Ne postoji jedna civilizacija već ih postoji mnogo. I svaka istinska civilizacija se razlikuje. Recimo, Kina nije isto što i Sjedinjene Američke Države. Svaka ima svoje ideje i svoje temeljne vrednosti. O tome govori esej "Kina nije SAD" ekonomskog i političkog geografa i profesora globalnih studija Fabija Masima Parentija.
Čitanje knjige "Kina nije SAD" Parentija nije samo fascinantno, već i fundamentalno i neophodno za razumevanje današnje socijalističke Kine, piše publicista David Rosi na sajtu "Fondacija strateške kulture".
Kineska država, uključujući i savremenu, socijalističku Kinu, počiva na ideji jedinstva i harmonije: "Pod jedinstvom, kineska tradicija podrazumeva politički, državni i civilizacijski kontinuitet inherentno pluralističkog prostora", piše Parenti, "a pod harmonijom sposobnost da se upravlja sukobima i kontradikcijama unutar zajedničkog poretka".
Ove dve kategorije su ključne za konfučijansku misao i za istorijsku konstrukciju kineske države-civilizacije, dodaje ovaj autor.
SAD gaje kulturu smrti i nasilja
SAD su, nasuprot tome, nastale na sasvim drugačijim temeljima. Ovu državu su osnovali kažnjenici iz prenatrpanih britanskih zatvora, koji su kasnije romantično opisivani kao "hodočasnici" u potrazi za novom domovinom.
Prvo što su uradili u svojoj novoj domovini bilo je istrebljenje severnoameričkih domorodaca – Indijanaca i uništenje njihove drevne kulture. Na tome je izgrađen i njihov folklor, svojevrsna kultura smrti i nasilja, čiji junaci mogu da počine neverovatne stvari i čija oružja nose zlokobna imena. Kao i mitologija "Divljeg Zapada".
Ako pažljivo pogledamo, tvrdi ruski geopolitičar Leonid Savin, otkrićemo da građanska kultura SAD, u stvari njen prototip, zasnovan na himerskoj strukturi američkog društva, legitimiše golo nasilje, pre svega u SAD.
Na primer, pravna interpretacija različitih "grubosti" se u SAD pojavila još krajem 18. veka, pokušavajući da mučenje, dozvoljeno od strane države.
Kina i Rusija su prave civilizacije
U geopolitičkoj analizi, nastavlja Rosi, ne postoji ozbiljnija greška od univerzalizacije interpretativnih kategorija: "Zapadni istraživači proširuju svoje kulturne reference na druge civilizacije i time čine grešku koja je podjednako gruba i obmanjujuća..."
Ova greška je posebno rasprostranjena na Zapadu u vezi sa Rusijom i Kinom, koje se predstavljaju kao "sistemski protivnici", koji moraju da budu pobeđeni, na osnovu (neosnovane) pretpostavke da međunarodne odnose čine stalni pokušaji da se ostvari hegemonija na račun drugih.
Istraživačima sa atlantističkom orijentacijom nemoguće je da razumeju složenost i mnoštvo društveno-ekonomskih sistema, koji predstavljaju prave civilizacije; vekovne za Rusiju, milenijumske za Kinu, dodaje on.
Zapadna logika dominacije, moći i večitog rivalstva uvek dovode do rata, što je dijametralno suprotno osnovnim konceptima kineske države.
Prevrednovanje Staljina
Isto se može reći i za Rusiju, piše Parenti, čija kultura, tradicija, i religije – pravoslavna i muslimanska, kao i šamanizam među rusko-sibirskim narodima – predstavljaju, zajedno sa antifašizmom, rođenim iz Velikog otadžbinskog rata, u kome je 27 miliona Sovjeta palo za slobodu Evrope protiv i fašizma, zajednički identitet i duboke korene ruske civilizacije.
Ova civilizacija je formirana u drugačijem kontekstu: ogromnih severnih prostranstva, gde pojmovi prostora i vremena dobijaju drugačije značenje od onog koje preovladava na Zapadu.
O tome piše ruski autor Vasilij Grosman, koji je, kao poznati kritičar boljševizma i staljinizma, u delu "Sve teče" iz 1963. primetio: "Staljinovo ime je zauvek upisano u istoriju Rusije... Boljševička partija je sa Staljinom postala partija nacionalne države, u njemu su država i partija pronašle svoj krajnji i konvergentni izraz."
