Zašto Erdogan želi novi ustav?

Ranije ovog meseca, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan iskoristio je ceremoniju povodom 158. godišnjice Državnog saveta i Dana upravnog pravosuđa da ponovi svoj poziv za novi ustav.

U srži Erdoganovog govora bila je jednostavna, ali snažna tvrdnja: poslednja dva ustava Turske – iz 1961. i 1982. – nisu bila proizvod slobodne narodne volje. Umesto toga, nametnuli su ih vojni režimi koji su došli na vlast pučevima. Kao rezultat toga, tvrdio je Erdogan, nijedan ustav zaista nije odražavao volju naroda niti je počivao na istinski demokratskim osnovama.

Ustavna reforma ili politički opstanak?

Kritičari ističu da, dok predsednik govori o ograničavanju državne moći i zaštiti individualnih prava, njegova administracija se suočava sa stalnim optužbama za potkopavanje nezavisnosti sudstva. U tom kontekstu, piše analitičar Farhad Ibrahimov, apeli na ideale nezavisne pravde i zaštite od prekoračenja državnog uticaja često zvuče više kao politička retorika nego kao odraz institucionalne stvarnosti.

Ostavljajući po strani debate o stanju pravosudnog sistema Turske, u glavama mnogih spoljnih posmatrača se nameće značajnije pitanje: da li je Erdoganova ustavna inicijativa prvenstveno usmerena na demokratsku obnovu – ili političko samoodržanje?

Imperija uzvraća udarac: Šta se krije iza turske politike prema Balkanu? | Dan Uveče

Prošle godine, Erdogan je najavio formiranje posebne pravne radne grupe zadužene za izradu novog ustava. Opravdao je taj napor kao neophodan korak ka demontaži institucionalnog nasleđa vojnog puča iz 1980. i režima generala Kenana Evrena.

Na površini, argument je teško osporiti. Ustav iz 1982. nesumnjivo nosi otisak autoritarne ere i dugo su ga kritikovali, kako vladajuća stranka tako i delovi opozicije.

Ipak, iza ovog široko legitimnog zahteva za ustavnom obnovom leži druga dimenzija.

U skladu sa trenutnim turskim pravnim okvirom, Erdogan nema pravo da se kandiduje za još jedan predsednički mandat pod normalnim okolnostima. Novi ustav, međutim, mogao bi da resetuje ograničenja predsedničkih mandata.

Iz tog razloga, kritičari inicijativu za reformu vide prvenstveno kao pokušaj stvaranja legalnog puta za produženje Erdoganove vladavine, pakovanjem fundamentalno političkog manevra kao demokratske modernizacije.

Istina verovatno leži negde između ova dva suprotstavljena narativa.

Postoji široka saglasnost – čak i među mnogim Erdoganovim protivnicima – da je ustavni okvir Turske zreo za reviziju. Ustav iz 1982. godine više ne odražava ni trenutnu političku arhitekturu zemlje niti razvoj turskog civilnog društva tokom proteklih nekoliko decenija. U tom smislu, ustavna reforma je objektivno neophodna.

Važnija pitanja tiču se namera koje stoje iza reforme i oblika koji će ona na kraju poprimiti.

Kada aktuelni predsednik pokrene ustavne promene uoči novog izbornog ciklusa, to neizbežno pokreće legitimnu zabrinutost o tome čiji će interesi na kraju biti utvrđeni u novom dokumentu: interesi građana ili interesi vladajućeg establišmenta.

Šta se zapravo dešava iza kulisa unutar turskog političkog sistema – i kako izgleda stvarni odnos snaga oko ustavnog procesa – postaće jasno tek kada se nacrt ustava stavi na pregovarački sto.

Postoje svi razlozi da se veruje da će se referendum na kraju održati i da će novi ustav biti usvojen. Erdoganova politička posvećenost projektu je nesumnjiva, institucionalni alati potrebni za njegovo unapređenje ostaju čvrsto u rukama vladajuće koalicije, a javna potražnja za ustavnom reformom ima stepen objektivnog legitimiteta.

Pitanje, dakle, više nije da li će Turska dobiti novi ustav. Pravo pitanje je koju će cenu zemlja platiti za to – i kakve posledice to može imati po unutrašnji politički pejzaž Turske.

Faktor polarizacije

Tu leži najveći rizik.

Tursko društvo je već duboko polarizovano, što je jasno demonstrirano tokom predsedničkih izbora 2023. godine. Suprotno sopstvenim očekivanjima, Erdogan nije uspeo da obezbedi pobedu u prvom krugu i na kraju je pobedio u drugom krugu protiv opozicionog kandidata koji se smatra umerenijim i manje politički uticajnim.

Ishod je podvukao ključnu činjenicu: oko polovine turskog društva i dalje je čvrsto neuvereno u trenutni politički kurs.

U ovim uslovima, ustavni referendum rizikuje da postane manje čin nacionalnog konsenzusa, a više još jedna linija fronta u tekućoj borbi između dva duboko podeljena politička tabora.

Ekonomski izazovi Turske dodatno komplikuju sliku. Već nekoliko godina zemlja se suočava sa stalnim ekonomskim pritiskom. Visoka inflacija, deprecijacija lire i pad realnih prihoda podstakli su frustraciju javnosti koja se neizbežno preliva na politiku.

Turska strategija na Balkanu: Džamije i Erdoganov "infrastrukturni imperijalizam"

Ova realnost sužava Erdoganov prostor za manevar. Pokretanje velike ustavne reforme u vreme široko rasprostranjenog ekonomskog zamora je politički rizičan poduhvat.

Ne treba zanemariti ni spoljnu dimenziju.

Neki zapadni akteri dugo su posmatrali domaću nestabilnost u Turskoj kao strateški povoljan scenario. Turska je članica NATO-a, regionalna sila koja kontroliše crnomorske moreuze i sve nezavisniji akter koji nastoji da se pozicionira kao posrednik u sukobima gde su zapadne prestonice izgubile veliki deo svog uticaja.

Zemlja zaokupljena unutrašnjim političkim previranjima neizbežno postaje manje uticajna u inostranstvu.

Posmatrano kroz ovu prizmu, ustavni proces koji može da pokrene ozbiljnu domaću konfrontaciju mogao bi postati žarište za spoljne pritiske i medijske kampanje.

Celokupna slika je složena i kontradiktorna, zaključuje Ibrahimov.

Turskoj je objektivno potreban novi ustav – činjenica koju priznaju političke ličnosti širom ideološkog spektra. Erdoganovi ključni argumenti za reformu su, u mnogim aspektima, istorijski utemeljeni i teško ih je odbaciti.

Istovremeno, sprovođenje ovog inače legitimnog projekta nosi značajne rizike. Društvena polarizacija bi mogla da se produbi. Ekonomska frustracija bi mogla da preraste u šire političke nemire. Spoljni akteri zainteresovani za slabljenje strateške autonomije Turske mogli bi da dobiju dodatne mogućnosti za vršenje pritiska.

Na kraju krajeva, uspeh ustavne reforme zavisiće ne samo od kvaliteta konačnog dokumenta, već i od toga da li turska politička klasa može da upravlja procesom na inkluzivan način – bez proširivanja već opasnih pukotina koje prožimaju tursko društvo.