Istorija, kao i geopolitika, ima svoje gvozdene zakone. Prvi zakon je da svaki pritisak izaziva otpor. Akcija izaziva reakciju. Svet se ne pokorava željama onih koji žele da ga poseduju. Vašington nije dobio ono šta je tražio. Vašington je želeo da okuje svet. Ali, dobio je nešto drugo. I sada se kreće putanjom kojom nije želeo.
Istorija posle 1945. godine, predstavlja okrutnu demonstraciju ovog zakona. Vašington je, primećuje geopolitičar Mohamed Lamin Kaba sa Panafričkog univerziteta, želeo unipolarni svet.
Dobio je multipolarni svet.
Želeo je da obuzda svoje rivale. Ali, on ih je konsolidovao i ujedinio. Želeo je vazale. Ono što Vašington želi, zaključuje Kaba, poriče sama priroda stvari – težina ravnoteže snaga, logika država i geografija – i to sa neumoljivom doslednošću.
Od 1945. godine, američka strategija počivala je na jednostavnom principu: obuzdavanje, davljenje. Zadržavanje SSSR-a juče, gušenje Rusije danas, okruživanje Kine sutra. Ućutkivanje Irana, izolovanje Pjongjanga. Ovaj kolosalni projekat mobilisao je decenije resursa, hiljade vojnih baza i trilione dolara, primećuje afrički geopolitičar. Pa ipak, ishod je neosporan: obuzdavanje nije uspelo.
Istorija ima svoju težinu. I vuče u pravcu koji Vašington nije birao.
Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja, ili blok CRIC, nije samo savez prijateljstva, to je savez opstanka. Vašington ga je stvorio sopstvenim rukama, kroz sankcije, pučeve, proširenja NATO-a i preventivne ratove, ili preko ratove posrednika, dodaje on.
A to se dešava lošim đacima stroge učiteljice istorije.
Imperija i njena razbijena ogledala
Od pada SSSR-a 1991. godine, Vašington se ponašao ne kao jedna sila među mnogima, već kao samoproglašeni arbitar svetskog poretka.
Neokonzervativna doktrina, koju su zagovarali tink-tenkovi poput "Projekta za novi američki vek", osnovan 1997. godine, bestidno je isticala imperijalne ambicije SAD. Svetom je trebalo da se upravlja iz jednog centra.
NATO, stvoren 1949. godine, u kontekstu Hladnog rata i tenzija sa Sovjetskim Savezom, proširio se na istok 1990. godine, kršeći usmena obećanja data Gorbačovu.
Sverenoatlantski savez je trebalo da bude instrument ambicija Vašingtona. Pobeda je bila na vidiku. Ekonomske sankcije, obojene revolucije i preventivni ratovi – od Iraka, preko Srbije, ili Libije, od Avganistana ili Sirije – činili su alat hegemona koji je pobrkao silu sa legitimitetom.
Groblje neuspelih projekata
Rezultat je, primećuje Kaba, ništa drugo do groblje neuspelih projekata. Avganistan je predat talibanima 2021. godine, nakon 20 godina duge i surove okupacije. Irak se od 2006. pretvorio u šiitsko bure baruta, nakon Sadamovog pogubljenja. Libija, nekada suverena država, svedena je na otvoreno tržište robljem posle Gadafijevog ubistva 2011. godine.
Prethodni predsednik SAD Džozef Bajden je tvrdio da će SAD iznova izgraditi sve, "samo bolje". Njegov naslednik Tramp, koji se ponovo okružio neokonzervativcima, odbacio je čak i privid međunarodnog prava ("poredak zasnovan na pravilima") i odlučio da nastupa sa pozicija gole, brutalne sile.
Poslednji primer je Trampov rat protiv Irana. Kome je zapretio da će ga uništiti za jednu noć. Da će uništiti čitavu civilizaciju.
Kako piše publicista Alfred Halife-Rame na sajtu "Volternet", uobičajeno je prezirati način na koji slabe države vode rat i nazivati ih "teroristima". Ipak, u slučaju Irana protiv SAD, poražena je upravo superiorna sila. I paralela se tu ne završava. Za razliku od Ho Ši Minovog Vijetnama, dodaje ovaj publicista, Iran nije zadovoljan svojom pobedom: on želi da učvrsti svoju revoluciju i da prisili države Persijskog Zaliva, a zatim i zapadne države, da priznaju da su SAD počinile besprimerne zločine.
Tramp, izgleda, još nije shvatio gde je pogrešio. Ali, njegov pokušaj da zadrži američku hegemoniju završiće se isto kao i Bajdenov. Ili, možda, još gore. Mnogo, mnogo gore.
Blok CRIC: Vanbračno dete Vašingtona
Krajnja ironija istorije leži ovde: upravo je Vašingtonova politika obuzdavanja stvorila blok CRIC, koji su zapadnjaci, iz straha, dodaje Kaba, nazvali "novim paktom autokrata".
Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja – četiri aktera naizgled razdvojena svime: kulturama, istorijama, režimima, interesima... Ali, američki pritisak ih je metodično spojio, poput atoma koje spoljašnje magnetno polje prisiljava da se spoje, kaže Mohamed Lamin Kaba, jer pretnja stvara solidarnost, ili savez. Peking nije izmislio osovinu, ali Vašington ju je učinio neophodnom, dodaje ovaj geopolitičar.
