snova izazvao je duboku anksioznost.
Ne znamo ko je pobedio, ali znamo ko je izgubio
Zemlje Evropske unije predstavljaju najupečatljiviji primer ovog patološkog poricanja, piše ovaj autor, jer se direktno (kao u Ukrajini) ili indirektno (na Bliskom istoku) angažuju u apsurdnim ratovima.
Svakodnevno imamo priliku da gledamo kako sebi pucaju u nogu ekonomskim minobacačima, maštajući o vojnom naoružavanju (protiv Rusije), za koje definitivno više nemaju sredstava, dodaje De Kastelno. Najupečatljiviji primer je, možda, rat u Iranu, koji su evropske zemlje odbile da osude kao zločin protiv mira. I sada kukaju o ekonomskim i društvenim posledicama, dramatičnim koliko i predvidljivim, koje se nadvijaju nad Evropom...
Pitanje da li je Iran dobio ovaj rat je možda pogrešno postavljati na taj način. Još je apsurdnije, kao što to čini Tramp, neprestano, svakog dana ponavljati: "Mi smo pobedili".
De Kastelno podseća na ono što je maršal Žofr rekao o Bici na Marni u septembru 1914: "Ne znam ko je pobedio u Bici na Marni, ali znam ko je izgubio."
Godine 2026, možemo reći: "Ne znamo ko je pobedio u ratu između SAD i Irana, ali znamo ko ga je izgubio."