"U Staljinovom karakteru, inteligenciji i volji", nastavlja Grosman, "koje su bile sposobne da ujedine azijsku kulturu sa marksizmom, država je manifestovala svoj pravi karakter, volju i inteligenciju."
Pod Staljinom, revolucionarne kategorije, suština i temelj nove socijalističke države, spojile su se sa hiljadugodišnjom ruskom narodnom tradicijom.
Zato ruski državni sistem nije istorijski, već metaistorijski, dodaje Grosman; njegov princip je za Rusiju univerzalan, nepokolebljiv i primenljiv na sve režime u Rusiji tokom njene vekovne istorije.
Konfučije protiv Hobsa
Očigledno da Kina i Rusija nisu, niti mogu biti izjednačene sa imperijalnim zapadnim silama, koje teže hegemoniji, zaključuje Rosi, i dodaje: "Naprotiv – Kinezi i Rusi su potpuno svesni kolektivne vrednosti života, njegovog zajedničkog značenja, u njima žene i muškarci nisu puke monade, opijene sebičnim individualizmom, zaokupljene ekonomskim uspehom ili ličnim bogaćenjem."
Slično Rusiji, i Kina je, tokom Drugog svetskog rata, imala preko 20 miliona žrtava i gotovo sama podnela najveći teret napada japanskog imperijalizma, u savezu sa nacistima, što je ojačalo njenu društvenu koheziju.
Kineski predlog multipolarnog svetskog poretka predstavlja novu globalnu paradigmu, zaključuje Rosi, zasnovanu na ideji zajedničke budućnosti za čitavo čovečanstvo. Zapravo, kinesko-ruski predlog predstavlja jedini mogući način za izgradnju budućnosti. Budućnost će ili biti multipolarna, ili je neće biti.
U kinesko-američkom sukobu, Parenti prepoznaje temeljnu razliku između sistema drevnog kineskog mislioca Konfučija i engleskog filozofa Tomasa Hobsa: "Prema Konfučiju, život je harmoničan i odraz nebeskog, kosmičkog poretka; za Hobsa, život je, u svom prirodnom stanju, rat, a red se rađa iz straha."
Tu su dve dijametralno suprotne vizije čovečanstva, dve antropologije, koje mogu da se upuste u dijalog ili u sukob.
S jedne strane, imamo paradigmu dominacije: uverenje da je mir rođen iz rata i da se vlada isključivo putem straha. S druge strane, Konfučijeva stoji paradigma harmonije: ideja da red proizilazi iz ljudskog dobročinstva, da snaga leži u ravnoteži i da je koegzistencija najviši oblik civilizacije.
Ovo nije samo razlika u političkim sistemima ili ekonomskim modelima, već, pre svega, razlika u shvatanju čovečanstva. Jedan govori jezikom pojedinca i potčinjavanja, drugi jezikom društvene harmonije i ravnoteže.
Tjensija: Harmonija za sve koji žive pod nebom
Kinesko-ruski predlog multipolarnosti je danas prihvatljiv za čitav Globalni jug, koji želi da okonča predatorsku, nasilnu eru pljačke energetskih, mineralnih i prehrambenih resursa, i da započne novu epohu, koja svima garantuje put ka materijalnom i duhovnom rastu, piše Rosi.
Ipak, dok Zapad propoveda lažne narative i prikazuje i Kinu i Rusiju kao "autokratije" i "diktature", očigledno je ove države poseduju sofisticirane i duboke veštine, čije vrednosti preferiraju socijalnu pravdu i društvenu solidarnost, iznad rata sebičnih "monada".
Osim toga, multipolarni predlog nudi rešenje za kolonijalizam i neokolonijalizam – put ka punoj i potpunoj nezavisnosti i suverenitetu svakog naroda, dodaje ovaj publicista.
Tek uspostavljanjem pune kontrole nad sopstvenim resursima, biće moguć puni suverenitet, koji će osigurati blagostanje za celu zajednicu.
Žene i muškarci Afrike, Azije i Latinske Amerike danas postaju svesni da novi multipolarni poredak teži miru i saradnji "za sve koji žive pod nebom", što Kinezi nazivaju "Tjensija".
Harmonija umesto sirovog i brutalnog imperijalizma. Skladni razvoj umesto krađe i otimanja. Konfučije umesto Hobsa.