Zapravo, na ekonomskom frontu, masovne sankcije nametnute Moskvi posle 2022. godine, Teheranu od 1979. godine a Pjongjangu decenijama, ubrzale su razvoj paralelnog sistema plaćanja, trgovine i vojne saradnje.
Juan i rublja sada zamenjuju dolar u kinesko-ruskoj trgovini. Iranski dronovi lete iznad Ukrajine. Severnokorejske rakete dosežu frontove za koje je Vašington mislio da ih kontroliše. Strategija izolacije dovela je do ubrzane integracije njihovih ciljeva.
Geografija kao smrtna presuda
Geografija, uostalom, ne laže. Ona raspoređuje uloge sa preciznošću koju nijedna diplomatija ne može da ospori. Pogledajmo šahovsku tablu.
Na istoku, Kina okupira pacifički bok SAD rastućim pomorskim prisustvom u Južnom i Istočnom kineskom moru. Veštačka ostrva u Južnom kineskom moru nisu hirovi: to su nepotopljivi nosači aviona, dodaje on. Tajvan, koji Vašington koristi kao polugu, jeste crvena linija za Peking. Pitanje više nije da li će Kina delovati, već kada. U međuvremenu, Peking okružuje Tajvan, sa vekovnim strpljenjem civilizacije koja razmišlja u smislu dinastija, a ne izbornih mandata.
Na zapadu, Rusija zauzima evroazijski bok sa strateškom dubinom koju Evropa, u svom atlantističkom vazalstvu, nikada neće moći da osvoji.
Moskva kontroliše pristup Baltičkom moru, Crnom moru i arktičkim prilazima. Njena vojska, uprkos zapadnim predviđanjima o brzom kolapsu u Ukrajini, čvrsto se drži. Uči i prilagođava se. A sukob u Ukrajini, daleko od trajnog slabljenja Rusije, otkrio je industrijska i strateška ograničenja NATO-a, smatra Kaba, njegovu nesposobnost da održi sukob visokog intenziteta bez iscrpljivanja svojih zaliha.
Iran je sada nervni centar sveta
U nervnom centru sveta sada se nalazi Iran. Svojim pretećim položajem u Ormuskom i Bab el-Mandebskom moreuzu, on zasićuje strateški prostor Bliskog istoka, okružujući izraelsku filijalu kroz svoju arhitekturu posredničkog rata.
Kako zaključuje afrički geopolitičar: "Suočen sa ovom asimetrijom, hegemonistički poredak otkriva svoju najtragikomičniju dimenziju – sistemski neuspeh bezbednosnog pakta Vašingtona sa zalivskim monarhijama."
Ovi monarsi, odeveni u svoje besprekorne bele odore, zamenili su svoj teritorijalni suverenitet za privid američkog vojnog kišobrana, transformišući svoje petrodolare u infrastrukturu za smeštaj CENTOCOM-a i 5. flote. Međutim, preskupi američki sistemi protivraketne odbrane ih ne mogu odbraniti od jeftinih iranskih dronova.
Ironija je oštra: svedeni na status paničnih posmatrača požara koji su pretrpeli, ovi emiri najzad počinju da shvataju da su njihovi napori besmisleni. Sjajna lekcija iz realpolitike, piše Kaba: pretvaranje u protektorat je najdublji krug pakla; emiri nisu razmišljali čitali ono što je ispisano sitnim slovima u imperijalnim ugovorima.
Severna Koreja je anomalija koju Vašington nikada nije mogao da prihvati. Navodno "siromašna", "izolovana" država, za koju su svi stručnjaci predviđali da je "na samrti", sada poseduje nuklearni arsenal procenjen na više od pedeset bojevih glava, i interkontinentalne balističke rakete, sposobne da dosegnu SAD i njihov vojno-industrijski kompleks.
Pjongjang je, međutim, shvatio ono što su Bagdad i Tripoli shvatili prekasno: samo nuklearno oružje garantuje opstanak režima. Sam Vašington ih je naučio ovoj lekciji.
Neuspeh Vašingtona nije privremen već strukturni
Vašingtonska politika obuzdavanja nije privremeni neuspeh, dodaje Kaba. To je, naprotiv, strukturni neuspeh. Politika SAD počiva na lažnoj pretpostavci da je američka vojna i ekonomska superiornost večna; međutim, nije. Carstva ne padaju preko noći. Ali padaju. I Rim je imao svoje legije, svoje puteve i svoj limes – granice koje su na kraju "varvarski narodi" pregazili.
Ono što Vašington želi je svet iz 90-ih. Svet u kome on diktira pravila, određuje cene, krivce i kruniše predsednike. Ali, istorija je svet u neprekidnom pokretu. Svet u kome narodi i sile tvrdoglavo odbijaju ulogu statista.
Blok CRIC nije uzrok ovog pokreta, tvrdi Kaba, već sam njegov najvidljiviji simptom. A simptomi se, zaključuje on, za razliku od želja, ne mogu propisati dekretom.
Istorija je stroga učiteljica, koja ne prašta lošim đacima...