Maksimalni pritisak, minimalna pobeda: Kako su SAD izgubile u Iranu

U prirodi, skoro sve se pokorava zakonu klatna. Kretanje počinje impulsom, ubrzava se pod pritiskom kinetičke energije, dostiže ekstremnu tačku, a zatim se, pre ili kasnije, vraća ka ravnoteži. Ova ravnoteža nikada nije apsolutna i nikada večna.

Trenutni rat Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana nije izuzetak.

Nesigurna ravnoteža

Aktivna faza agresije protiv Irana, koja je počela 28. februara velikim američkim i izraelskim napadima, trajala je skoro dva meseca u svom najintenzivnijem obliku. Sukob je počeo koordinisanim napadima na iransku vojsku, infrastrukturu i ciljeve rukovodstva, nakon čega je iranski odgovor transformisao početni udar u širu regionalnu konfrontaciju.

U analogiji sa klatnom, iranska odmazda postala je dodatni impuls kinetičke energije. Nije zaustavila mehanizam. Dala mu je još jedan zamah. Proširila je luk rata, povukla Ormuski moreuz u centar krize, poremetila tokove energenata i primorala Vašington da se suoči sa činjenicom da sam vojni pritisak više ne proizvodi političku kontrolu.

Sada se čini da se klatno vraća ka svojoj tački ravnoteže. Ne ka miru ili pomirenju, već ka privremenoj stabilizaciji. U politici, ravnoteža je često manje trijumf mudrosti a više prepoznavanje granica. SAD su otkrile granice prisile, Iran je otkrio granice eskalacije, a Izrael je otkrio da čak ni vojna superiornost ne može lako da nametne trajni regionalni poredak. Sam region je još jednom otkrio da nijedan rat oko Irana nije ograničen samo na Iran.

"Njujork post" o američkoj ponudi Iranu: Šta im daju da odustanu od uranijuma i blokade Ormuza

Prva runda pregovora u Islamabadu je propala, ali je pokazala da diplomatija i dalje funkcioniše ispod površine, piše za RT internešenel Murad Sadigzade, predsedavajući Centra za bliskoistočne studije.

Jasno je da nakon destruktivne vojne akcije diplomatija ne može odmah da stvori poverenje. Prvo moraju da se stvore kanali komunikacije i utvrdi da je druga strana sposobna da ispuni ograničene obaveze. Čak i loše poverenje, tanko poverenje, nepoverenje obavijeno procedurom, može biti bolje nego nikakva komunikacija.

Ratovi se često završavaju ne zato što strane iznenada poveruju jedna drugoj, već zato što počinju da se plaše šta bi odsustvo bilo kakvog razumevanja moglo da proizvede.

Prvi kolosek prijavljene dvostruke strukture je mirovni sporazum, ili preciznije, sporazum za zaustavljanje rata. Drugi kolosek je nuklearno rešenje, koje bi zahtevalo više vremena, više pravnih formalnosti i verovatno okvir Saveta bezbednosti. Prema izveštajima, novi plan bi prvo koristio memorandum o razumevanju kako bi objavio kraj neprijateljstava na nekoliko frontova, uključujući Liban, dok bi se obe strane obavezale da poštuju međusobni teritorijalni suverenitet.

Nakon toga, strane bi dobile otprilike 30 dana da pregovaraju o ublažavanju sankcija, nadoknadi štete, oslobađanju zamrznute imovine, nuklearnim ograničenjima i ponovnom otvaranju pomorskih ruta.

Takva formula odražava stvarnu ravnotežu pritiska. Vašington želi nuklearni sporazum, ali mu je potrebno da se ponovo otvori Ormuski moreuz i da se rat politički završi. Teheran želi ublažavanje sankcija i bezbednosne garancije, ali mu je takođe potrebno vreme da popravi štetu, obnovi unutrašnje ekonomsko poverenje i pretvori izdržljivost na bojnom polju u diplomatski uticaj.

Kako su se SAD same sebe dovele u ćošak

Američka pozicija je oslabljena centralnom kontradikcijom: Vašington je ušao u sukob sa ogromnom silom, ali nije dobio ogromnu političku podršku. Saveznici NATO-a su hvalili određene ciljeve, ali su više puta izbegavali direktno učešće u američkoj kampanji. Kasnije su odbili da se pridruže Trampovoj blokadi iranskih luka, predlažući umesto toga da pomognu tek nakon što se borbe završe. To je bio znak da američka moć, iako je i dalje ogromna, više ne proizvodi automatski savezničku poslušnost u ratovima koje drugi smatraju opcionim, rizičnim ili politički toksičnim.

Tramp tvrdi da je primirje Irana i SAD "na aparatima", Teheran poručuje: Spremni smo na sve

Regionalni partneri Vašingtona takođe su bili oprezni. Zemlje Zaliva mogu se plašiti Irana, ali se takođe plaše da postanu bojno polje na kojem se rešava američka i iranska eskalacija. Kriza u Ormuskom moreuzu pokazala je da geografija ovog rata daje Iranu polugu koja se ne može bombardovati bez posledica po sve. Iranski vojni odgovor naneo je troškove američkim pozicijama i imovini u regionu, dok je njegova kontrola nad pomorskim uskim grlom pretvorila rat protiv Irana u globalni ekonomski problem.

Za Vašington, ovo je politički poraz. Velika sila može da dobije bitke, a ipak izgubi narativ, da seje razaranje, ali da ne uspe da natera protivnika na predaju. Može da objavi uspeh, a ipak bude primorana da se vrati na pregovore sa istom državom koju je nameravala da slomi. Trampova administracija je pokušala da rehabilituje svoju poziciju pritiskom, blokadom i najavom "Projekta Sloboda", operacije koja ima za cilj da obezbedi ili ponovo otvori prolaz kroz Ormuski moreuz. Tramp je kasnije pauzirao operaciju, ukazujući na napredak u razgovorima sa Iranom.

Prvo je došla sila. Zatim je došla blokada. Zatim je došla operacija za prevazilaženje posledica blokade i kontrablokada. Zatim je došla pauza u toj operaciji jer je diplomatija ponovo postala neophodna. U šahu se to naziva cugcvang, stanje u kojem svaki raspoloživi potez pogoršava poziciju igrača. Eskalacija rizikuje veći regionalni rat. Deeskalacija izgleda kao povlačenje. Održavanje blokade šteti globalnoj trgovini i otuđuje partnere. Njeno ukidanje bez ustupaka izgleda kao neuspeh. Zahtevanje potpune iranske kapitulacije čini sporazum nemogućim. Prihvatanje delimičnog kompromisa potkopava prvobitnu retoriku maksimalnog pritiska.

Klimavi temelji

Novi plan deeskalacije priznaje da se Iran ne može želeti izbaciti iz regionalnog poretka, da američka vojna moć ne može osigurati Ormuz bez političkih aranžmana i da izraelska sklonost ka stalnom strateškom pritisku sama po sebi ne može proizvesti stabilan Bliski istok. Ako je plan stvaran i ako strane prihvate njegovu osnovnu logiku, mogao bi postati privremeni most od rata do upravljane konfrontacije.

Pakistan preneo odgovor Irana na najnoviji predlog SAD: Raste broj žrtava u napadima na Liban

Ipak, rizici ostaju ogromni, a prvi od tih rizika je Izrael. Svaki sporazum koji smanjuje pritisak na Iran, izraelski tvrdolinijaši će smatrati strateškim porazom. Ako izraelski lideri zaključe da diplomatija zamrzava sukob pod uslovima povoljnim za Teheran, mogli bi pokušati da sabotiraju proces novim udarima, obaveštajnim operacijama ili pritiskom na Vašington.

Širi rat je već obuhvatio više frontova, a izveštaji o novom stanju stvari eksplicitno pominju neprijateljstva izvan Irana, uključujući i Liban. Bilo koji front koji ostane nerešen može postati iskra koja ponovo gura klatno ka spolja.

Drugi rizik je američka unutrašnja politika. Pragmatičan sporazum pre izbora na sredini mandata može da posluži Trampu kao način da smanji pritisak birača umornih od još jednog rata na Bliskom istoku. Ali isti sporazum bi mogao da se iskoristi i kao pauza za pregrupisanje. Vašington bi mogao sada da prihvati privremenu stabilizaciju, a nakon izbora da se vrati na prisilniji scenario, tvrdeći da je Iran prekršio duh sporazuma. Zato Teheran mora ozbiljno da pregovara, ali ne i da demontira svoja sredstva odvraćanja u zamenu za obećanja koja se mogu poništiti sledećim američkim političkim proračunom.

Treći rizik je samo nuklearno pitanje. Nuklearni sporazum mora da odgovori na teška pitanja o obogaćivanju, zalihama, verifikaciji, redosledu sankcija, kompenzaciji i pravnoj trajnosti obaveza. Ranije iskustvo sa JCPOA ostaje senka nad svakim novim aranžmanom. Iran s pravom može da pita zašto bi trebalo da prihvati ograničenja ako buduća američka administracija može da napusti sporazum. Vašington će, zauzvrat, želeti neke garancije da može da veruje iranskoj nuklearnoj uzdržanosti nakon rata. Rešavanje ovih pitanja zahtevaće specifične mehanizme, a ne samo retoriku.

Ipak, mogućnost novog sporazuma je realna ako se posmatra pragmatično. Klatno se pomera ka ravnoteži, iako sporo, jer je prethodni nivo kinetičke energije postao neodrživ. Sile koje su pokrenule sistem su i dalje prisutne, ali sistem traži odmor jer kontinuirano kretanje preti da pokvari mehanizam.

Naredne nedelje će pokazati da li je novi dvostepeni plan pravi most ili samo još jedna taktička pauza. Ako se memorandum potpiše, mogao bi da povuče klatno u privremenu ravnotežu. Ako Izrael odbije stabilizaciju, ili ako Vašington tretira sporazum kao pauzu pred obnovljenim pritiskom, klatno će ponovo dobiti impuls. I ako se to desi, sledeći zamah može biti širi, brži i razorniji od prethodnog, upozorava Sadigzade.